Бити идиот: Емоцијама кроз живот

Дански филм “Идиоти” једно је од најконтроверзнијих филмских остварења икада. Ретко се виђа филм који тако храбро и оригинално обрађује једну невероватно осетљиву, још увек табу тему. Његов садржај и форма представљају врхунац (уметничког) филмског стваралаштва деведесетих година 20. века.

Пре него што почнем да причам о самом филму, мислим да би најбоље било да вас уведем у причу о околностима његовог настанка како би разумели његове тежње и аспирације. Наиме, режисер овог филма, чувени Ларс фон Трир, стекао је светску славу својим филмом “Кроз таласе” (Breaking the Waves) из 1996. године. Тај филм је означио велику промену у његовом стваралаштву. Сви претходни филмови које је снимио били су презасићени разним филмским техникама: осветљењем, монтажама, бојама, музиком итд. Његова прва три филма била су, како би неки филмски критичари рекли, студентски филмови на дрогама. Употребљавао је разне режисерске трикове како би причао приче, што је заузврат стварало осећај клаустрофобичности због претрпаности ефеката у кадровима. Међутим, његови филмови запали су за очи европском филмском свету јер се видео очигледан потенцијал. Ларсу је било потребно нешто што ће га ослободити од окова које је сам себи сковао,  и тако је настао један од најузбудљивијих филмских покрета пред сам крај 20. века.

lars fon trier

Lars fon Trier

Године 1992. Ларс је, заједно са својим продуцентом Питером Јенсеном, основао продукцијску кућу под именом “Zentropa Entertainment”. План је био да Ларс стекне потпуну уметничку слободу и тако снима филмове које он жели без чекања на одобрење од неких великих продуцената. Како би скупио новац да финансира своје филмове, одлучио је да сними мини-серију “Краљевство” (The Kingdom). Рад на серији је за њега био инспиративан због тога што му је открио чари једноставнијег и узбудљивијег снимања. Тако је заједно са својим колегом, режисером Томасом Винтербергом, одлучио да напише “Dogma 95 Manifesto”.

“Догма је опште прихвећено и јасно формулисано мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или дискутовано” (хвала Википедији на овој дефиницији). Ларс и Винтерберг су написали 10 правила (што је алузија на 10 Божијих заповести) на основу којих ће морати да снимају филмове под називом “Завет чедности”.

Правила су следећа:

  1. Снимање мора бити обављено на локацији. Реквизити и направљени сетови нису дозвољени (ако је одређени реквизит потребан због приче мора се изабрати место снимања где тај реквизит већ стоји).
  2. Звук не сме бити одвојен од слике и исто тако слика не сме бити одвојена од звука (музика мора да буде пуштена у сцени а не преко ње).
  3. Све сцене морају бити снимљене камером из руке.
  4. Филм мора бити у боји.
  5. Осветљење није дозвољено.
  6. Оптичке илузије и филтери нису дозвољени.
  7. Временско и географско отуђење није дозвољено (филм мора бити снимљен овде и сада).
  8. Жанр филмови нису дозвољени.
  9. Филмски формат мора бити Академских 35 милиметара (што значи да је слика у облику коцке уместо класичног правоугаоника).
  10. Режисер не сме бити стављен као аутор филма.

Сада, могао бих да анализирам свако правило посебно, али то би захтевало превише времена, тако да ћу причу скратити. Циљ овог манифеста био је да се режисерима одузму сва техничка помагала  која су постала неписано правило света филма, и да их баци у свет у ком филм зависи искључиво од њиховог талента. Како се снаћи када су ти сва помагала одузета? Они су ургирали светски познате режисере да се опробају у томе како би видели да ли још увек имају свој глас или је остао негде затрпан услед ослањања на филмске трикове и специјалне ефекте. Још један разлог који чини Догму тако значајном је то што показује праве стубове на којима почива добар филм: режија, глума и прича. Све остало постаје само зачин који додајеш како би истакао те три ствари. Иако су ургирали светски познате режисере да се опробају у Догми, сматрали су да такав филм треба да сниме само једном како би боље спознали своје не/способности.

Први догма филм изашао је 1998. од стране Томаса Винтерберга, под називом “Прослава” (The Celebration). Други филм био је “Идиоти” (The Idiots), који је изашао 1998. године под режијом Ларс фон Трира. Ларсов филм такође припада његовој чувеној филмској трилогији која се зове “Трилогија златног срца” (The Golden Heart Trilogy). То су филмови о три жене које упркос невиђеним моралним, економским и религијским потешкоћама остају добре и племените.

Филм “Идиоти” прати живот главне јунакиње Карен. На почетку, видимо Карен како сама руча у неком ресторану. Ту, неколико столова даље, седе два мушкарца (која очигледно имају неко ментално обољење) и жена која се стара о њима. Њих двојица почну да праве буку и неред по ресторану док их људи посматрају. Жена која се стара о њима покушава да их смири безуспешно, што све људе унутар ресторана чини још нерворзнијим. Конобар каже старатељки да мора да напусти ресторан јер је људима около непријатно. Одједном, један од њих двојице приђе Карен и ухвати је за руку. Карен увидевши да га држање њене руке смирује изађе са њима како би га сигурно отпратила до таксија. Када их старатељка смести у ауто и нареди једном од њих да пусти Карен на миру, он уради скроз супротно. Карен је на крају приморана да седне у такси с њима како га не би још више узнемирили.  У таксију се открива сурова игра која је малопре одиграна у ресторану. Ментално оболели заправо нису ментално оболели. Њих двојица, уз помоћ “старатељке” су се претварали да имају менталних проблема како не би платили рачун у ресторану. Карен је видно узнемирена тим сазнањем али остане са њима јер њу, а самим тим и нас (публику), заинтересују људи који не осећају ни трунку срама због тога што раде. Како прича тече даље, Карен упознаје њихову “групу идиота”. То су способни, учени и интелигентни људи са пословима и децом који се скупљају у једној викендици како би се понашали као особе са менталним проблемима.

lars fon trier

.

Вероватно сам заборавио да напоменем да је овај филм нешто између драме и комедије. Како је могуће снимити такав филм на стварно духовит начин? Не знам, али Ларс је успео скоро немогуће. Овај филм успева да увреди, насмеје и погоди у срце а још фасцинантнија је чињеница да је написан за 4 дана.

У сваком случају, настављамо даље јер прича постаје још интересантнија. Вођа те групе идиота је Стофер, плавокоси “идиот” који је довукао Карен до њих. Основао је групу како би имали простор у ком  неће морати да поштују правила наметнута од стране друштва. То је место где се разум и свест у потпуности одбацују како би боравили у свету емоција. У разговору са Карен, Стофер каже следеће: “Ми тражимо свог унутрашњег идиота, Карен. Која је поента друштва које се само богати и богати кад никога не може да усрећи? Бити идиот је луксуз, али је у исто време и корак напред. Идиоти су људи будућности.” Карен му на то одговори: “Постоје људи који су стварно болесни. Тужно је јер нису способни као ми. Како можеш да оправдаш то ваше понашање?”. На то питање Стофер јој одговори искрено: “Не могу”.

У својој књизи (Наративни простор као слика афекта: Филмови Ларса фон Трира), ауторка Весна Динић Миљковић наводи следеће: “Претварање ликова у ментално хендикепиране у филму се показује као прихватљиво само у оквиру њиховог микросвета, као што и у реалности правила Догме треба да остваре ефекат искључиво на оне који их примењују”. Ларс тиме, на неки начин, претвара целу причу о Догма манифесту у визуелну репрезентацију. Враћање филма/особе до своје сржи. Када огулимо све површинске слојеве филма/особе остају нам емоције. Мислим да је то најважније запамтити када се гледа овај филм.

Идиоти своје време проводе тако што се глупирају, иду на јавни базен као група ментално оболелих, обилазе кафиће, фабрике и задиркују људе. Тестирају толеранцију наивних пролазника а уједно тестирају и своје границе. До којих емоционалних дубина су спремни да зароне како би себе излечили. Ти свакодневни проблеми савременог Данског друштва, због којих су се одлучили на овако екстремне методе, нестају када се нађу у тој групи. Не би требало заборавити да они не беже само од проблема своје свакодневнице већ и од својих одговорности. Један члан групе има жену и децу и ради у фирми и спреман је све да одбаци како би био идиот. Једна млада девојка пати од неке врсте депресије и побегла је од својих родитеља који је кљукају лековима како би била срећнија. Свако од њих има свој разлог, можда свако осим Карен. Она је ту залутала, али је ипак остала са њима. Филм нам не говори због чега она бира да остане.

lars fon trier

.

“Понижени”(The Humiliated) је документарац са снимања овог револуционарног филма. У њему видимо Ларса који маневрише глумцима, опремом а уз то и етиком овог филма. Његова визија је њему јасна, зна шта жели да каже и зна да је то добра порука, проблем је само што та визија није баш политички коректна. Такав проблем мора да искрсне када желиш да снимиш филм о људима који се претварају да су ментално неспособни. Они на снимању воде дубоке разговоре о етици, филозофији итд. На снимању, када Стофер треба да пружи неко оправдање и каже Карен да је то што раде у реду, Ларс и глумац који глуми Стофера су провели сате смишљајући прави начин све док нису дошли до закључка да се тако нешто не може оправдати. Оно што они Карен треба да покажу јесте како то понашање њима чини добро,уместо да јој форсирају уврнуте теорије у главу. У том тренутку чујемо Ларса који говори: “Супротстави теорију са емоцијама и теорија ће увек изгубити битку”.

У остатку филма, разне контроверзне и важне теме се провлаче кроз филм као што су сексуалност ментално хендикепираних, осећај кривице када идиоти упознају људе са правим менталним хендикепима итд.

На крају филма, када њихово удружење почне да се распада, Стофер постави изазов. Како би доказали себи да је ова група била корисна, морају да покажу свог унтрашњег идиота људима који их познају. Игром случаја изабран је професор историје уметности. Његов задатак је да се, док држи предавање, претвори у идиота. Тај изазов се показао немогућ и редом видимо чланове групе, који су до малопре бранили групу, који неуспевају да га изврше. Када је нада изгубљена, и када се спремају да напусте групу, Карен се својевољно пријави да одради задатак. Она сматра да јој је група у потпуности помогла и да је спремна да покаже свог унутрашњег идиота својој породици. Ту и сазнајемо њену причу и филм прави невероватану емоционалну завршницу. Ако мислите да вам кварим крај, верујте ми, нисте још ништа чули. А како би разумели крај овог филма и његов угао,додајем још и следеће.

Карен пред собом има огроман задатак јер на њеним леђима почива цела филозофија филма и идиотска комуна. Препуштање емоцијама је лако када се налазимо у вакуму где нема никаквих последица. Ту не постоје правила друштва која оповргавамо,док смо у јавности увек под утицајем правила и норми. Акада можемо да занемаримо сва правила друштва и уђемо у простор тоталне емоционалне слободе? Па ваљда кад више немамо шта да изгубимо.

Аутор: Гојко Димић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *