Birdboy: одрастање у умирућем свету

Вешто пласираном филмском ћушком, дуо шпанских режисера у успону, Alberto Vázquez и Pedro Rivero, потрудио се да својим првим дугометражним анимираним остварењем избегне нерешен резултат у борби са старијом публиком. Vázquez и Rivero отимају анимирани филм из дечијег окружења, и сервирају га одраслима с огромним похлепним устима. А сваки залогај је горак, носи општи немир, попут жамора рањених врабаца.

Познати теоретичар медија, публициста и критичар, Neil Postman (1931–2003), у књизи симптоматичног наслова „Нестанак детињства“ (1982), предвиђа потирање старосних разлика у савременом свету. Истанчаност увида довела је Постмана до закључка да се, под величанственим вештачким осветљењем медија, детињство неприметно утапа у свет одраслих.

Но, истина често има и опречно лице. Занет визијом вечитог дечијег раја, добар део одраслих, ослобођен је бремена одговорности које долази с годинама. Снажним нападом индустрије забаве, зрело мишљење је у многим приликама покопано испод патетичних авантура суперхероја у наставцима.

Стога, гледалиште неретко замишља анимирани филм као добродушну старицу. Бака причом опија публику свих узраста, водећи је ка миру и спокојству и некаквом склоништу од озлоглашене стварности. Авај, овог пута, бакица се не либи од снажног шута ногом, право у стомак! С обзиром на горућу потребу да се учмалост презаслађених анимираних остварења бездушно нокаутира – режисери су сасвим прибрани и непатворено искрени. Са једном руком на срцу и са оловком у другој руци, Vázquez и Rivero испод тамне нуклеарне печурке зналачки постављају аутентичан нов свет.

У временима без краја, али и без тока, у знаку велике беде, након што је шарени свет игара посрнуо под теретом обећања масовне среће, Vázquez маестрално креира запањујући визуелни оквир: једноставно и сведено и поетично. Без потребе да се такмичи у цртачкој ревности или режисерској виртуозности. Сцене су иконографски прочишћене, а плене неодољивом лепотом.

У сивом новом свету назиремо људске облике, али преовлађујући утисак оставља оштар животињски крик. Ко ће уловити кога? Унутрашњи свет становника пустих предела злокобно одјекује, попут испражњене и одбачене касице-прасице. Чији ће демон превладати? А јунаци и анти-хероји и хероине извиру из познатог животињског миљеа и црвене атомске врелине. Срећемо нетипичне ликове из типичних дечијих прича: мале мишеве и лисицу и зеца.

Одрасли су можда криви за мрак који се склопио изнад свих, али они понајмање обитавају у свету наредне будућности. Родитељи врше исти залудан посао. Ушушкани у мирну савест, опијени службеном вером, брањени полицијским агентима. Чини им се да се ништа друго не може учинити.

Да ли је свет већ довољно стар и спреман да поново изнедри младост? Све препознатљиве разлике опет су ту: пратимо одрасле и очајне и отупеле на једној страни, и недужну нову дечицу на другој. Неприметно се рађа нова невиност; изван домашаја забаве и идеологије и политике. Док отац чкиљи држећи излизану проповед, децу обузима страх и сумњичавост и потреба за бегом. Мишица Динкy напушта дом и очуха са „пилулама среће”.

Изнад бедне породичне збрке, испод црвене лампе, само још у главама деце пали се у трену нада у другачији свет и нов безазлен почетак. Родитељи, попут болесника везаних за кревет, праћакају се горе-доле, као рибе на сувом. А свака прича у болесничкој соби, одвојена је од других, сваки кревет чини пакао за себе. Прашчић Zachariah, попут Gilberta Grapea, негује огромну непомичну мајку на спрату куће, и снабдева је шверцованом дрогом.

Дијалог је утихнуо, осим узвика који се међусобно подстичу, али и потиру. Са премало хране за увек гладне демоне који блудниче изнутра. Проклетство се преноси на следећу генерацију, као наслеђе. Како утећи?

Лик Birdboy-а је праслика света будућности. Birdboy је и девичанска рајска птица и већ истрошени дечак. С огромном главом новорођенчета, али с очима које не посматрају ништа. Спутаног покрета (лета), у утрнулој тузи. Отац (Birdboy) је радио у светионику, па је и син свечано обучен. Полицајци су устрелили оца, због сумње да кријумчари дрогу. Наоружани службеници недокучиве власти, отворених уста у залеђеном осмеху, још увек лове сина.  Birdboy је осветљавао пут рибарским бродићима, у замену за опште добро. Бирдбоy због менталне несигурности бежи од обавеза, али моћну визију неће изгубити. Управо у мрачној шуми јарко сјаји мистериозни златни жир и расте снажно здраво дрво и извире бистра вода.

Тако Alberto Vázquez и Pedro Rivero покрећу велику симфонију одрастања и опстанка и превазилажења. Колико времена треба да се још једном обнови свет? Колико још, пре него што и нова деца одрасту? Зашто друштво очекује излечење од оних који су се у њему разболели? Може ли се снага сопственог демона искористити? По коју цену? Да ли је проток (не)времена, препрека или сарадник? Напослетку, само трајањем кроз отпор и сукоб и сазревање, јунаци налазе одговоре. Уз мучну претњу да се претворе у оно од чега беже. Комплексну причу, гледалац једноставно упија, кроз магичне кадрове аутора.

Мото сурових бића који одзвања дистопијским пределима подсећа на Орвелове јез(гр)овите узвике: „Будућност је прошлост. Садашњост је отпад. Крв је наш закон!” Орвел је писао и „Каталонији у част”, а можда и не зачуђује што Birdboy потиче са северног шпанског тла окупаног сунцем и крвљу. Из предела којима још увек тумарају и Гојине утваре. Пројекат је финансијски подржан од стране Баскијске управе.

Vázquez је дуго и упорно градио свој разрушени имагинарни свет. Ликови потичу из ауторског стрипа који је првенствено преточен у кратки филм „Birdboy”, из 2011. За још једно кратко анимирано остварење, „Decorado“, Vázquez је 2017. заслужено овенчан Гојом – наградом шпанске филмске Академије. Заједно са Ривером, исте године је примио и друго одличје Гоје – управо за ово дугометражно дело, „Birdboy: The Forgotten Children“. Но, подршка критике и одушевљене упућене публике и награде и номинације и бројни фестивали, и синхронизација и продукција на енглеском језику, још увек нису отворили пут до шире публике.

Федерико Фелини, велики љубитељ цртаних прича, говорио је да се стрип састоји од низа прелепих, али укочених слика, попут лептира прикачених шпенадлом. Вáзqуез и Риверо успешно су оживели своје лептире. Надам се да ће покренути кадрови долепршати барем до оних који за овај филм не знају, а сањају да ће га неко измислити. Још увек има одраслих са интуицијом и вечито живом маштом деце.

Аутор: Јован Павловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *