Без љубави – затворен круг

Седећи у кафићу гледам невољно како наши мали политичари моле њихове велике, да не дозволе наше понижење. После нас укратко извештавају да се велики договарају да ли ће човечанство наставити на путу стабилности уз повремене чарке или ће они бесно послати плаву планету дођавола. Убрзо затим, дуги ружичасти приказ како је актуелна „звезда” посветила своје драгоцено време креирању патика и невероватно удобних чарапа за неку глобалну корпорацију. Ми, драги гледаоци, фанови са свемоћних „друштвених” мрежа ускоро ћемо моћи да купимо ту отелотворену креативност и на домаћем тржишту. А за пар година, кад, нас мале, велики свечано приме у своје друштво нећемо морати ни толико да чекамо.

Би ми мука од толиког ружичастог оптимизма, па се као противотрова сетих онога, који се црнилом приказа усудио да разбија величину једине алтернативе таквој будућности – враћању коренима словенске напаћене душе и вечном пријатељству са братским великим народом, који се пркосно и успешно бори за свој део светског тржишта.

Кадар из филма “Без љубави”

Сетих се руског редитеља Звјагинцева чији је последњи филм на нашем пријатељском тржишту добио далеко мање пажње него Пумине или Најкеове патике. Филмом „Без љубави” он је успео да направи нешто што се заиста ретко дешава, пошто нам је, после одличних филмова, као што су „Елена” и „Повратак”, подарио ремек-дело. Оно далеко превазилази скромну причу о горком разводу и напетој мистерији o дечаку несталом у урбаној џунгли московског мегалополиса.

По угледу на упечатљиву спору сцену лелујања траве у потоку са почетка „Солариса” Андреја Рублљова, на самом уводу у причу, Звјагинцев поставља дивне пејсаже руске природе под снегом, наспрам безосећајног бетонског гротла велеграда, што се премоћно надвија над њом. Употребом минималистичке музике браће Галперин, редитељ намах креира атмосферу напетости. Тиме понавља поступак бравурозног коришћења Лигетијеве музике у филму „Широм затворених очију” Стенлија Кјубрика. Позивајући се одмах на два великана филмске уметности режисер подиже очекивања информисаних гледалаца и – на обострано задовољсто – апсолутно не разочарава.

Пошто се радња догађа у савременој Русији, филм може да се тумачи као оштра критика тог друштва, заснованог на комерцијализму и егоизму, који се међусобно подстичу. Филмом „Левијатан” о раширеној корупцији у Руском друштву Звјагнцев је већ наљутио званичнике, па је „Без љубави” рађен без љубави и финансијске подршке државних институција. Сценама у којима се помиње ортодоксни верник и тајкун, савремени старац Зосима, који од својих запослених, под претњом отпуштања, захтева да имају породице и посећују манастире, сигурно се није искупио. Иритирао је и други стуб Руског друштва – православну цркву и вернике, дојучерашње комсомолце. И тамо су се, као и код нас, шрафови из пређашњег система лажно прекрстили.

Кадар из филма “Без љубави”

Иза очигледног, филм се много више бави дубоком психолошком анализом стања свести младог брачног пара, који је, у трци за луксузним стварима, пословним успехом и лагодним животом, негде изгубио основе људскости или бар оног што је најбоље у човеку. Ово дело је богато слојевима могућих значења, која иду далеко иза једне бруталне животне приче; иза критике појединачног друштва, па и преовлађујућег савременог светског потрошачког система. Наводи нас на постављање питања о томе шта је то што човека може трајно да испуни, тако да се може радовати новом дану и погледати себе у огледалу.

А радости и наде има у овом филму колико и у изгубљеној души Кафкиног Јозефа К или у сивилу платна Владе Величковића, на којима огољеног човека у бегу прогањају сиво-црни пацови искежених зуба, а посматрају га злослутне вране у очекивању краја. Ако би се у овом филму очајнички тражила нека нејасна црвена линија или одсјај ватре у даљини, које постоји на сликама Величковића, онда би једино могла да се нађе у приказу добровољаца, који несебично помажу у трагању за несталим дечаком.

Њихови ликови, међутим, остају неизграђени, њихов труд ненаграђен и прекривен одвојеношћу од трагедије у колотечини добро организованих система претраживања бездушног градског зверињака. Сцене оронулих напуштених зграда, с чијих стропова падају капи, директан су цитат приказа Собе у „Сталкеру”, где, после тајанствене катастрофе, напаћене људске душе траже наду да би могле живети даље. Код Тарковског је мистериозни догађај ванумних, космичких размера људски живот претворио у опште сивило, а боје су остале тек у магичном свету забрањене зоне. Простор у зони без љубави, где незнанци траже дечака, је претежно таман и сив, што цитат ставља у сасвим други контекст, те тако уметник ствара нешто ново.

Кадар из филма “Без љубави”

У безосећајном сивилу живота без љубави та соба је изгубила волшебност Собе у којој се испуњавају потајне жеље. Јунаци ове приче, нити осећају свој усуд, нити имају икакве жеље. Све је подређено празном егоизму у комфору и луксузу. Не-љубав, одсуство сваке емпатије не настаје овде због опресивног режима, система из којег се не да изаћи. Она је дубоко у њима самима. Деца се рађају грешком или као невољно средство за постизање материјалног циља, у породици у којој нико не мари за оног другог.

Можда је, до скора, чешћи случај био да, после сексуалне револуције шездесетих, девојке улазе у нежељени брак са невољеном особом, па се тако одрекну себе и живе само кроз опсесивну бригу за дететом и у тражењу задовољства у стварима. Уместо живота с пуним плућима бирале су пуко функционисање. Руси, као и Срби, тако и већина eвропских земаља полако нестају, пролазе кроз продужену демографску смрт. Зато приказ невероватно сурових односа у породици јунака приче, можда, верније приказују стварност него што смо то спремни да прихватимо.

Из репресивног политичког система се можда може побећи у неки бољи, иза државне границе; друштвени систем се може променити, али куда побећи од бездушја у самом себи? Како спознати и променити себе, је л’ стварна промена може да дође само изнутра? Бег од сопствене не-људскости, од бола отуђености, води у празнину живота без емпатије, који је јунаке и довео ту где јесу. Тако се затвара круг из којег нема излаза. „Ви који улазите, оставите сваку наду”. „Без љубави“ је овде ново стање људскости. Кафкин „Процес” наједном може да се посматра као оптимистичније дело од овог бриљантног филма.

Кадар из филма “Без љубави”

Жестока осуда стања у природи и савременом постиндустријском друштву, које немилице гута целу плаву планету не пружа наду. Пар последњих генерација немилосрдно спаљује оно што је планета недрила еонима, без помисли на генерације које долазе. Планета ће преживети, са стропова опустелих бетонских зграда, капаће вода на алге и бактерије, јер верујемо да смо бољи од других бића и да заслужујемо више. То је максима оних који воде људско друштво у одумирање. А остали би да и они постану тајкуни без срца и заводници без љубави.

Много је моћних сцена у филму. Једна од најжешћих је када супруга, у ауту, без икакве задршке шамара мужа суровом истином о њиховом браку и одсуству икакве симпатије према њиховом, тада већ несталом сину. Завршна секвенца је режисеру донела нове проблеме с влашћу: после неколико година јунакиња је у луксузном стану свог новог мушкарца, леже у кревет са свиленим јастуцима и заједно незаинтересовано гледају телевизијске вести о Руској сиротињи у ратом захваћеној Украјини, како се бори против зимске хладноће. Затим, обучена у нову кићену тренерку, са натписом Русија преко груди, вежба на електричној траци за трчање. Трчање које је никуда не води – нов стан, нови предемети, други мушкарац, али она је остала иста. Трагедија њеног сина није оставила икаквог трага у њеној бездушности.

Можда је зато овај филм боље оцењен од критичара у Сједињеним државама, него у Русији, где редитеља калибра Тарковског и Бергмана, идеолози ауторитарне власти сматрају душом проданом интересима непријатељског Запада. Американци се нису у њему препознали, као да безличност глобализације не долази од њихове сурове доминације над осталим делом света. Као да се њихова сиротиња у потрошачкој хистерији пред Божић крволочно, па и до смрти, не туче у Волмарту, не би ли се дограбила паметног телевизора на попусту и тако купила привид среће, коју је у бездушним фабрикама саставила кинеска сиротиња. Лепоте планетарно усклађене глобализације у којој се и ми у „региону” надамо изласку из векова тумарања по сокацима балканских касаба и цестама туђинских цесара.

Режисер 70th Andrey Zvyagintsev на 70. Канском фестивалу, након освајања награде за филм “Без љубави”

Ко год изађе из киносале с помишљу да је то филм о неком другом, неком чудном и страном свету или није чуо за Сократово „Спознај себе самог”, или је гледао кроз призму правдања сопствене снобовштине. Као сва велика уметничка дела и ово открива делиће суштине људског, не само интимну причу или критику постојећег друштва. Пре него опомена човечанству, овај филм је велелепни реквијем за човека, који је могао бити нешто друго. А реквијем је стварање лепоте за преживеле, никако тмурно ридање у задаху неизбежне смрти. Само треба широм отворити сопствена врата перцепције за оно што је иза очигледности свакодневног. А то није ни лако, нити је доступно баш сваком.

У природи човека је да и у најцрњем мраку жуди за траговима светлости, у потпуној тишини ослушкује сопствено сећање на звук изговорених или замуклих речи, тражи ону црвену мрљу на сивилу великог депресивног платна. Како би иначе могао да опстаје? Звјагињцев нам је маестрално насликао платно данашњице човека. На сваком од нас је да потражи недостајућу црвену мрљу, јер не морамо бити само безлични пиони у нечијој туђој игри. Само нам се тако обично чини, јер знамо да нас ни шездесетосмаши, ни демократе нису превише далеко одвели.

Аутор: Јарослав Марко

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *