Estetika nasilja kod Tarantina

Prvi put da sam, zapravo, odgledao Tarantinov film sa interesovanjem bilo je pri kraju srednje škole i to je bio film Petparačke priče (1994), zatim Đango (2012) i nakon ta dva sve ostale, redom. Tek kasnije, na fakultetu, kada je sklonost ka filmu već uzela maha, opet sam pogledao neka njegova dela i od tada ga smatram najboljim režiserom te generacije. Njegov osmi film, Omržena osmorica (2016), odgledao sam u bioskopu, iako sam ga prethodno pogledao kod kuće i nakon toga još dva puta. Sva njegova dela, osim Džeki Braun (1997) gledao sam više puta, svaki put sa različitog aspekta i sa različitim tumačenjima.

„Nasilje i krvopoliće su osnovne karakteristike Tarantinovih filmova i mogu se nazvati Tarantinov stil. Ove teme se provlače kroz sve njegove filmove. Ubistvo radi zabave, a ne ubistvo radi ubistva je ono što ostavlja utisak“.1)

Kako jedan režiser, koji se ne bavi horor žanrom, a prati ga ovakav glas, uspeva da puni bioskope? Kakvo unutrašnje zadovoljstvo doživljavaju ljudi gledajući njegov rad: divljenje, gađenje, humor ili bes? Njegov najkrvaviji film do sada, Ubiti Bila, bilo bi najbolje sagledati sa estetskog aspekta i možda dobijemo odgovor na postavljeno pitanje. Šta je toliko fascinantno u tom nasilju koje on rekreira na platnu, a da pritom ne unosi strah u gledaoce, kao što to rade dela Džona Karpetnera, Džordža Romera ili Vesa Krejvena? Detaljnom obradom ovog dela kroz sve estetske kategorije trebalo bi pronaći pravi razlog njegovog uspeha, kako na komercijalnom, tako i na alternativnom tržištu.

LEPO

„Bilo da je reč o lepoti prirode ili o umetničkoj lepoti, mi uopšte možemo reći: lepo jeste ono što se sviđa u čistom prosuđivanju“.

Ukoliko lepo obuhvata i moralno lepo (lepe ideje, običaje i drugo) teško da se o tome ima mnogo pisati, kada je reč o Tarantinovom radu. U njegovim filmovima glavni junaci su kriminalci, zavisnici od narkotika, odmetnici, ubice, itd. Klasični primeri antiheroja. Sasvim opravdano možemo postaviti pitanje: kako se kroz taj kontekst išta lepo može provući? Jedino lepo što se od motiva može naći u filmu Ubiti Bila jeste motiv ljubavi. Krvavom poetikom nam je predstavljena borba majke, Neveste, zarad njenog ponovnog susreta sa svojom ćerkom. Ta ljubav, kao i u svim delima svetske i poezije i proze nagoni protagonistu na dela koja da nije te ljubavi nikako ne bi ni učinio, daje mu snagu, volju, želju da napreduje i daje mu, pre svega, razlog. U slučaju Neveste, ljubav je nagoni na ubistva, ali je ta emocija koju ona oseća, pomešana sa podjednakim intezitetom osvete, besa i mržnje koju oseća prema pripadnicima klana i njihovom vođi Bilu, kod kojeg je njena/ njihova ćerka, ali ti motivi već zalaze u drugu estetsku kategoriju.

Ako lepo predstavlja sklad i simetriju, onda se film Ubiti Bila može slobodno nazvati estetski lepim filmom. Tarantino svoje kadrove toliko precizno konstruiše, kao da ima opsesivno kompulzivni poremećaj, i to se ogleda u skladu sa jednostavnošću njegovih kadrova, u kojima nikako nisu scene nasilja (ti kadrovi su, uglavnom, disharmonični), već pejzaži, enterijeri i eksterijeri u kojima likovi obitavaju. Te scene ispunjavaju svi elemente lepote, od srazmere i forme do emocije, tj. od sklopa delova, kompozicije, osećanja prostora i celovitosti do očevidnosti oku i umu, a uz uklopljene muzičke numere i sluhu. Spajanje svih tih kadrova u montaži daje izrazito specifičan i jedinstven pogled na sedmu umetnost.

UZVIŠENO

„Sam pojam uzvišenog se formirao u poznoj antici i to u retorici, koja je uzvišenim stilom označavala najviši stil govorništva koji se odlikovao značajem i dostojanstvenošću“.

Ako tumačimo po grčkim misliocima koji su uzvišeni govor smatrali strogim govorom, tj. veličinu i ozbiljnost, dijalozi i replike u ovom filmu svakako pripadaju, pored komičnih delova, ovoj uzvišenoj kategoriji. Naravno, neizbežno je napomenuti da je, pored jačine i značenja rečenica u scenariju, doprinos glumaca neopisiv. Njihova interpretacija čini govore u filmu većim, baš kao u retorici i besedništvu. Scena u kojoj Nevesta predaje poruku jednoj od Bilovih sluškinja da mu je prenese je posve jaka. U njoj Nevesta izgovara sledeće: „Kao što sam već rekla, dozvolila sam ti da zadržiš svoj zlobni život iz dva razloga. A drugi razlog je da bi mogla u lice da mu kažeš o svemu što se ovde večeras odigralo. Hoću da bude svedok obima moje milosti, svedočeći o tvom izdeformisanom telu. Hoću da mu preneseš sve informacije, koje si meni upravo prenela. Hoću da zna šta i ja znam. Hoću da zna da želim da zna. I hoću da svi oni znaju da će uskoro biti mrtvi poput O-Ren“.

Raspon dijaloga i replika se kreće od onih od kojih vas obuzima jeza, poput gore navedog, do onih koji bi lako mogli da uđu u anale poslovica sa filmskog platna: „Osveta nikad nije pravolinijska. To je šuma, a kao u svakoj šumi, lako je izgubiti svoj put. Izgubiti se. Zaboraviti odakle si ušao“. Rekao je Hatori Hanco Nevesti kada mu je navela razlog zbog kojeg želi da joj napravi najbolju katanu i time izađe iz penzije i prekrši zakletvu datu Bogu da više nikada neće napraviti nešto zbog čega bi neka osoba mogla da izgubi život.

LJUPKO

„Moralna ljupkost je iznad one spoljašnje; ona određuje unutrašnju moralnu prirodu čoveka, njegovu duhovnu lepotu koja svoj odraz nalazi u čovekovom moralnom životu“.

Još od antičkog vremena, preko renesanse do danas, estetičari su ljupko uglavnom povezivali sa stanjem/ slikom čovekove duše, uma i neretko sa spoljašnjim izgledom i pokretom. Smatra se da je opozicija uzvišenom, a da proizilazi iz lepote. Po filozofima, previše ljupkosti prelazi u kič. Kako god tumačili, retko se šta ljupko može pronaći u Tarantinovim filmovima, pogotovo u ovom. Nijedna unutrašnja slika likova, njihova dela, način razmišljanja se ne bi mogli dovesti u vezu sa ljupkim.  Jedino što može jeste slika Neveste, pre masakra u crkvi i to je, zapravo, oličeno u liku glumice Ume Turman. Scene u crkvi su odrađene u crno-beloj varijanti. Nevesta je trudna, odevena u venčanicu, nasmejana sa svojim verenikom i ti momenti su jedini pre kraja filma u kojima je ona srećna i to se jasno vidi.

Razlog se možda nalazi u činjenici da je sve što će se desiti nakon radnje u crkvi sušta suprotnost ljupkosti bilo koje vrste i da ju je reditelj namerno stavio na početak, nakupljenu, sjedinjenu kako bi je nekoliko minuta kasnije uništio ne dozvoljavajući joj da se iskaže do samog kraja filma, gde Nevesta gleda crtani film sa svojom ćerkom u udobnosti i miru svog doma.

KOMIČNO

„Oblast komičnog je složena: od lakog humora do podsmešljive ironije, groteske i satire i zato neki estetičari smatraju da su upravo ironija, groteska i humor estetske modifikacije komičnog“.

Kao u horor filmovima i stripovima gde su krv i nasilje najizraženiji, pa iz toga proizilazi potreba da se ubaci u nekom segmentu dela takozvani comic-relief, gde će neki od likova izgovoriti ili učiniti nešto smešno, kako ne bi ceo rad bio previše naporan i mučan, tako je i kod Tarantina. Humor je, pre svega, ubačen u dijaloge između likova i to je jedan od činilaca za uspeh Tarantinovih dugih monologa i dijaloga koje prepisuje svojim junacima. Što se same vrste humora tiče, preovladava crni humor i ironija, što je i logično i, pre svega, prihvatljivo u ovakvim delima. Ti motivi su zastupljeniji u drugim filmovima Kventina Tarantina, nego u ovom, ali se i u nalaze tragovi, upravo da bi se razbilo osećanje napetosti i iščekivanja.

Polazeći od psihološkog učinka komičnog Kant smatra da “u svemu što treba da izazove neki živ, grohotan smeh, mora da se nalazi neka besmislica (dakle nešto što se po sebi razumu ne može dopadati). Smeh predstavlja jedan afekt koji poniče iz iznenadnog preobražaja napregnutog očekivanja u ništa“ (Kant 1975: 215).

Tako u filmu, iz svog besmisla nasilja proizilazi upravo još besmisleniji i živi humor koji daje novu nijansu u svoj toj estetici ružnog i tragičnog. Da su sve te replike propuštene, ne bi bile smešne, ali datom kontekstu savršeno odgovaraju.

TRAGIČNO

„Pravo sažaljenje, piše Hegel, sastoji se u istovremenom saosećanju moralne opravdanosti onoga koji strada, u saosećanju onog što je afirmativno i supstancijalno, a što u njemu mora postojati. Takvo sažaljenje ne mogu u nama izazvati lupeži i bitange“.

I upravo iz tog razloga publika ne može da se sažali nad ubijenim bivšim članovima Bilovog klana, niti prema 88 ubijenih pripadnika mafije kojom je rukovodila O-Ren. Sa aspekta tragedije, njen osvetnički bes je opravdan, dok sa aspekta morala nije ni malo.. Koliko god bilo pravično da svi oni koji su joj zagorčali život, umalo ubili, oteli od nje ćerku, budu kažnjeni, nije moralno i nije na njoj da tu pravdu iznosi, ako je po zakonima.

„Zbog toga neki tragičan karakter, koji nam je uneo strah od sile povređenog morala, treba u svojoj nesreći da probudi u nama izvesno tragično saosećanje, onda on sam mora da je od vrednosti i da je valjan“.

Znamo da je Nevesta, pre nego što je odlučila da se skrasi, tj. venča i rodi dete, bila pripadnik Bilove ekipe. Detalji o događajima pre masakra u crkvi nisu poznati. Nevesta predstavlja još jedan primer antiheroja koji je u filmu nastao s pojavom gangsterskog žanra. Razlog zbog kojeg nema cenzure jeste taj što film i počinje nekom vrstom njenog pokajanja. Ona se sklanja od života koji je do tada vodila i hoće da otpočne novi, mirniji, ali je gresi prošlosti sustižu i nanose joj tragediju nad kojom se publika sažaljeva i momentalno pravda sve njene buduće postupke kako bi tu njenu tragediju otklonila i vratila se sreći i lepom. Ona takođe predstavlja suštu suprotnost Antigoni, samom početku grčke tragedije, gde ona odlučuje da sebi oduzme život, pre nego da osveti živote koji su oduzeti od nje.

„Aristotel zahteva od dobre tragedije da iznese pred nas sliku čoveka uništenog nezasluženom nesrećom, ali taj čovek treba da ima neku grešku koja je delimično prouzrokovala katastrofu. On treba da bude osoba slična nama (da bismo mogli osetiti srodnost i verovatnu sličnost sudbine) ali on je bolji od nas jer je njegova greška relativno mala i jer greši na kraljevski način“.

RUŽNO

Ružno kao estetski pojam još nije precizno definisao ni u estetici, a posebno ne u filmskoj umetnosti. Ružno, kao do sada definisan pojam, predstavlja definiciju koja je suprotna lepom, disharmoniju, disfunkcionalnost, nedostatak ravnoteže. Jedino što je ružno sa moralnog gledišta jesu upravo ubistva i nasilje koje se provlači kroz čitav film.

„U jednom od sigurno najnasilnijih filmova ikada snimljenih, Tarantino oslikava pejzaž koji oduzima dah, u kom se umetnost i nasilje sjedinjuju u jedno nezaboravno estetsko iskustvo. Zapravo, Tarantino uspeva ono što je Aleks u Paklenoj pomorandži Stenlija Kjubrika pokušavao: predstavlja nasilje kao oblik ekspresivne umetnosti. Gledamo u čudu i strahopoštovanju nešto što nije horor. Intelektualno, trebali bi biti užasnuti onim što vidimo. Ali nasilje je toliko fizički graciozno, vizuelno blistavo i precizno izvršeno tako da naše instiktivne i emocionalne reakcije potkopavaju bilo kakvu vrstu racionalnih primedbi koju možemo imati. Tarantino je u stanju da predmet moralnog gneva transformiše u predmet estetske lepote. Osim toga, kao i sve umetničke forme, nasilje služi komunikativnoj svrsi, osim njene estetske vrednosti. Poput umetnika koji se izražava četkicom i bojom, Nevesta se izražava mačem i krvlju. Ubiti Bila će se uspostaviti kao jedan od najvećih briljantnih estetskih dostignuća u novijem filmu, elegantno zamagljujući razliku između lepote i nasilja.”

Autor: Nikola Pavlović

FUSNOTE:   [ + ]

1. Miloš Babić, Uvod u umetnost filma, Novi Sad 2009. Svi navodi na početku poglavlja citirani su iz ove knjige

One thought on “Estetika nasilja kod Tarantina”

  1. Pocetnicima je oprosteno kad se oslanjaju na stavove vec priznatih autora…ako su i koristeni navodi..razrada dolazi iz uma mladog autora..a to je bitno

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *