Докле глас допире?

(о документарном филму о Нику Кејву Још једном са емоцијом)

Филм Ендруа Доминика (Andrew Dominik) Још једном с емоцијом (One More Time With Feeling) отворио је овогодишњи, јубиларни (десети) фестивал документарног филма Beldocs. Ради се о филму који прати снимање најновијег албума Ника Кејва и његовог бенда, првог албума који Кејв снима после велике трагедије која га је задесила – погибије његовог сина Артура који је страдао при паду са литице.

Ко је гледао 20.000 дана на Земљи (20.000 Days on Earth), претходни филм о Кејву (који је 2014. отворио Слободну зону), могао се добро упознати са занимљивим и сложеним карактером овог музичара. У том смислу, нови филм је интересантно посматрати и у поређењу са претходним, неке ствари су и даље присутне, али сада их видимо кроз драстично измењену перспективу. Пре свега, Ник Кејв је уметник који дубоко промишља своје стваралаштво, па смо током филма 20.000 дана на Земљи могли да чујемо проницљива запажања о сопственој музици и поезији, као и уметности уопште, док је у новом филму Кејв, по том питању, суздржан – покушавајући да артикулише своју трансформацију (како интимно-личну, тако и поетичку) исказује најпре несигурност, губитак самопоуздања и вере.

При почетку филма он покушава да објасни промену своје поетике, разлог зашто је престао да пише наративне песме. Нарација почива на логичком (узрок-последица) низању догађаја, она покушава да објасни свет тако што га претвара у фабулу. Нарација је, што потврђује и постојање жанрова, по својој природи предвидива. Ово су најчешћа објашњења за неповерење у наратив, својствена књижевним (и филмским) теоријама двадесетог века. Ник Кејв је до истог сазнања дошао друкчијим путем, преко властитог искуства. После трагедије, којој не може да пронађе објашњење и смисао, он осећа немоћ приче да представи сву сложеност и противречност света.

Овај (ауто)поетички исказ није случајно на самом почетку, јер се он, поред Кејвових песама, у истој мери односи и на овај филм. Иако се Артурова смрт током првог дела филма уопште не помиње, а и касније неће бити превише истицана, све се ипак врти око ње. Снимљен у црно-белој техници, драматуршки структуриран фрагментарно, филм покушава да учини видљивим оно што је прећутано и потиснуто. Највећи део филма чине снимци из студија током извођења песама. Поред њих, присутне су и сцене вожње аутомобилом у којима доминира крупни план Ника Кејва који говори о својој уметности, као и сцене у којима се појављује и његова супруга Сузи.

Извођење песама снимљено је покретном камером, која, поред тога што прати динамику самих песама, носи и одређено значење. Ова плутајућа камера се непрестано креће око Кејва и чланова бенда, често пролази кроз уске отворе и пукотине у зиду, а понекад и кроз ствари и људе. Такође, у појединим сценама излази ван студија, а у једној (јединој снимљеној у боји) камера се удаљава толико да на крају својим погледом обухвата читаву планету Земљу. Оваква улога камере сугерише тумачење по којем њено присуство можемо изједначити са присуством изгубљеног сина Артура: иако је сам невидљив, мисао о њему прожима све оно што видимо. Такође, функцију камере можемо тумачити и са нешто друкчијег становишта, она тада може представљати сам покушај, напор да се ухвати, укадрира и тако објасни оно што је необјашњиво.

У осталим сценама доминира покушај да се вербално искаже траума и њене последице. Сцене у аутомобилу садрже једино крупни план Ника Кејва у фокусу док је позадина у потпуно неизоштреном плану, чиме се додатно појачава клаустрофобија и саживљавање са садржајем његових монолога. Такође, све сцене су снимљене у јаком контрасту, што највише долази до изражаја у деловима где Кејв и Сузи, постављени испред белог зида, изгледају као сенке.

Сви побројани елементи говоре о намери редитеља да се визуелним средствима дочара лична трагедија уметника због губитка детета и на том плану овај филм постиже највећи квалитет. Ендру Доминик је направио филм о процесу борбе Ника Кејва са тешком траумом. У складу са тврдњом о недостацима наратива, редитељ смишљено показује свој поступак, па тако пратимо не само процес настанка албума, већ и филма – у сценама у којима Кејв у студију свира са бендом, видимо камере које све то прате.

Још једном са емоцијом не нуди конкретан одоговор на смрт, па чак ни онај поједностављени по коме решење може бити у уметности. Однос уметности и смрти далеко је сложенији од тога (сетимо се само приче о Орфеју). Како и сам Ник Кејв у филму каже, смрт не може бити „инспирација“, она се не може дословно преточити у језик, али зато може обојити целокупни израз собом. И Кејв и Сузи настављају да стварају (Сузи дизајнира одећу) зато што је то једино што знају да раде. Пре него што ће засвирати најбољу песму са албума Jesus Alone, Ник Кејв, кроз voice-over нарацију, говори о свом страху од губљења гласа, да би затим почела песма у чијем рефрену он понавља као молитву – „With my voice, I am calling you”.

Аутор: Јован Марковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *