ДВА РЕВОЛУЦИОНАРНА КИНОКЛУБАШКА ТРИПТИХА

Црни талас, као идеални пример идеолошког табуа, означава појаву у југословенској култури шездесетих и седамдесетих година.  Услед строго контролисаног избора тема(револуција, самоуправљање, војска, Тито), које су диктирале изградњу дозвољеног културног модела, почеле су да се јављају и неке нове претензије под утицајем либералних европских кинематографија. Млади, бунтовни аутори проналазе инспирацију у критици идеологије и пропагандног пласмана социјалистичких идеја својим реалистичким приказом свакодневице обичног човека. Зачетници ових идеја су били филмофили Војислав-Кокан Ракоњац, Живојин Павловић и Марко Бабац.

kapi-vode-ratniciТрио талентованих будућих асова Кино клуба Београд је свој (озбиљни) редитељски првенац стекао заједно, кроз омнибусе ,,Капи, воде, ратници“ (1962) и ,,Град“ (1963). Оба филма се састоје од по три приче, приликом чега други филм има основе за конструисање идејне целине. Оба филма се базирају на ,,подели улога“ и независном прављењу филма по сегментима, у склопу којих сваки аутор приказује по једну причу и својим избором тема и режијом придодаје лични печат овим делима. Оба филма су забрањена и своју праву пројекцију доживела тек деведесетих година.

Сходно својим ванфилмским интересовањима- сваки редитељ је изабрао мотиве за своје приче, тако да К. Ракоњац (отелотворење правог београдског шмекера) користи љубавне мотиве, приче о паровима и њиховим аутодеструктивним љубавима; М. Бабац (дипломирани доктор)  анализира свет пацијената, њиховог унутрашњег света и као чест мотив користи гледање кроз прозор и посматрање пролазника; Ж. Павловић креира социјалне драме и неме приказе судбина ратних хероја, чији се живот у неприлагођеном свету окончава насиљем.

,,Капи, воде, ратници“ је омнибус-филм у ком се протагонисти суочавају са последицама смрти или одласка вољених особа. Састојан од три приче- ,,Живе воде“ Ж. Павловића, ,,Мали сквер“ М. Бапца и ,,Капи“ К. Ракоњца, приказује модерне тенденције у домаћем филму с почетка шездесетих и авангардну визуелну сценографију због које се може сматрати и ,,зачетником црног таласа“ у оном познатом облику.

– Прва прича (,,Живе воде“), смештена у 1943. годину, је звучни снимак без дијалога у ком се натуралистички приказују судбине становништва за време окупације. Као главни актери- рибар и девојка у импровизованом склоништу близу, и луталица са усном хармоником и имиџом Хитлера указују на супротстављеност схватања и позиционирања у рату. Сцене динамичне потере од стране Немаца су послужиле Саши Петровићу за филм ,,Три“.
– Друга прича (,,Мали сквер“) се бави самоћом, радозналошћу и бесциљном конверзацијом цимера у болничкој соби. У време примања инфузије, скретајући мисли са бочице, настављају своје разговоре о пару који се некада састајао у болничком кругу. Коментаришући потенцијални раскид момка и девојке су видљиве последице рата на психичко здравље, јер се кроз оптимистичност авијатичара и песимистичност војног инвалида виде корени постратних траума, које кулминирају смрћу једног од пацијената.
– Трећа прича (,,Капи“) је посвета егзистенцијализму и самом Алберу Камију, што је у једној од сцена и видљиво. То је епизода из живота алкохоличара чији је раскид везе са,,девојком са љиљанима“ неминован. Ишчекивање телефонског разговора, апатичност и очајавање јасно исказано у нарацији њега доводе из света маште, у ком се срећан шета по киши, до шанка у кафани, приликом чега му се и сама девојка прикључује.

КАПИ, ВОДЕ, РАТНИЦИ

,,Град“ је омнибус-филм, потврда сарадње редитељског трија, у ком се приказују меланхолија и безнађе елите и омладине у урбаном граду. Састоји се из три приче- ,,Љубав“ К. Ракоњца, ,,Срце“ М. Бапца и ,,Обруч“ Ж. Павловића, у којима се анализирају урбани начин живота отуђеног социјалистичког човека и свих контраста са којима се гледаоци сусрећу кроз промену три сегмента (дан-ноћ, центар-предграђе).
– Прва прича (,,Љубав“) је епизода о неузвраћеној љубави, тј. прича о заљубљеној девојци и безуспешном ,,трагачу“ за смислом живота, који у амбивалентности осећања схватају да је момак малодушан, усамљен и неспособан за праву љубав. Када схвате да тај сегмент који одржава њихову везу постојећом (страст у кревету) полако испарава-одлучују да се удаље на жалост обоје.
– Друга прича (,,Срце“) у средишту интересовања има порочног лекара, директора срчаног болесника и нарцисоидног ведрог плесача који разгледа излоге. У току развоја приче постаје све јасније да свако од тројице има по један комплекс због остале двојице који покушава да надомести јако навалентно-лекар духовну испуњеност и срећу, плесач-екстравагантан живот, а директор-нову младост и поновно укључење у свет младих.
Нажалост, то првог води до ,,тражења љубави“ код проститутке, другог до куповине скупог италијанског џемпера који други ни не примећују, а трећег до све јачих болова због покушаја ,,праћења темпа“ малолетнице и уклапања у нормалан живот.
– Трећа прича (,,Обруч“) је овековечила трагичну судбину ратног ветерана, који мир покушава да пронађе у кафанама које преузима омладина. Упознавши се са свим дешавањима по граду (весеља, временске неприлике) панорамским разгледањем из аутобуса, тип одлучује да оде у кафану, због познате дневне мирне атмосфере. У њој му се дешавају две битне ствари-сусрет са старим колегом (из спортског тима вероватно) и одбрана незаштићене девојке за суседним столом коју четворица бахатих младића малтретирају.
Након смиривања тензије и умирујућег тона-младићи се преоријентишу на радијски пренос и неке друге особе, што типу даје повод за одлазак. Међутим, после дуже шетње по мраку-иста четворка младића га претуче (можда чак и смртно рани) близу подвожњака у знак освете због повређеног поноса. После свега-тип поново покушава да пронађе мир у кафани, међутим њу су заузеле девојке које ћаскају о момцима, новцу и абортусу што га онерасположи и он изађе из кафане можда чак и трајно.

3meck2j
ГРАД

Психолошки развој ликова, визуелни израз, Павловићев бриљантан избор натуршчика, Бапчев једноставни стил, Ракоњчево вешто руковање камером и необични кадрови…
Дефинитивно је све то утицало на важност ових филмова, мада су пресудна два елемента:
1.  идејни и уметнички смисао, и квалитет филма (иако се стално инсистира на тој политичкој компоненти црноталасних остварења)
2.  забране, које су ове филмове каснијих година ставиле у сам врх гледаности и признатости

Филм ,,Капи, воде, ратници“ је, упркос награди за режију на фестивалу у Пули, добио жиг ,,моралне неподобности“ и тиме скоро безразложно забрањен, док је филм ,,Град“ постао и остао једини југословенски филм који је судски био забрањен, а иако је званична одлука сарајевских судова гласила  да све копије буду уништене-филмови су сачувани (већином захваљујући пиратским снимцима). У пресуди је стајало да се судска забрана истиче због ,,песимистичког и безидејног приказа живота младих“, иако су чланови комисије били свесни да је филм заправо ,,сликање стварности“.

grad-1963

Забрана је деловала апсурдно, јер тај филм сам по себи није могао изазвати толике контроверзе, пошто чак није био ни сексуално и идеолошки провокативан, за разлику од дела Лазара Стојановића и Душана Макавејева (иначе косценаристе у једној од прича), па циљ забране остаје мистерија. Питање ,,Јесу ли критичне тачке биле мизогинистички став момка из прве приче, сцена са голишавом глумицом, лекар који користи услуге проститутке  и успут се коцка и пије, директор који представља симбол капитализма,  плесач, који својим покретима, незаинтересованошћу за девојке и истицањем џемпера доказује да је геј или насилна омладина која нема респект према ратном ветерану или нешто друго?“ можда ће заувек остати без одговора.
Јесу Кокан, Живојин и Марко сликали стварност црнијом од оне из партизанских филмова, али њихови филмови заиста нису заслужили такав третман- ,,бункерисање“. Тај трио киноклубаша је могао бити родоначелничка група модерног филма који би нас ставила тик уз холивудске, али пошто је та прилика пропуштена-остаје нам да чекамо нову.

Аутор: Филип Стевановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *