Daren Aronofski: Mother!

Ovo je film koji retko koga može da ostavi ravnodušnim. Režiser filma, Daren Aronofski (Darren Aronofsky) ga je s tom namerom i napisao, želeći da isprovocira publiku. Nakon što je svoju devojku, poznatu glumicu Dženifer Lorens (Jenifer Lawrence) ubedio da glumi glavnu ulogu, uspeo je da dobije dovoljno novca da snimi svoj film. Jedan od onih filmova koji velike holivudske produkcijske kuće nikad ne snimaju.

Film prati Dženifer, u ulozi koja je navedena samo kao „majka“, koja živi u prekrasnoj kući sa svojim mužem, kog glumi Havier Bardem (Javier Bardem), koji je u filmu naveden samo kao „on“. On je pisac, a ona je domaćica koja je u potpunosti renovirala njihovu kuću i predstavlja prototip žene koja ceo život posvećuje svom domu (neki bi možda rekli i stereotip). Njihov bajni život biva narušen kada jedne noći, nepozvan, u kuću dođe lik koji je naveden samo kao „čovek“. Havier ga prima i daje mu da prespava kod njih, zaintrigiran tim novim likom koji se našao u njihovoj kući. Majka s druge strane oseća da nešto nije u redu s njihovim novim gostom i u tom trenutku kreće priča koja alegorijom pokušava da prikaže početak i kraj ljudske vrste i njihov večito komplikovani odnos s božanskim i materijalnim. Cela priča je iz perspektive majke koja nas stavlja u njenu kožu. Njen dom je okupiran i oskrnavljen uprkos svemu što ona radi kako bi to sprečila. Havierov lik ljude vidi kao vrstu inspiracije za njega i njegove knjige, otvara im vrata i prašta im za svo zlo koje nanose njegovom domu i ženi. Mnogi su rekli kako je ovaj film direktna kritika Boga i religije, međutim priča kao ova nikada nije tako jednostavna. Ako je ovo nečija kritika, to je kritika čovečanstva i licemerja kog su ljudi puni. Govorimo jedno, a radimo drugo.

Film je neka čudna kombinacija drame, trilera i nečega što bi mogao opisati samo kao protestna umetnost. Možda se pitate u čemu je razlika između tog filma i običnog ekološkog dokumentarca koji će sve te stvari reći na mnogo direktniji način bez pametovanja? Kada nekome kažemo da ne baca smeće na zemlju jer to zagađuje prirodu, najčešći odgovor je da to smeće koje je bacio/la ne može da uništi prirodu i da nema direktan uticaj na veću sliku, „ja sam samo jedan običan čovek“. Ono što je Aronofski tako dobro uradio je da je upotrebio taj identičan primer na mesto u kom ljudi provode većinu svog vremena, dom. Kada neko baci smeće ili počne da skrnavi naš dom, to shvatamo veoma lično i odmah skačemo u odbrambeni stav. Tim putem Aronofski želi da nam podigne svest o odgovornosti ljudi i to radi na jedan totalno novi način. Film u potpunosti počiva na moći scenarija, glume i režije. Vredno je pomena i nekorišćenje muzike u filmu. Nijedna scena nije potkrepljena muzikom kako bi manipulisala emocijama publike. Ono što je u interesu publike je ponašanje ljudi i kako oni utiču jedni na druge. Gradacija u filmu postaje brža i intenzivnija kako se priča bliži kraju. Film uz sve to menja i žanrove kako odmiče, iz drame u psihološki triler, iz trilera u horor, a iz horora u nešto za šta još ne postoji ime.

Autor: Gojko Dimić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *