Дарен Аронофски: Mother!

Ово је филм који ретко кога може да остави равнодушним. Режисер филма, Дарен Аронофски (Darren Aronofsky) га је с том намером и написао, желећи да испровоцира публику. Након што је своју девојку, познату глумицу Џенифер Лоренс (Jenifer Lawrence) убедио да глуми главну улогу, успео је да добије довољно новца да сними свој филм. Један од оних филмова који велике холивудске продукцијске куће никад не снимају.

Филм прати Џенифер, у улози која је наведена само као „мајка“, која живи у прекрасној кући са својим мужем, ког глуми Хавиер Бардем (Javier Bardem), који је у филму наведен само као „он“. Он је писац, а она је домаћица која је у потпуности реновирала њихову кућу и представља прототип жене која цео живот посвећује свом дому (неки би можда рекли и стереотип). Њихов бајни живот бива нарушен када једне ноћи, непозван, у кућу дође лик који је наведен само као „човек“. Хавиер га прима и даје му да преспава код њих, заинтригиран тим новим ликом који се нашао у њиховој кући. Мајка с друге стране осећа да нешто није у реду с њиховим новим гостом и у том тренутку креће прича која алегоријом покушава да прикаже почетак и крај људске врсте и њихов вечито компликовани однос с божанским и материјалним. Цела прича је из перспективе мајке која нас ставља у њену кожу. Њен дом је окупиран и оскрнављен упркос свему што она ради како би то спречила. Хавиеров лик људе види као врсту инспирације за њега и његове књиге, отвара им врата и прашта им за сво зло које наносе његовом дому и жени. Многи су рекли како је овај филм директна критика Бога и религије, међутим прича као ова никада није тако једноставна. Ако је ово нечија критика, то је критика човечанства и лицемерја ког су људи пуни. Говоримо једно, а радимо друго.

Филм је нека чудна комбинација драме, трилера и нечега што би могао описати само као протестна уметност. Можда се питате у чему је разлика између тог филма и обичног еколошког документарца који ће све те ствари рећи на много директнији начин без паметовања? Када некоме кажемо да не баца смеће на земљу јер то загађује природу, најчешћи одговор је да то смеће које је бацио/ла не може да уништи природу и да нема директан утицај на већу слику, „ја сам само један обичан човек“. Оно што је Аронофски тако добро урадио је да је употребио тај идентичан пример на место у ком људи проводе већину свог времена, дом. Када неко баци смеће или почне да скрнави наш дом, то схватамо веома лично и одмах скачемо у одбрамбени став. Тим путем Аронофски жели да нам подигне свест о одговорности људи и то ради на један тотално нови начин. Филм у потпуности почива на моћи сценарија, глуме и режије. Вредно је помена и некоришћење музике у филму. Ниједна сцена није поткрепљена музиком како би манипулисала емоцијама публике. Оно што је у интересу публике је понашање људи и како они утичу једни на друге. Градација у филму постаје бржа и интензивнија како се прича ближи крају. Филм уз све то мења и жанрове како одмиче, из драме у психолошки трилер, из трилера у хорор, а из хорора у нешто за шта још не постоји име.

Аутор: Гојко Димић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *