Боље један млак Трир него два Хладна рата

ХЛАДНИ РАТ (COLD WAR, Павел Павликовски) је вероватно најпрецењенији филм прошле године. Спој љубавне приче са проблемом хладног рата подсећа на филмове који су били снимани пре око 50 година, што Павликовски додатно наглашава својим сада већ препознатљивим наративно-стилским поступцима (избором 4:3 формата слике, црно-белом фотографијом, упадљиво елиптичном нарацијом), па је утисак да гледамо неки филм француског, чешког или нашег „црног“ таласа константно присутан. Kоме овај утисак већ виђеног не смета, Хладни рат може и пружити неко гледалачко задовољство, најпре визуелно. Студенти филмских школа нешто могу научити, покупити неке форе, јер је Павликовски неоспорно вешт редитељ. (3, програмска целина: Фест 47)

KУЋА KОЈУ ЈЕ ЏЕK САГРАДИО (THE HOUSE THAT JACK BUILT, Ларс фон Трир), за разлику од Хладног рата, доживљава негативан третман, што од стране критике, што у погледу фестивалских награда. Истина, чини се да Трир овде показује знаке умора и да овај филм не успева да добаци до његових најбољих остварења. Али, исто тако је чињеница да је Трир својим претходним филмовима лествицу себи поставио веома високо и да и у овом случају успева у ономе што му је главна намера: да испровоцира. Провокације се не огледају само на нивоу приче (због које ће софистицирана канска публика напуштати пројекцију), већ и на нивоу филмског језика и форме: (пре)оптерећивањем нарације есејистичким дигресијама. Овај приступ у контексту историје филма није револуционаран (погледајте само филмове недавно преминулог Макавејева), али представља освежење, јер су поступци које Трир користи у европском филму данас готово заборављени. Тако да и у овом случају оцене критике не треба узети здраво за готово: боље један млак Трир него два Хладна рата. (5-, програмска целина: Фест 47)

THE HOUSE THAT JACK BUILT

ЦРНА РЕKА (BLACK TIDE, Erick Zonca) подсећа на класичне hardboiled кримиће, са типичним протагонистом детективом коме се живот распада, па је стога константно пијан и кога, пошто нема других животних преокупација, још једино истрага злочина чини живим. Да није харизматичног Винсента Kасела, овај типски лик не би био тако упечатљив. Генерално, превише ту има типских елемената који не дозвољавају филму да се издигне изнад просечног, премда је имао потенцијала. Лик професора књижевности, који је већину филма главни осумњичени за нестанак младића, готово је карикатуралан, а обрт у вези са њим одаје утисак редитељске брзоплетости. С друге стране, има елемената због којих овај филм вреди погледати: поједини неочекивани моменти који доприносе нешто суптилнијем и сложенијем нијансирању ликова, као и сугестивна атмосфера. (3-, програмска целина: Фокус Европа)

ЛИМУНАДА (LEMONADE, Ioana Uricaru) је филм румунске редитељке који поседује тематске, али не толико и стилске одлике румунског новог таласа, што значи: нема дугих кадрова и спорог развоја приче. Ово је интензивна драма о жени која са дететом долази из Румуније у Америку, покушавајући на све начине да тамо остане. Спој женске и имигрантске визуре пружа другачију слику Америке. Једноставне редитељске егзекуције, сведеног стила потпуно у сужби приче (која, додуше, пати од стереотипних ситуација) Лимунада је филм који ће нашој публици бити близак, не само због појављивања лика Србина (кога тумачи Горан Радаковић), већ зато што нам је проблем исељења из земље врло добро познат. (3, програмска целина: Фокус Европа)

ДОГМАН (Matteo Garrone) прати добро утабане стазе италијанског неореализма. Аутор полази од занимљивог концепта базираног на главном лику који подсећа на типске јунаке „доброћудних идиота“, попут карактера из романа Достојевског. Од половине филма, у жељи да причи обезбеди комплексност, редитељ губи конце, најпре у погледу мотивације главног лика која постаје поприлично нејасна. Ипак, Гароне показује завидан ниво промишљања у режији и ствара филм који лако везује пажњу гледаоца и наводи на размишљање. (4-, програмска целина: Фест 47)

ВАСПИТАЧИЦА (KINDERGARTEN TEACHER, Sara Colangelo) може бити посебно интересантан просветним радницима јер пружа нетипичан поглед на тему развоја дечјих креативних потенцијала, тачније приказује њено наличје, постављајући питање: у којој мери инсистирање на креативности произлази искључиво из бриге за развој детета, а колико из личних фрустрација педагога који нису успели да остваре своје (уметничке) амбиције. У време када се креативност као појам користи у најразличитије сврхе, а у образовању често усиљено и површно намеће као императив, мислим да овакав филм свакако вреди погледати. Да не буде забуне, не ради се о неком врхунском остварењу, филм почива на једној идеји која је поприлично јасна већ после прве трећине, с тим што редитељ успева да је исприповеда на довољно узбудљив начин. (3, програмска целина: Фест 47)

KINDERGARTEN TEACHER, Sara Colangelo

ЦРНИ АНЂЕО (THE ANGEL, Luis Ortega) је базиран на истинитом догађају о седамнаестогодишњаку који је починио преко десет крађи и убистава и неколико сексуалних злостављања. Оно што је привукло посебну пажњу јавности није само бруталност и ирационалност у појединим убиствима, апсолутно одсуство кајања, већ изглед овог дечака: његова коврџава плава коса и андрогена лепота, што се сукобило са уверењем које је било доминантно у прошлости, а ни данас није потпуно напуштено, да физички изглед одаје унутрашњу, моралну природу човека. Гледајући овај филм нећете ништа ново сазнати о природи серијских злочинаца јер се редитељ не бави питањем психологије, не покушава да открије разлоге због којих је дечак постао такав. Иако му критика претежно то замера, мени се филм из тог разлога допао: нарација остаје на површини, главни лик све до краја остаје у истој мери загонетан, празан као што је био на почетку. Неко ће можда рећи да је та празнина резултат немоћи да се направи жив карактер, али мислим да тиме аутор сугерише општију идеју, која се, условно речено, очитава као однос естетике и етике (због чега се између овог и Трировог филма могу повући паралеле). Уз физички изглед и одсуство мотива, лежерни начин извршења злочина одаје утисак потпуног „ларпурлартизма“ злочинца, а прва и завршна сцена у којој главни лик сам плеше уз музику подвлачи закључак да се он само добро игра. (4, програмска целина: Главни такмичарски програм)

Аутор: Јован Марковић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *