Bez ljubavi – zatvoren krug

Sedeći u kafiću gledam nevoljno kako naši mali političari mole njihove velike, da ne dozvole naše poniženje. Posle nas ukratko izveštavaju da se veliki dogovaraju da li će čovečanstvo nastaviti na putu stabilnosti uz povremene čarke ili će oni besno poslati plavu planetu dođavola. Ubrzo zatim, dugi ružičasti prikaz kako je aktuelna „zvezda” posvetila svoje dragoceno vreme kreiranju patika i neverovatno udobnih čarapa za neku globalnu korporaciju. Mi, dragi gledaoci, fanovi sa svemoćnih „društvenih” mreža uskoro ćemo moći da kupimo tu otelotvorenu kreativnost i na domaćem tržištu. A za par godina, kad, nas male, veliki svečano prime u svoje društvo nećemo morati ni toliko da čekamo.

Bi mi muka od tolikog ružičastog optimizma, pa se kao protivotrova setih onoga, koji se crnilom prikaza usudio da razbija veličinu jedine alternative takvoj budućnosti – vraćanju korenima slovenske napaćene duše i večnom prijateljstvu sa bratskim velikim narodom, koji se prkosno i uspešno bori za svoj deo svetskog tržišta.

Kadar iz filma “Bez ljubavi”

Setih se ruskog reditelja Zvjaginceva čiji je poslednji film na našem prijateljskom tržištu dobio daleko manje pažnje nego Pumine ili Najkeove patike. Filmom „Bez ljubavi” on je uspeo da napravi nešto što se zaista retko dešava, pošto nam je, posle odličnih filmova, kao što su „Elena” i „Povratak”, podario remek-delo. Ono daleko prevazilazi skromnu priču o gorkom razvodu i napetoj misteriji o dečaku nestalom u urbanoj džungli moskovskog megalopolisa.

Po ugledu na upečatljivu sporu scenu lelujanja trave u potoku sa početka „Solarisa” Andreja Rublljova, na samom uvodu u priču, Zvjagincev postavlja divne pejsaže ruske prirode pod snegom, naspram bezosećajnog betonskog grotla velegrada, što se premoćno nadvija nad njom. Upotrebom minimalističke muzike braće Galperin, reditelj namah kreira atmosferu napetosti. Time ponavlja postupak bravuroznog korišćenja Ligetijeve muzike u filmu „Širom zatvorenih očiju” Stenlija Kjubrika. Pozivajući se odmah na dva velikana filmske umetnosti režiser podiže očekivanja informisanih gledalaca i – na obostrano zadovoljsto – apsolutno ne razočarava.

Pošto se radnja događa u savremenoj Rusiji, film može da se tumači kao oštra kritika tog društva, zasnovanog na komercijalizmu i egoizmu, koji se međusobno podstiču. Filmom „Levijatan” o raširenoj korupciji u Ruskom društvu Zvjagncev je već naljutio zvaničnike, pa je „Bez ljubavi” rađen bez ljubavi i finansijske podrške državnih institucija. Scenama u kojima se pominje ortodoksni vernik i tajkun, savremeni starac Zosima, koji od svojih zaposlenih, pod pretnjom otpuštanja, zahteva da imaju porodice i posećuju manastire, sigurno se nije iskupio. Iritirao je i drugi stub Ruskog društva – pravoslavnu crkvu i vernike, dojučerašnje komsomolce. I tamo su se, kao i kod nas, šrafovi iz pređašnjeg sistema lažno prekrstili.

Kadar iz filma “Bez ljubavi”

Iza očiglednog, film se mnogo više bavi dubokom psihološkom analizom stanja svesti mladog bračnog para, koji je, u trci za luksuznim stvarima, poslovnim uspehom i lagodnim životom, negde izgubio osnove ljudskosti ili bar onog što je najbolje u čoveku. Ovo delo je bogato slojevima mogućih značenja, koja idu daleko iza jedne brutalne životne priče; iza kritike pojedinačnog društva, pa i preovlađujućeg savremenog svetskog potrošačkog sistema. Navodi nas na postavljanje pitanja o tome šta je to što čoveka može trajno da ispuni, tako da se može radovati novom danu i pogledati sebe u ogledalu.

A radosti i nade ima u ovom filmu koliko i u izgubljenoj duši Kafkinog Jozefa K ili u sivilu platna Vlade Veličkovića, na kojima ogoljenog čoveka u begu proganjaju sivo-crni pacovi iskeženih zuba, a posmatraju ga zloslutne vrane u očekivanju kraja. Ako bi se u ovom filmu očajnički tražila neka nejasna crvena linija ili odsjaj vatre u daljini, koje postoji na slikama Veličkovića, onda bi jedino mogla da se nađe u prikazu dobrovoljaca, koji nesebično pomažu u traganju za nestalim dečakom.

Njihovi likovi, međutim, ostaju neizgrađeni, njihov trud nenagrađen i prekriven odvojenošću od tragedije u kolotečini dobro organizovanih sistema pretraživanja bezdušnog gradskog zverinjaka. Scene oronulih napuštenih zgrada, s čijih stropova padaju kapi, direktan su citat prikaza Sobe u „Stalkeru”, gde, posle tajanstvene katastrofe, napaćene ljudske duše traže nadu da bi mogle živeti dalje. Kod Tarkovskog je misteriozni događaj vanumnih, kosmičkih razmera ljudski život pretvorio u opšte sivilo, a boje su ostale tek u magičnom svetu zabranjene zone. Prostor u zoni bez ljubavi, gde neznanci traže dečaka, je pretežno taman i siv, što citat stavlja u sasvim drugi kontekst, te tako umetnik stvara nešto novo.

Kadar iz filma “Bez ljubavi”

U bezosećajnom sivilu života bez ljubavi ta soba je izgubila volšebnost Sobe u kojoj se ispunjavaju potajne želje. Junaci ove priče, niti osećaju svoj usud, niti imaju ikakve želje. Sve je podređeno praznom egoizmu u komforu i luksuzu. Ne-ljubav, odsustvo svake empatije ne nastaje ovde zbog opresivnog režima, sistema iz kojeg se ne da izaći. Ona je duboko u njima samima. Deca se rađaju greškom ili kao nevoljno sredstvo za postizanje materijalnog cilja, u porodici u kojoj niko ne mari za onog drugog.

Možda je, do skora, češći slučaj bio da, posle seksualne revolucije šezdesetih, devojke ulaze u neželjeni brak sa nevoljenom osobom, pa se tako odreknu sebe i žive samo kroz opsesivnu brigu za detetom i u traženju zadovoljstva u stvarima. Umesto života s punim plućima birale su puko funkcionisanje. Rusi, kao i Srbi, tako i većina evropskih zemalja polako nestaju, prolaze kroz produženu demografsku smrt. Zato prikaz neverovatno surovih odnosa u porodici junaka priče, možda, vernije prikazuju stvarnost nego što smo to spremni da prihvatimo.

Iz represivnog političkog sistema se možda može pobeći u neki bolji, iza državne granice; društveni sistem se može promeniti, ali kuda pobeći od bezdušja u samom sebi? Kako spoznati i promeniti sebe, je l’ stvarna promena može da dođe samo iznutra? Beg od sopstvene ne-ljudskosti, od bola otuđenosti, vodi u prazninu života bez empatije, koji je junake i doveo tu gde jesu. Tako se zatvara krug iz kojeg nema izlaza. „Vi koji ulazite, ostavite svaku nadu”. „Bez ljubavi“ je ovde novo stanje ljudskosti. Kafkin „Proces” najednom može da se posmatra kao optimističnije delo od ovog briljantnog filma.

Kadar iz filma “Bez ljubavi”

Žestoka osuda stanja u prirodi i savremenom postindustrijskom društvu, koje nemilice guta celu plavu planetu ne pruža nadu. Par poslednjih generacija nemilosrdno spaljuje ono što je planeta nedrila eonima, bez pomisli na generacije koje dolaze. Planeta će preživeti, sa stropova opustelih betonskih zgrada, kapaće voda na alge i bakterije, jer verujemo da smo bolji od drugih bića i da zaslužujemo više. To je maksima onih koji vode ljudsko društvo u odumiranje. A ostali bi da i oni postanu tajkuni bez srca i zavodnici bez ljubavi.

Mnogo je moćnih scena u filmu. Jedna od najžešćih je kada supruga, u autu, bez ikakve zadrške šamara muža surovom istinom o njihovom braku i odsustvu ikakve simpatije prema njihovom, tada već nestalom sinu. Završna sekvenca je režiseru donela nove probleme s vlašću: posle nekoliko godina junakinja je u luksuznom stanu svog novog muškarca, leže u krevet sa svilenim jastucima i zajedno nezainteresovano gledaju televizijske vesti o Ruskoj sirotinji u ratom zahvaćenoj Ukrajini, kako se bori protiv zimske hladnoće. Zatim, obučena u novu kićenu trenerku, sa natpisom Rusija preko grudi, vežba na električnoj traci za trčanje. Trčanje koje je nikuda ne vodi – nov stan, novi predemeti, drugi muškarac, ali ona je ostala ista. Tragedija njenog sina nije ostavila ikakvog traga u njenoj bezdušnosti.

Možda je zato ovaj film bolje ocenjen od kritičara u Sjedinjenim državama, nego u Rusiji, gde reditelja kalibra Tarkovskog i Bergmana, ideolozi autoritarne vlasti smatraju dušom prodanom interesima neprijateljskog Zapada. Amerikanci se nisu u njemu prepoznali, kao da bezličnost globalizacije ne dolazi od njihove surove dominacije nad ostalim delom sveta. Kao da se njihova sirotinja u potrošačkoj histeriji pred Božić krvoločno, pa i do smrti, ne tuče u Volmartu, ne bi li se dograbila pametnog televizora na popustu i tako kupila privid sreće, koju je u bezdušnim fabrikama sastavila kineska sirotinja. Lepote planetarno usklađene globalizacije u kojoj se i mi u „regionu” nadamo izlasku iz vekova tumaranja po sokacima balkanskih kasaba i cestama tuđinskih cesara.

Režiser 70th Andrey Zvyagintsev na 70. Kanskom festivalu, nakon osvajanja nagrade za film “Bez ljubavi”

Ko god izađe iz kinosale s pomišlju da je to film o nekom drugom, nekom čudnom i stranom svetu ili nije čuo za Sokratovo „Spoznaj sebe samog”, ili je gledao kroz prizmu pravdanja sopstvene snobovštine. Kao sva velika umetnička dela i ovo otkriva deliće suštine ljudskog, ne samo intimnu priču ili kritiku postojećeg društva. Pre nego opomena čovečanstvu, ovaj film je velelepni rekvijem za čoveka, koji je mogao biti nešto drugo. A rekvijem je stvaranje lepote za preživele, nikako tmurno ridanje u zadahu neizbežne smrti. Samo treba širom otvoriti sopstvena vrata percepcije za ono što je iza očiglednosti svakodnevnog. A to nije ni lako, niti je dostupno baš svakom.

U prirodi čoveka je da i u najcrnjem mraku žudi za tragovima svetlosti, u potpunoj tišini osluškuje sopstveno sećanje na zvuk izgovorenih ili zamuklih reči, traži onu crvenu mrlju na sivilu velikog depresivnog platna. Kako bi inače mogao da opstaje? Zvjaginjcev nam je maestralno naslikao platno današnjice čoveka. Na svakom od nas je da potraži nedostajuću crvenu mrlju, jer ne moramo biti samo bezlični pioni u nečijoj tuđoj igri. Samo nam se tako obično čini, jer znamo da nas ni šezdesetosmaši, ni demokrate nisu previše daleko odveli.

Autor: Jaroslav Marko

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *