Естетика насиља код Тарантина

Први пут да сам, заправо, одгледао Тарантинов филм са интересовањем било је при крају средње школе и то је био филм Петпарачке приче (1994), затим Ђанго (2012) и након та два све остале, редом. Тек касније, на факултету, када је склоност ка филму већ узела маха, опет сам погледао нека његова дела и од тада га сматрам најбољим режисером те генерације. Његов осми филм, Омржена осморица (2016), одгледао сам у биоскопу, иако сам га претходно погледао код куће и након тога још два пута. Сва његова дела, осим Џеки Браун (1997) гледао сам више пута, сваки пут са различитог аспекта и са различитим тумачењима.

„Насиље и крвополиће су основне карактеристике Тарантинових филмова и могу се назвати Тарантинов стил. Ове теме се провлаче кроз све његове филмове. Убиство ради забаве, а не убиство ради убиства је оно што оставља утисак“.1)

Како један режисер, који се не бави хорор жанром, а прати га овакав глас, успева да пуни биоскопе? Какво унутрашње задовољство доживљавају људи гледајући његов рад: дивљење, гађење, хумор или бес? Његов најкрвавији филм до сада, Убити Била, било би најбоље сагледати са естетског аспекта и можда добијемо одговор на постављено питање. Шта је толико фасцинантно у том насиљу које он рекреира на платну, а да притом не уноси страх у гледаоце, као што то раде дела Џона Карпетнера, Џорџа Ромера или Веса Крејвена? Детаљном обрадом овог дела кроз све естетске категорије требало би пронаћи прави разлог његовог успеха, како на комерцијалном, тако и на алтернативном тржишту.

ЛЕПО

„Било да је реч о лепоти природе или о уметничкој лепоти, ми уопште можемо рећи: лепо јесте оно што се свиђа у чистом просуђивању“.

Уколико лепо обухвата и морално лепо (лепе идеје, обичаје и друго) тешко да се о томе има много писати, када је реч о Тарантиновом раду. У његовим филмовима главни јунаци су криминалци, зависници од наркотика, одметници, убице, итд. Класични примери антихероја. Сасвим оправдано можемо поставити питање: како се кроз тај контекст ишта лепо може провући? Једино лепо што се од мотива може наћи у филму Убити Била јесте мотив љубави. Крвавом поетиком нам је представљена борба мајке, Невесте, зарад њеног поновног сусрета са својом ћерком. Та љубав, као и у свим делима светске и поезије и прозе нагони протагонисту на дела која да није те љубави никако не би ни учинио, даје му снагу, вољу, жељу да напредује и даје му, пре свега, разлог. У случају Невесте, љубав је нагони на убиства, али је та емоција коју она осећа, помешана са подједнаким интезитетом освете, беса и мржње коју осећа према припадницима клана и њиховом вођи Билу, код којег је њена/ њихова ћерка, али ти мотиви већ залазе у другу естетску категорију.

Ако лепо представља склад и симетрију, онда се филм Убити Била може слободно назвати естетски лепим филмом. Тарантино своје кадрове толико прецизно конструише, као да има опсесивно компулзивни поремећај, и то се огледа у складу са једноставношћу његових кадрова, у којима никако нису сцене насиља (ти кадрови су, углавном, дисхармонични), већ пејзажи, ентеријери и екстеријери у којима ликови обитавају. Те сцене испуњавају сви елементе лепоте, од сразмере и форме до емоције, тј. од склопа делова, композиције, осећања простора и целовитости до очевидности оку и уму, а уз уклопљене музичке нумере и слуху. Спајање свих тих кадрова у монтажи даје изразито специфичан и јединствен поглед на седму уметност.

УЗВИШЕНО

„Сам појам узвишеног се формирао у позној антици и то у реторици, која је узвишеним стилом означавала највиши стил говорништва који се одликовао значајем и достојанственошћу“.

Ако тумачимо по грчким мислиоцима који су узвишени говор сматрали строгим говором, тј. величину и озбиљност, дијалози и реплике у овом филму свакако припадају, поред комичних делова, овој узвишеној категорији. Наравно, неизбежно је напоменути да је, поред јачине и значења реченица у сценарију, допринос глумаца неописив. Њихова интерпретација чини говоре у филму већим, баш као у реторици и беседништву. Сцена у којој Невеста предаје поруку једној од Билових слушкиња да му је пренесе је посве јака. У њој Невеста изговара следеће: „Као што сам већ рекла, дозволила сам ти да задржиш свој злобни живот из два разлога. А други разлог је да би могла у лице да му кажеш о свему што се овде вечерас одиграло. Хоћу да буде сведок обима моје милости, сведочећи о твом издеформисаном телу. Хоћу да му пренесеш све информације, које си мени управо пренела. Хоћу да зна шта и ја знам. Хоћу да зна да желим да зна. И хоћу да сви они знају да ће ускоро бити мртви попут О-Рен“.

Распон дијалога и реплика се креће од оних од којих вас обузима језа, попут горе наведог, до оних који би лако могли да уђу у анале пословица са филмског платна: „Освета никад није праволинијска. То је шума, а као у свакој шуми, лако је изгубити свој пут. Изгубити се. Заборавити одакле си ушао“. Рекао је Хатори Ханцо Невести када му је навела разлог због којег жели да јој направи најбољу катану и тиме изађе из пензије и прекрши заклетву дату Богу да више никада неће направити нешто због чега би нека особа могла да изгуби живот.

ЉУПКО

„Морална љупкост је изнад оне спољашње; она одређује унутрашњу моралну природу човека, његову духовну лепоту која свој одраз налази у човековом моралном животу“.

Још од античког времена, преко ренесансе до данас, естетичари су љупко углавном повезивали са стањем/ сликом човекове душе, ума и неретко са спољашњим изгледом и покретом. Сматра се да је опозиција узвишеном, а да произилази из лепоте. По филозофима, превише љупкости прелази у кич. Како год тумачили, ретко се шта љупко може пронаћи у Тарантиновим филмовима, поготово у овом. Ниједна унутрашња слика ликова, њихова дела, начин размишљања се не би могли довести у везу са љупким.  Једино што може јесте слика Невесте, пре масакра у цркви и то је, заправо, оличено у лику глумице Уме Турман. Сцене у цркви су одрађене у црно-белој варијанти. Невеста је трудна, одевена у венчаницу, насмејана са својим вереником и ти моменти су једини пре краја филма у којима је она срећна и то се јасно види.

Разлог се можда налази у чињеници да је све што ће се десити након радње у цркви сушта супротност љупкости било које врсте и да ју је редитељ намерно ставио на почетак, накупљену, сједињену како би је неколико минута касније уништио не дозвољавајући јој да се искаже до самог краја филма, где Невеста гледа цртани филм са својом ћерком у удобности и миру свог дома.

КОМИЧНО

„Област комичног је сложена: од лаког хумора до подсмешљиве ироније, гротеске и сатире и зато неки естетичари сматрају да су управо иронија, гротеска и хумор естетске модификације комичног“.

Као у хорор филмовима и стриповима где су крв и насиље најизраженији, па из тога произилази потреба да се убаци у неком сегменту дела такозвани comic-relief, где ће неки од ликова изговорити или учинити нешто смешно, како не би цео рад био превише напоран и мучан, тако је и код Тарантина. Хумор је, пре свега, убачен у дијалоге између ликова и то је један од чинилаца за успех Тарантинових дугих монолога и дијалога које преписује својим јунацима. Што се саме врсте хумора тиче, преовладава црни хумор и иронија, што је и логично и, пре свега, прихватљиво у оваквим делима. Ти мотиви су заступљенији у другим филмовима Квентина Тарантина, него у овом, али се и у налазе трагови, управо да би се разбило осећање напетости и ишчекивања.

Полазећи од психолошког учинка комичног Кант сматра да “у свему што треба да изазове неки жив, грохотан смех, мора да се налази нека бесмислица (дакле нешто што се по себи разуму не може допадати). Смех представља један афект који пониче из изненадног преображаја напрегнутог очекивања у ништа“ (Кант 1975: 215).

Тако у филму, из свог бесмисла насиља произилази управо још бесмисленији и живи хумор који даје нову нијансу у свој тој естетици ружног и трагичног. Да су све те реплике пропуштене, не би биле смешне, али датом контексту савршено одговарају.

ТРАГИЧНО

„Право сажаљење, пише Хегел, састоји се у истовременом саосећању моралне оправданости онога који страда, у саосећању оног што је афирмативно и супстанцијално, а што у њему мора постојати. Такво сажаљење не могу у нама изазвати лупежи и битанге“.

И управо из тог разлога публика не може да се сажали над убијеним бившим члановима Биловог клана, нити према 88 убијених припадника мафије којом је руководила О-Рен. Са аспекта трагедије, њен осветнички бес је оправдан, док са аспекта морала није ни мало.. Колико год било правично да сви они који су јој загорчали живот, умало убили, отели од ње ћерку, буду кажњени, није морално и није на њој да ту правду износи, ако је по законима.

„Због тога неки трагичан карактер, који нам је унео страх од силе повређеног морала, треба у својој несрећи да пробуди у нама извесно трагично саосећање, онда он сам мора да је од вредности и да је ваљан“.

Знамо да је Невеста, пре него што је одлучила да се скраси, тј. венча и роди дете, била припадник Билове екипе. Детаљи о догађајима пре масакра у цркви нису познати. Невеста представља још један пример антихероја који је у филму настао с појавом гангстерског жанра. Разлог због којег нема цензуре јесте тај што филм и почиње неком врстом њеног покајања. Она се склања од живота који је до тада водила и хоће да отпочне нови, мирнији, али је греси прошлости сустижу и наносе јој трагедију над којом се публика сажаљева и моментално правда све њене будуће поступке како би ту њену трагедију отклонила и вратила се срећи и лепом. Она такође представља сушту супротност Антигони, самом почетку грчке трагедије, где она одлучује да себи одузме живот, пре него да освети животе који су одузети од ње.

„Аристотел захтева од добре трагедије да изнесе пред нас слику човека уништеног незаслуженом несрећом, али тај човек треба да има неку грешку која је делимично проузроковала катастрофу. Он треба да буде особа слична нама (да бисмо могли осетити сродност и вероватну сличност судбине) али он је бољи од нас јер је његова грешка релативно мала и јер греши на краљевски начин“.

РУЖНО

Ружно као естетски појам још није прецизно дефинисао ни у естетици, а посебно не у филмској уметности. Ружно, као до сада дефинисан појам, представља дефиницију која је супротна лепом, дисхармонију, дисфункционалност, недостатак равнотеже. Једино што је ружно са моралног гледишта јесу управо убиства и насиље које се провлачи кроз читав филм.

„У једном од сигурно најнасилнијих филмова икада снимљених, Тарантино осликава пејзаж који одузима дах, у ком се уметност и насиље сједињују у једно незаборавно естетско искуство. Заправо, Тарантино успева оно што је Алекс у Пакленој поморанџи Стенлија Кјубрика покушавао: представља насиље као облик експресивне уметности. Гледамо у чуду и страхопоштовању нешто што није хорор. Интелектуално, требали би бити ужаснути оним што видимо. Али насиље је толико физички грациозно, визуелно блиставо и прецизно извршено тако да наше инстиктивне и емоционалне реакције поткопавају било какву врсту рационалних примедби коју можемо имати. Тарантино је у стању да предмет моралног гнева трансформише у предмет естетске лепоте. Осим тога, као и све уметничке форме, насиље служи комуникативној сврси, осим њене естетске вредности. Попут уметника који се изражава четкицом и бојом, Невеста се изражава мачем и крвљу. Убити Била ће се успоставити као један од највећих бриљантних естетских достигнућа у новијем филму, елегантно замагљујући разлику између лепоте и насиља.”

Аутор: Никола Павловић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Милош Бабић, Увод у уметност филма, Нови Сад 2009. Сви наводи на почетку поглавља цитирани су из ове књиге

One thought on “Естетика насиља код Тарантина”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *