Feniks ili pepeo

Nakon višedecenijskih „vraćanja“ na događaje koji su obeležili 1945. godinu i Berlin, čitalac se može zapitati: Da li je sve rečeno i zapisano i šta još više o stravičnosti može da se kaže?

Ipak, nemačkom reditelju filma Phoenix,  Christianu Petzold-u pošlo je za rukom da jednim velikim zločinom, tragedijom naroda i skrivenim izdajama još jednom probudi pojedinca i priseti na ono iskonsko osećanje pripadnosti i srama koje tu istu pripadnost razara. Ovo filmsko ostvarenje duguje mnogo Hubertu Monteilhet-u i njegovom romanu Povratak iz pepela.Feniks“ postaje simbol-priča o jednom stravičnom ljudskom uzdizanju iz pepela koje je davno izgorena prošlost ponovo rasejala po svim onim mestima koje je jedan čovek (kolektiv) pokušao da zaboravi.

Iako se radnja ove posleratne drame čini očigledna, i ovom prilikom neće biti svedena na nekoliko rečeničnih opisa, na gledaocu ostaje da se sam uveri u jednu nepobitnu magiju platna. Muzika koja u filmu prati dramu koju glavni junaci proživljavaju, jeste dokaz zašto i kako režisersko umeće podrazumeva igru oprečnosti u umetnosti, na niskim frekvencijama ljudskog postojanja uzvišene frekvencije muzike još uvek igraju na onoj nedokučivoj strani ljudstva.

Tama i svetlost, uzdizanje iz pepela, vatrena crvena boja Feniksovog znaka toliko suptilno isijava u Petzoldovoj igri sa svim vizuelnim ekspresijama, da ne privlači pažnju na znake već im dozvoljava da budu pozadina jedne ljudske drame.

R.Ebert

Ukoliko vas radnja filma do kraja ne iznenadi, zapita, potrese, kraj ove ratne afere svakako hoće!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *