БЕЛА ТРАКА: ИНТЕРАКТИВНА АНАЛИЗА ДРУШТВА

Да ли вам име Михаел Ханеке звучи познато? Ако је одговор не, дозволите ми да вам представим једног од најбољих светских режисера чији рад још нисте имали прилике да упознате, а сада је права прилика.

Ханеке је аустријски режисер који је своју каријеру у свету филма започео у 47. години живота. Можда се питате: зашто тако касно? Већина великих режисера попут Стенлија Кјубрика и Орсона Велса су у својим касним четрдесетим имали по десетак филмова иза сeбe. Па, за то постоји неколико разлога. Михаел је био син драмских уметника (отац му је био позоришни глумац и режисер, а мајка позоришна глумица). Након неколико неуспелих покушаја да упише глуму и музику (клавир), Ханеке уписује “Универзитет у Бечу” на коме учи филозофију, психологију и драму. Међутим, успех на универзитету му није био загарантован због тога што је своје слободно време проводио у биоскопу гледајући филмове Хичкока, Бресона и Бергмана. Тај период је на неки начин одредио пут по ком ће ходати остаткoм свог живота. Након факултета, радио је као филмски критичар и драматург на Немачкој телевизији све док 1989. године, након што је његов сценарио за телевизијску екранизацију одбијен, није снимио свој први филм “Седми континент”.

Mihael Haneke

Михаел Ханеке

Све те године трагања и усавршавања сопственог стила довеле су га до нечег сасвим јединственог. Познат по свом хладном и суровом приказу света, чувени краљ нелагодности и језе развио је своју сопствену филозофију прављења филмова. Неке одлике његовог рада су: детаљно искалкулисани кадрови, исцрпне пробе с глумцима, ништа се не препушта случajу током снимања итд.

Може се рећи да су две главне теме Ханекеових филмова увек били однос људи модерног друштва међу собом и однос филма према публици. Начин на који филм може да манипулише људима, иако се на површини то не чини тако увек су га фасцинирали. Како слика која на први поглед изгледа безазлено може искривити неке фундаменталне људске перцепције? Његови филмови су ту да нам омогуће избор да сами одлучимо у шта верујемо a у шта не. O томе, Ханеке је у једном интервју рекао:

“У најбољем случају, филм треба да буде попут скијашког скока. Публици треба дати опцију да полети, док је скок препуштен искључиво њима.”

Сматра да филмови данашњице публику константно хране информацијама и не дају јој прилику да размишља своjoм главoм. По његовом мишљењу, филм треба да буде много динамичнији, треба нешто да открије, а у исто време нешто да прикрије. У супротном публика остаје пасивни посматрач чији интелект није искориштен, а може да буде. Иако његова филозофија већини људи звучи превише озбиљно, она служи као пример да филм може бити много више од самe забаве, филм може да буде и покретач веома важних разговора, а гледајући његову успешну каријеру то је свакако случај. Од његовог хорор/трилера “Смешне игре” снимљеног 2 пута, на немачком (1997) и енглеском (2007) који не само дa приказује оригиналан приступ хорор жанру, већ га у потпуности редефинише.

Могао бих редом тумачити све његове филмове од којих сам сваки погледао минимум 3 пута (а снимио их је 11 за сада), али филм који посебно желим да истакнем јесте његова мистериозна црно-бела драма из 2009. године “Бела трака”. Филм је после своје премијере на престижном филмском фестивалу у Кану доживео велики успех код критичара широм света али га велики број светске публике није погледао било због тога што је на немачком, због црно-беле слике (која још увек у главама многих представља само досадан црно-бели филм), или због своје приче, која је по мом мишљењу једна од највећих предности овог филма. Филм је освојио Златну палму (Palme d’Or), главну награду Канског фестивала и номинацију за најбољи филм који није на енглеском језику на додели Оскара 2010. године.

Bela traka

БЕЛА ТРАКА

Све у свему, филм је оставио утисак на много људи, али о чему је прича?

Бела трака” прати животе неколико породица у фиктивном селу у Немачкој од 1913. до 1914. године, пред сам почетак Првог Светског Рата. Причу нам прича један старији човек који је као млад, те две године у селу радио као учитељ у школи. На самом почетку он нам говори како ће прича коју ће испричати можда разјаснити неке ствари које су се десиле у тој земљи.

Једног дана, сеоски доктор је јахао коња до своје куће и сломио кључну кост када се коњ саплео на подметнуту жицу. Доктора су одвели у болницу која је удаљена 30ак километара од села. Своју децу је морао да остави сеоској бабици која је задужена за бригу о његовој кући након смрти његове жене. Људи у селу се распитују о несрећи док полиција истражује случај, али у селу се убрзо догађа нешто због чега сви заборављају на докторов случај. Жена локалног фармера је умрла када је пропала кроз дрвене даске штале, остављајући свог мужа да се брине о њиховој деци. Тако се догађаји нижу, и сваким новим људи заборављају на претходни. Касније видимо породицу сеоског свештеника који строго кажњава своју децу због кашњења на вечеру и на њих качи белу траку као нешто што треба да их подсећа на њихову чистоту и невиност. Како прича иде даље све мрачније и мистериозније ствари почињу да се дешавају широм села и након докторовог повратка из болнице. Деца су киднапована и злостављана, ретардирано дете сеоске бабице је скоро ослепљено, штале су спаљене, али нико у селу не може да одгонетне ко ради те ствари. Филм поставља више питања него што даје одговора и самим тим мислим да је кључ овог филма постављање правог питања. Пред собом имамо све друштвене, религијске, економске и образовне структуре које чине то село, на нама је само да сложимо слагалицу. Улога детектива не припада полицији у филму, већ нама.

IMG_0781

.

Прича је смештена пред сам почетак Првог Светског Рата што свакако није случајност. У филму нам је приказан један сложен идеолошки систем у ком људи користе принципе истог за кажњавањe других који не деле иста мишљења. Као што је и сам режисер рекао “Ако је нека особа убеђена да мора да прихвати и живи по принципима неког идеала 100%, то представља извор сваке врсте тероризма. Сваки идеал је корумпиран ако га доведеш до екстрема”. Ханеке највише времена посвећује деци у филму јер су они ти који одрастају у горе поменутој средини. Они су ти који узимају речи својих надређених слово по слово, не сумњајући у њих ни у једном тренутку. Као пример таквих, имамо сцену у којој налазимо сина сеоског свештеника како шета по ивици ограде неког моста. Ту га учитељ налази, након што га је отац понизио, и упита зашто је то радио, дечак му одговара: “Дао сам Богу прилику да ме узме к себи. Није урадио то што значи да му се допадам. Он не жели да ја умрем”. Када га учитељ упита: “Зашто би Бог желео да умреш?”, одговор не добија. У филму се отвара један интересантан и веома важан разговор између брата и сестре (деце доктора који је одведен у болницу) о смрти. У тој сцени, сестра одговара на питања свог млађег брата. Њега интересује шта је смрт, зашто људи умиру, да ли се смрт може избећи, да ли сви морамо да умремо, па чак и он и његова сестра. Њихов разговор их води до ћорсокака, јер тренутак када брат почне разговор о њиховој мајци (за коју он верује да је отишла на путовање) истина мора изаћи на површину. Сви умиру и тиме сви деле исту судбину, колико год нам једни били дражи од других. То је закон природе коме морамо да се покоримо 100% без изузетака. Постоји безброј других свакодневних ситуација које нам будно око Ханекеове камере показује. У причи су барон и његова жена, учитељ и млада девојка која чува децу на бароновом имању, који покушавају да развију један искрен и интиман однос упркос мраку који их окружује. Кроз цео филм, Ханеке снима прелепе кадрове природе и окружења тог села. Сваки кадар је црно-бео, негде преовладава црна, а негде бела боја. На неки суптилан начин мислим да сугерише на природу човека која ни у ком погледу не може бити само црна или само бела. У кадровима са прелепим пшеничним пољима може се видети по које црно стабло дрвета које аутоматски слику пребаци из нечег романтичног у нешто сасвим реалистично. А у сваком кадру се води битка црног и белог, добра и зла, јин и јанга. Мислим да је лудо надати се како све може бити добро ако се у потпуности потчинимо некоме или нечему, тиме се одузима сва аутономна и критичка моћ неке јединке која ће заузврат на неки патолошки начин пронаћи прилику да своја потиснута осећања искали на некоме ко је слабији, и тако се прави ланац узајамне нетолеранције, беса, страха и несклада. Генерација младе деце из филма представља генерацију оних који ће у будућности, за време Другог Светског Рата прихватити Хитлеров режим и све његове прописе. Тема идеологије, као главна тема филма, применљива је у сваком аспекту људског живота. Своје идеале (веровања или убеђења) никада нећемо моћи усадити у све око нас и мислим да свaки идеал, колико год племенит био, губи своју вредност ако је последица патња и канцер друштва. Ово је заиста редак случај који од публике захтева да постане интегралан, неодвојив део филма, а не само слепи посматрач који ће изаћи из биоскопа и убрзо све заборавити. Пред сам крај филма учитељ затиче бабицу на улици где му она каже да је сазнала ко је умало ослепео њеног сина и моли да јој позајми бицикло да оде до полиције. Информација коју она зна је суздржана и од нас и од учитеља. Он затим одлази до куће бабице где примети групу деце из школе како вире кроз прозор њене куће. Будући да је мајка детета веома заштитнички настројена, каже доктор, зна да га она никада не би оставила самог у кући са закључаним вратима и ролетнама, јер у селу нико никада не закључава врата. Затим одлази да провери да дечак није код доктора, где налази папир на вратима који каже да доктор и његова деца нису ту и да се не зна када ће се вратити. Неколико дана пролази, а од бабице и њеног сина, доктора и његове деце нема ни трага. Шта их је могло натерати да оду тако неочекивано? Да нису они можда уплетени у те страшне злочине? Ханеке нам на крају поставља још неколико питања у нади да ће нам она отворити нове видике, показати у ком правцу треба да гледамо. Филм функционише на начин у ком су сви злочини прикривени, а последице се осете свуда по селу. Улазе у свако домаћинство, тичу се свакога и где нико није 100% сигуран, али исто тако нико није 100% невин.

hero_EB20100113REVIEWS100119995AR

.

Сваким новим гледањем добије се утисак као да гледамо скроз други филм, као да се сваки пут љушти један по један слој и слика постаје све јаснија и јаснија. Филм тестира наше стрпљење и наше способности као посматрача, али ако се препустимо његовој моћи и чарима заузврат добијамо много користи и разумевања. Још један разлог због ког мислим да филм функционише јако ефектно на своју публику, јесте његов визуелни приказ. Ханеке је рекао да је изабрао црно-белу боју зато што су све постојеће слике и снимци из тог периода црно-бели и зато што таква слика служи као ефекат удаљавања од публике. Уместо да филм аутоматски публику стави у емоционални оквир, што би био случај да је слика у боји јер се тиме повећава осећај реалности и манипулише се емоцијама, он га ставља у оквир разума и аналитичког посматрња где се не само тестира наша интелигенција, већ и сам концепт запажања. Гледамо свакодневне сцене једног села и морамо сами да уочимо како неке, на први поглед обичне интеракције, обликују наша мишљења и како идеално могу да послуже манипулацији. Филм је отворен за све оне који воле изазове, који мисле својом главом и који не узимају све здраво за готово. Морамо постати свесни нашег окружења и друштва, и којим се идејама оно води, али исто тако свест о нашим уверењима и идеологијама мора доћи до истог нивоа. Као многи ликови у филму, и ми смо спремни да осудимо туђa мишљења, и да у одређеним ситуацијама, када наша себичност проради, казнимо остале због тога, психички или физички, а да зато своја уверења никада не преиспитамо. Поводом овога, на прес конференцији у Кану, режисер је изнео добар аргумент “Ако људи причају о овом филму само као филму о фашизму у Немачкој онда је лако за публику других земаља да га гледају само као проблем Немачке и да мисле како то нема везе с њима. Мислим да је ово филм који прича о проблемима свих нас”. Можемо то назвати егоцентричност, себичност или понос, али како год да је назовемо, чињеница је да је сви делимо. На њу нико није имун, али то не значи да треба дозволити да она води главну реч. Ако постанемо свесни корова (својих или туђих мисли), треба их на што трезвенији начин уклонити пре него што постану укорењени у свима нама.

Аутор: Гојко Димић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *