Call Me by Your Name

Najnoviji film italijanskog režisera Luke Gvadanjina (Luca Guadagnino) je adaptacija istoimene knjige Adrea Asimana (Andre Aciman) o prvoj letnjoj ljubavi koju je adaptirao čuveni režiser i scenarista Džejms Ajvori (James Ivory).

Sedamnaestogodišnji Elio, koji živi sa svojom porodicom u Italiji, upoznaje malo starijeg Olivera, američkog studenta koji je došao kod njih tokom leta 1983. godine da završi svoju doktorsku disertaciju. Porodica Perlman svake godine prima jednog studenta kako bi im pomogli oko završetka studija. Dolazak Olivera označava veliki preokret u životu mladog Elija, a istovremeno, upoznavanje Elija, Italije i njegove porodice zauvek ostavlja trag na Oliveru. Film na jedan veoma iskren i dirljiv način prikazuje proces zaljubljivanja i otkrivanja sebe u nekom drugom što ga čini pravim osveženjem u godini prepunoj tmurnih tema. Režiser filma uspešno izbegava svaki kliše na koji smo se dosad navikli u filmovima koji za temu imaju ljubav. Uz to, film izbegava i svaki kliše LGBT filmova u kom je ljubav dva lika osuđivana od strane većine. U ovom filmu glavnog antagonistu igraju vreme i ljubav. Ljubav nisu samo lepi trenuci u nečijim životima, ljubav često boli i film obe emocije tretira pažljivo i iskreno. Najveći talenat režisera je što prostor u kom se likovi kreću, tretira kao jednog od likova, a ne samo kao pozadinu u kojoj se radnja dešava. Filmski kadrovi napadaju skoro svako čulo, od kojih se treba istaći neverovatan talenat da prikaže moć i snagu čula ukusa koji je u filmovima skoro nemoguće preneti. Sve što njih dvojica rade, jedu, slušaju na tim mestima, od onih najbanalnijih svakodnevnica do najemotivnijih i najvažnijih stvari, daje doprinos u razumevanju likova, bez suvišnih reči. Kada je u pitanju prikazivanje senzualnosti na filmu retko ko može da se poredi s Lukom. Iako je romansa između dva lika istog pola, film ne zahteva od vas da ste deo LGBT zajednice kako bi bili ganuti. Toliko filmova svoju pažnju pruža seksualnosti do te mere da se scene graniče s pornografijom i eksploatacijom. Međutim, Luka svoju pažnju najviše posvećuje emocijama koje dva lika gaje jedno prema drugom, koje skrivaju jedno od drugog i koje dele jedno s drugim što filmu daje univerzalnost i moć da opstane u moru drugih prosečnih filmova.

Muzika je isto birana kako bi se priča sama odvila po sebi, bez forsiranja emocija publici. Klasična muzika u filmu je ubačena kako bi dočarala Elijov svet, gde on uči da bude pijanista. Muzika američkog pevača i tekstopisca Sufjana Stivensa (Sufjan Stevens) služi kao naracija celoj priči što ga čini intimnijim, dok je u film ubačena i popularna muzika iz osamdesetih, koja putem radija stavlja film u određeno vreme. Kostimograf je zajedno sa režiserom inspiraciju tražio u gradu Krema, u kom je film sniman, tako što su od meštana grada tražili slike iz tog vremena kako bi pogodili i razotkrili mit o tome da su sve žene u to vreme nosile velike naramenice i natapiranu kosu. Film je u svakom smislu autentičan prikaz nečega što se nikada nije desilo. To uopšte nije bitno jer vas film prenosi u svet kome bi svi trebali da težimo. Pun razumevanja, muzike i sunca, pun mladosti i iskrene ljubavi. Gluma u filmu je zaista neprevaziđena. Ne može se naći nijedan lik koji nije dobro napisan i odglumljen. Nikada se ne sumnja u emocije koje su iznesene od strane likova od kojih posebno treba istaći glavni lik mladog Elija, pažljivog i ćutljivog Olivera i Elijovog oca koji u filmu ima najbolji monolog. Težina i važnost njegovih reči su tačno ono što svi treba da čuju u ova burna vremena. Film odbacuje svaki vid cinizma i skače u svet emocija svom snagom jer je to ono što kroz film najbolje možemo da iskusimo.

Autor: Gojko Dimić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *