Бенијев видео: Колективна одговорност одгоја деце

“Бенијев видео” (Benny’s Video) је други филм аустријског режисера Михаела Ханекеа из 1992. године. То је у исто време и други филм у његовој “Глацијалној трилогији” (The Glaciation Trilogy). Трилогија филмова (“Седми континент”, “Бенијев видео” и “71 Фрагмент хронологије шансе”) обрађује тему отуђености и изолације постмодерног света. Глацијални процес је термин који означава процес стварања леда и глечера на географским просторима са ниским температурама. Сад када нам је јасан тај појам, можемо да видимо на који начин Ханеке види данашњи свет.

Ханеке је поводом коментара на изглед његових филмова рекао следеће:

“Цела трилогија изгледа хладније него стварни живот. То је делом зато што се на телевизији све обично приказује мало топлије него у стварности. На тај начин сам хтео да прикажем јасноћу слике, јер када слика има плаве нијансе она добија неку врсту оштрине за разлику од топлијих боја које замућују и улепшавају ствари пред нама”.

Сва три филма су заснована на истинитим догађајима које је Ханеке чуо на вестима или прочитао у новинама. То су све застрашујуће приче о обичним људима који чине ужасне ствари. Први филм, “Седми континент” (The Seventh Continent) прати једну аустријску породицу која одлучи да изврши заједничко самоубиство. Филм “71 Фрагмент хронологије шансе” прати животе више људи који се на крају филма сусрећу у банци у којој је извршен масакр. Те страшне вести нису напуштале Ханекеову главу па је одлучио да сними три филма који на различите начине обрађују ту тему.

Филм “Бенијев видео” прати младог тинејџера који се зове Бени. На први поглед, Бени изгледа као сваки други тинејџер. Јединац је и живи са мамом и татом у Бечу. Иде редовно у школу и пева у хору са осталом децом. Међутим, како би се ова прича уклопила у ову трилогију, мора нешто страшно да се деси. Бени, који је производ размажености својих родитеља, проводи већину свог времена сам пред екраном. Све информације које зна о свету је директно добио са телевизије, тотална одсеченост од праве стварности. Опседнут је гледањем морбидних снимака на телевизору. У првој сцени филма, видимо Бенија како гледа снимак на ком људи убијају свињу. Касније, када га његови родитељи оставе самог за викенд, Бени упознаје девојчицу на улици коју доводи код себе кући. Ту јој показује своје морбидне снимке што резултира у њиховој дискусији о разлици смрти у филмовима и правом животу. Бени јој прича како у филмовима ништа није стварно, све је претварање, и да уместо крви користе кечап. У наставку приче, Бени јој покаже ваздушни пиштољ с којим је убијена свиња са снимка. Тако започне обострано задиркивање када јој Бени каже да пуца у њега. Она одбије и он је назове кукавицом. Затим он узме пиштољ и упери га према њој, она га такође изазове да пуца у њу. На почетку он то не уради и она га исто назове кукавицом. Након тога, чујемо пуцањ и видимо девојчицу која се срушила на под његове собе. Све то време, Бенијева камера бележи шта се дешава. Бени још једном упуца девојчицу и усмрти је. Након тога, очисти собу и тело смести у свој ормар. Када се родитељи врате, Бени им покаже снимак на ком он убија девојчицу. На ту сцену, Ханеке каже следеће: Показивање снимка његовим родитељима је у једну руку из страха и неспособности да им то саопшти речима, али у исто време то је велика провокација. То можете да интерпретирате као да он говори: Погледајте шта сте направили од мене!”. Када публика први пут види убиство изненађена је и шокирана али мислим да смо много више узнемирени када га видимо други пут јер тада убиство гледамо у новом контексту”. Тај нови контекст подразумева родитељску одговорност. Како реаговати ако ти дете покаже нешто овакво? Родитељи су, док гледају снимак, у буквалном смислу, али и због своје одговорности према детету постали саучесници томзлочину.

Benny's video, Benijev video

БЕНИЈЕВ ВИДЕО

Будући да је одрастао у јудео-хришћанском окружењу, Ханекеа је увек занимао концепт кривице и на које начине се људи носе с њом. Када је прочитао чланак о дечаку који је убио друго дете, Ханеке је опазио образложење које је дечак дао полицији када су га питали зашто је то урадио. Дечак им је одговорио: “Желео сам да знам какав је осећај када убијеш некога”. Ханеке је затим скупљао сличне чланке и нашао да се тај одговор провлачи кроз већину тих прича.

 “За мене су то речи особе која није у контакту са стварношћу. Када учиш о животу и стварности само кроз медије, имаш осећај да ти нешто недостаје, а то је управо осећај стварности. Ако посматрамо само филм или само слике, па чак и стварност као што је документарац, ми смо увек ван тог искуства. Ту се онда рађа жеља да видимо какав је осећај када постанемо део стварности”

рекао је режисер у једном интервју и додао: “Кад год покушам да уђем у главу тог детета, имам осећај да је под илузијом да може да контролише ствари тиме што их снима преко камере. То је наравно веома опасна илузија али тако је како је”.

Под том изјавом верујем да Ханеке мисли на опцију коју нам такав медиј нуди. Када на почетку филма почне Бенијев снимак са клањем свиње, видимо Бенија који се игра са снимком. Он премотава снимак назад где оживљава свињу како би била убијена још једном. То је опција која омогућава игру са животом и смрћу која у стварном животу не постоји.

Ханеке је у својим интервјуима често причао о перверзији која произилази због наше изложености медијима. Она позната карикатура Кинеза или Јапанаца који дођу у неки град, па на брзака усликају слике и напусте га, није само карикатура њих, већ целог света. Када усликамо слику нечега, аутоматски имамо утисак да то и поседујемо, без обзира што то место нисмо искусили на прави начин. То су веома јаке жеље које нам стварају медији. Будући да стварност перципирамо путем медија у великој смо опасности да поверујемо да стварност једино постоји кроз око медија.

Остатак филма посматрамо родитеље који покушавају да се носе са злочином њиховог сина и мислим да је пут који они бирају вредан бројних јавних дискусија. Крај филма никога неће оставити равнодушним. Тема одговорности родитеља у филму је очигледна и не тражи неке дубље анализе. Мој циљ је да теме које нису експлицитно приказане ставим у контекст и подстакнем читаоце да обрате пажњу на оно што нам често промакне.

Benny's video, Benijev video

БЕНИЈЕВ ВИДЕО

Мислим да је ова прича, нажалост, још увек релевантна због сличних догађаја, поготово оног који се десио у Новом Саду када је дете запалило и усмртило човека. Тај догађај, попут овог филма, нам указује на грешке које нису само грешке јединки, већ целог колектива. Јавни дискурс се мора водити јер јавност, путем медија, такође има велику одговорност према младим умовима које они једним делом формирају. На уметницима, као што је Ханеке, је да опипају пулс свог друштва и покажу нам наше грешке, а на нама је, као свесним учесницима у стварности, да на основу тих грешака пронађемо пут који може да нас излечи.

За крај хтео бих да цитирам још једног великог режисера Андреја Тарковског: Нека врста притиска мора постојати; уметник постоји зато што свет није савршен. Да живимо у савршеном свету, уметност би била бескорисна зато што човек не би тражио хармонију, већ би просто живео у њој. Уметност постоји због лоше осмишљеног света.

Аутор: Гојко Димић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *