Bolje jedan mlak Trir nego dva Hladna rata

HLADNI RAT (COLD WAR, Pavel Pavlikovski) je verovatno najprecenjeniji film prošle godine. Spoj ljubavne priče sa problemom hladnog rata podseća na filmove koji su bili snimani pre oko 50 godina, što Pavlikovski dodatno naglašava svojim sada već prepoznatljivim narativno-stilskim postupcima (izborom 4:3 formata slike, crno-belom fotografijom, upadljivo eliptičnom naracijom), pa je utisak da gledamo neki film francuskog, češkog ili našeg „crnog“ talasa konstantno prisutan. Kome ovaj utisak već viđenog ne smeta, Hladni rat može i pružiti neko gledalačko zadovoljstvo, najpre vizuelno. Studenti filmskih škola nešto mogu naučiti, pokupiti neke fore, jer je Pavlikovski neosporno vešt reditelj. (3, programska celina: Fest 47)

KUĆA KOJU JE DŽEK SAGRADIO (THE HOUSE THAT JACK BUILT, Lars fon Trir), za razliku od Hladnog rata, doživljava negativan tretman, što od strane kritike, što u pogledu festivalskih nagrada. Istina, čini se da Trir ovde pokazuje znake umora i da ovaj film ne uspeva da dobaci do njegovih najboljih ostvarenja. Ali, isto tako je činjenica da je Trir svojim prethodnim filmovima lestvicu sebi postavio veoma visoko i da i u ovom slučaju uspeva u onome što mu je glavna namera: da isprovocira. Provokacije se ne ogledaju samo na nivou priče (zbog koje će sofisticirana kanska publika napuštati projekciju), već i na nivou filmskog jezika i forme: (pre)opterećivanjem naracije esejističkim digresijama. Ovaj pristup u kontekstu istorije filma nije revolucionaran (pogledajte samo filmove nedavno preminulog Makavejeva), ali predstavlja osveženje, jer su postupci koje Trir koristi u evropskom filmu danas gotovo zaboravljeni. Tako da i u ovom slučaju ocene kritike ne treba uzeti zdravo za gotovo: bolje jedan mlak Trir nego dva Hladna rata. (5-, programska celina: Fest 47)

THE HOUSE THAT JACK BUILT

CRNA REKA (BLACK TIDE, Erick Zonca) podseća na klasične hardboiled krimiće, sa tipičnim protagonistom detektivom kome se život raspada, pa je stoga konstantno pijan i koga, pošto nema drugih životnih preokupacija, još jedino istraga zločina čini živim. Da nije harizmatičnog Vinsenta Kasela, ovaj tipski lik ne bi bio tako upečatljiv. Generalno, previše tu ima tipskih elemenata koji ne dozvoljavaju filmu da se izdigne iznad prosečnog, premda je imao potencijala. Lik profesora književnosti, koji je većinu filma glavni osumnjičeni za nestanak mladića, gotovo je karikaturalan, a obrt u vezi sa njim odaje utisak rediteljske brzopletosti. S druge strane, ima elemenata zbog kojih ovaj film vredi pogledati: pojedini neočekivani momenti koji doprinose nešto suptilnijem i složenijem nijansiranju likova, kao i sugestivna atmosfera. (3-, programska celina: Fokus Evropa)

LIMUNADA (LEMONADE, Ioana Uricaru) je film rumunske rediteljke koji poseduje tematske, ali ne toliko i stilske odlike rumunskog novog talasa, što znači: nema dugih kadrova i sporog razvoja priče. Ovo je intenzivna drama o ženi koja sa detetom dolazi iz Rumunije u Ameriku, pokušavajući na sve načine da tamo ostane. Spoj ženske i imigrantske vizure pruža drugačiju sliku Amerike. Jednostavne rediteljske egzekucije, svedenog stila potpuno u sužbi priče (koja, doduše, pati od stereotipnih situacija) Limunada je film koji će našoj publici biti blizak, ne samo zbog pojavljivanja lika Srbina (koga tumači Goran Radaković), već zato što nam je problem iseljenja iz zemlje vrlo dobro poznat. (3, programska celina: Fokus Evropa)

DOGMAN (Matteo Garrone) prati dobro utabane staze italijanskog neorealizma. Autor polazi od zanimljivog koncepta baziranog na glavnom liku koji podseća na tipske junake „dobroćudnih idiota“, poput karaktera iz romana Dostojevskog. Od polovine filma, u želji da priči obezbedi kompleksnost, reditelj gubi konce, najpre u pogledu motivacije glavnog lika koja postaje poprilično nejasna. Ipak, Garone pokazuje zavidan nivo promišljanja u režiji i stvara film koji lako vezuje pažnju gledaoca i navodi na razmišljanje. (4-, programska celina: Fest 47)

VASPITAČICA (KINDERGARTEN TEACHER, Sara Colangelo) može biti posebno interesantan prosvetnim radnicima jer pruža netipičan pogled na temu razvoja dečjih kreativnih potencijala, tačnije prikazuje njeno naličje, postavljajući pitanje: u kojoj meri insistiranje na kreativnosti proizlazi isključivo iz brige za razvoj deteta, a koliko iz ličnih frustracija pedagoga koji nisu uspeli da ostvare svoje (umetničke) ambicije. U vreme kada se kreativnost kao pojam koristi u najrazličitije svrhe, a u obrazovanju često usiljeno i površno nameće kao imperativ, mislim da ovakav film svakako vredi pogledati. Da ne bude zabune, ne radi se o nekom vrhunskom ostvarenju, film počiva na jednoj ideji koja je poprilično jasna već posle prve trećine, s tim što reditelj uspeva da je ispripoveda na dovoljno uzbudljiv način. (3, programska celina: Fest 47)

KINDERGARTEN TEACHER, Sara Colangelo

CRNI ANĐEO (THE ANGEL, Luis Ortega) je baziran na istinitom događaju o sedamnaestogodišnjaku koji je počinio preko deset krađi i ubistava i nekoliko seksualnih zlostavljanja. Ono što je privuklo posebnu pažnju javnosti nije samo brutalnost i iracionalnost u pojedinim ubistvima, apsolutno odsustvo kajanja, već izgled ovog dečaka: njegova kovrdžava plava kosa i androgena lepota, što se sukobilo sa uverenjem koje je bilo dominantno u prošlosti, a ni danas nije potpuno napušteno, da fizički izgled odaje unutrašnju, moralnu prirodu čoveka. Gledajući ovaj film nećete ništa novo saznati o prirodi serijskih zločinaca jer se reditelj ne bavi pitanjem psihologije, ne pokušava da otkrije razloge zbog kojih je dečak postao takav. Iako mu kritika pretežno to zamera, meni se film iz tog razloga dopao: naracija ostaje na površini, glavni lik sve do kraja ostaje u istoj meri zagonetan, prazan kao što je bio na početku. Neko će možda reći da je ta praznina rezultat nemoći da se napravi živ karakter, ali mislim da time autor sugeriše opštiju ideju, koja se, uslovno rečeno, očitava kao odnos estetike i etike (zbog čega se između ovog i Trirovog filma mogu povući paralele). Uz fizički izgled i odsustvo motiva, ležerni način izvršenja zločina odaje utisak potpunog „larpurlartizma“ zločinca, a prva i završna scena u kojoj glavni lik sam pleše uz muziku podvlači zaključak da se on samo dobro igra. (4, programska celina: Glavni takmičarski program)

Autor: Jovan Marković 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *