Dokle glas dopire?

(o dokumentarnom filmu o Niku Kejvu Još jednom sa emocijom)

Film Endrua Dominika (Andrew Dominik) Još jednom s emocijom (One More Time With Feeling) otvorio je ovogodišnji, jubilarni (deseti) festival dokumentarnog filma Beldocs. Radi se o filmu koji prati snimanje najnovijeg albuma Nika Kejva i njegovog benda, prvog albuma koji Kejv snima posle velike tragedije koja ga je zadesila – pogibije njegovog sina Artura koji je stradao pri padu sa litice.

Ko je gledao 20.000 dana na Zemlji (20.000 Days on Earth), prethodni film o Kejvu (koji je 2014. otvorio Slobodnu zonu), mogao se dobro upoznati sa zanimljivim i složenim karakterom ovog muzičara. U tom smislu, novi film je interesantno posmatrati i u poređenju sa prethodnim, neke stvari su i dalje prisutne, ali sada ih vidimo kroz drastično izmenjenu perspektivu. Pre svega, Nik Kejv je umetnik koji duboko promišlja svoje stvaralaštvo, pa smo tokom filma 20.000 dana na Zemlji mogli da čujemo pronicljiva zapažanja o sopstvenoj muzici i poeziji, kao i umetnosti uopšte, dok je u novom filmu Kejv, po tom pitanju, suzdržan – pokušavajući da artikuliše svoju transformaciju (kako intimno-ličnu, tako i poetičku) iskazuje najpre nesigurnost, gubitak samopouzdanja i vere.

Pri početku filma on pokušava da objasni promenu svoje poetike, razlog zašto je prestao da piše narativne pesme. Naracija počiva na logičkom (uzrok-posledica) nizanju događaja, ona pokušava da objasni svet tako što ga pretvara u fabulu. Naracija je, što potvrđuje i postojanje žanrova, po svojoj prirodi predvidiva. Ovo su najčešća objašnjenja za nepoverenje u narativ, svojstvena književnim (i filmskim) teorijama dvadesetog veka. Nik Kejv je do istog saznanja došao drukčijim putem, preko vlastitog iskustva. Posle tragedije, kojoj ne može da pronađe objašnjenje i smisao, on oseća nemoć priče da predstavi svu složenost i protivrečnost sveta.

Ovaj (auto)poetički iskaz nije slučajno na samom početku, jer se on, pored Kejvovih pesama, u istoj meri odnosi i na ovaj film. Iako se Arturova smrt tokom prvog dela filma uopšte ne pominje, a i kasnije neće biti previše isticana, sve se ipak vrti oko nje. Snimljen u crno-beloj tehnici, dramaturški strukturiran fragmentarno, film pokušava da učini vidljivim ono što je prećutano i potisnuto. Najveći deo filma čine snimci iz studija tokom izvođenja pesama. Pored njih, prisutne su i scene vožnje automobilom u kojima dominira krupni plan Nika Kejva koji govori o svojoj umetnosti, kao i scene u kojima se pojavljuje i njegova supruga Suzi.

Izvođenje pesama snimljeno je pokretnom kamerom, koja, pored toga što prati dinamiku samih pesama, nosi i određeno značenje. Ova plutajuća kamera se neprestano kreće oko Kejva i članova benda, često prolazi kroz uske otvore i pukotine u zidu, a ponekad i kroz stvari i ljude. Takođe, u pojedinim scenama izlazi van studija, a u jednoj (jedinoj snimljenoj u boji) kamera se udaljava toliko da na kraju svojim pogledom obuhvata čitavu planetu Zemlju. Ovakva uloga kamere sugeriše tumačenje po kojem njeno prisustvo možemo izjednačiti sa prisustvom izgubljenog sina Artura: iako je sam nevidljiv, misao o njemu prožima sve ono što vidimo. Takođe, funkciju kamere možemo tumačiti i sa nešto drukčijeg stanovišta, ona tada može predstavljati sam pokušaj, napor da se uhvati, ukadrira i tako objasni ono što je neobjašnjivo.

U ostalim scenama dominira pokušaj da se verbalno iskaže trauma i njene posledice. Scene u automobilu sadrže jedino krupni plan Nika Kejva u fokusu dok je pozadina u potpuno neizoštrenom planu, čime se dodatno pojačava klaustrofobija i saživljavanje sa sadržajem njegovih monologa. Takođe, sve scene su snimljene u jakom kontrastu, što najviše dolazi do izražaja u delovima gde Kejv i Suzi, postavljeni ispred belog zida, izgledaju kao senke.

Svi pobrojani elementi govore o nameri reditelja da se vizuelnim sredstvima dočara lična tragedija umetnika zbog gubitka deteta i na tom planu ovaj film postiže najveći kvalitet. Endru Dominik je napravio film o procesu borbe Nika Kejva sa teškom traumom. U skladu sa tvrdnjom o nedostacima narativa, reditelj smišljeno pokazuje svoj postupak, pa tako pratimo ne samo proces nastanka albuma, već i filma – u scenama u kojima Kejv u studiju svira sa bendom, vidimo kamere koje sve to prate.

Još jednom sa emocijom ne nudi konkretan odogovor na smrt, pa čak ni onaj pojednostavljeni po kome rešenje može biti u umetnosti. Odnos umetnosti i smrti daleko je složeniji od toga (setimo se samo priče o Orfeju). Kako i sam Nik Kejv u filmu kaže, smrt ne može biti „inspiracija“, ona se ne može doslovno pretočiti u jezik, ali zato može obojiti celokupni izraz sobom. I Kejv i Suzi nastavljaju da stvaraju (Suzi dizajnira odeću) zato što je to jedino što znaju da rade. Pre nego što će zasvirati najbolju pesmu sa albuma Jesus Alone, Nik Kejv, kroz voice-over naraciju, govori o svom strahu od gubljenja glasa, da bi zatim počela pesma u čijem refrenu on ponavlja kao molitvu – „With my voice, I am calling you”.

Autor: Jovan Marković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *