БОРА СТАНКОВИЋ – ПЕСНИК НЕИЗРЕЦИВОГ

НЕПОТРЕБНО РУШЕЊЕ ТАБУА У ФИЛМСКОЈ ВЕРЗИЈИ НЕЧИСТЕ КРВИ

Код Чехова је правило да пушка, ако је већ на сцени, мора да пукне пре него што се драма заврши.

Код Борисава Станковића је обрнуто, и баш се на томе гради сва напетост, ишчекивање и неочекивани обрт. Пушка је ту, све делује као да ће опалити, али никако да пукне, јер онај ко држи пушку нема за то довољно храбрости, али ни лудости.

Може се некоме учинити да у претходној реченици има и скривене еротике. То је тачно. У Коштани се заиста ради о пушци коју хаџи Тома упери на рођеног сина, но ипак се суздржи и не повуче ороз. Али, у роману Нечиста крв ради се о нечему другом, нечему што се подразумева, а не сме никако да буде споменуто.

Нажалост, деградирање Станковићевог дела имамо већ у првој филмској верзији Коштане (под називом Циганка, редитељ Војислав Нановић, 1953), где пушка без проблема опали и хаџи-Томин син падне као очева жртва.

necista-krvПрва филмска верзија Нечисте крви (Софка, Радош Новаковић, 1948) испоштовала је Станковићево правило, да се метафорично изразимо, пушци која не пукне. Међутим, нова филмска верзија (доцније дорађена за телевизију) кренула је неким другим путем и удаљила се од литерарног предлошка баш онде где се тако нешто не би смело учинити.

Редитељ Стојан Стојчић своју је верзију Нечисте крви (снимана око 1990, премијерно приказана 1997, за телевизију адаптирана 2011/2012) обогатио ту и тамо мотивима из других Станковићевих дела, мада се мање-више држао романа којег је узео за основицу. Међутим, све је то донекле, односно до чувене сцене неуспелог „снохачества“.

Сви знају шта се у роману дешава након што газда Марко не буде имао снаге да уђе у собу своје снахе Софке. Он нетрагом нестаје и убрзо га доносе мртвог. У Стојчићевом виђењу, газда Марко (Раде Шербеџија) такође нема снаге да прве вечери након свадбе обешчасти Софку (Маја Стојановић), али га зато ништа не спречава да то учини већ наредног дана, и то у штали, међу воловима и кравама, а онда и у некој напуштеној воденици, након чега се Софка и заљубљује у свог још увек младог и снажног свекра. Тиме прича добија један нови ток, не само независан од изворника, него и потпуно супротан у односу на њега, што је, најпростије речено, тешка деградација основне Станковићеве идеје. Подтекст Нечисте крви више није подтекст него текст, а тајна на којој роман почива и до краја опстаје сада је до краја разоткривена и банализована.

kostana

Бора Станковић умео је да води једну мисао кроз цео роман а да нигде, ни једном речју, не каже конкретно о чему се ту ради и од чега тачно главна јунакиња све време стрепи да ће се десити након венчања. Било је то време када се о таквим стварима није наглас говорило, али су се оне подразумевале и биле очекиване као нешто неизбежно и обавезно. Неприхватањем тих норми, макар оне биле и крајње перверзне, човек је излагао себе опасношћу да буде исмејан и изопштен из заједнице. Уплашен своје слабости, газда Марко бежи и спас налази у погибији далеко од куће. Све то звучи тако једноставно, а заправо се ради о невероватној унутрашњој борби са самим собом, о страху који се годинама таложи, о дужности које је човек исконски свестан, а да о њој не сме ни реч да проговори.

borisav-stankovicНе само у Коштани и Нечистој крви, него и у многим Станковићевим приповеткама имамо „оно“ што не сме да се спомене и што се чак и не деси пред очима читалаца, мада свако јасно види о чему се ту ради и слободан је да у својој машти надогради оно што је писац свесно прећутао. Заискри у Станковићевим јунацима неко осећање од кога се и они сами преплаше, спремни су на све зарад остварења својих еротских снова, а онда се у кључном моменту нешто испречи, можда проговори и разум, али сећања остају дубоко у подсвести… Тајне које се никад не открију, забране које се никад не прекрше, границе које се не прелазе – то је оно што ствара посебну драж и без чега се не може замислити Станковићев опус, па никаква позоришна, филмска или телевизијска адаптација не би смела то да наруши, поготову не из комерцијалних разлога..

Са те стране гледано, Станковић није захвалан за било који други медиј осим онај у којем се најбоље остварио, а то је проза, евентуално театар, мада је остала анегдота да писац није био задовољан ниједном поставком Коштане сматрајући да ниједна глумица нема „оно“ што је код чувене играчице најважније.

Неке забрањене теме треба увек да остану забрањене и недодирљиве, а ако се већ решимо да их пренесемо у седму уметност, онда ту треба бити онакав мајстор какав је у прози био Борисав Станковић, па на прави начин сакрити оно на чему је читава прича заснована и што непрестано искрсава пред читаоца али му се никада не открије до краја. Ипак, ко зна, можда и Нечиста крв једанпут добије достојну екранизацију, не треба губити наду да ће врањски песник (да, песник, иако приповедач) бити протумачен у правом кључу.

Аутор: Душан Милијић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *