4 meseca, 3 nedelje i 2 dana: Iskustva koja nas menjaju zauvek

Rumunski režiseri su početkom 21. veka započeli nešto što se u filmskom svetu zove Rumunski novi talas (Romanian new wave). To su filmovi koje karakteriše minimalistički, skoro dokumentarni tip snimanja o svakodnevici i poteškoćama Rumuna u periodu komunizma, i Rumuniji kao postkomunističkoj zemlji u 21. veku. Filmovi poput „Smrt gospodina Lazareskua“ iz 2005. godine i „12:08 Istočno od Bukurešta“ iz 2006. samo su jedni od sjajnih primera ovog „talasa“, koji su zabeležili velike uspehe na najvećim festivalima na svetu.

Filmska istorija sada broji više od 120 godina svog postojanja. U njoj su se istakli brojni pokreti/talasi iz svih krajeva sveta, koji su težili da u bioskope stave ono što do tada nije bilo viđeno. Svaki talas, vođen svojom ideologijom, je želeo da oplemeni srca svojih gledalaca i da ih podsete na važne stvari koje se dešavaju u svetu.

Neki od najuticajnijih filmskih talasa kroz istoriju su bili: Nemački ekspresionizam (u kom se težilo udaljavanju od stvarnosti), Italijanski neorealizam (koji prikazuje živote Italijana nakon Drugog Svetskog rata), Francuski novi talas (koji u potpunosti menja filmski jezik i gramatiku), Japansko zlatno doba (upoznaje zapad sa nezaboravnim pričama i revolucionarnim filmovima), Novi Holivud (daje nam režisere koji postavljaju novi standard u Holivudu), Iranski novi talas (Talas koji briše granicu između stvarnosti i fantazije i prikazuje veličinu svakodnevnih ljudi), Dogma 95 (Danski pokret koji se zalaže za jednostavnije snimanje bez filmskih efekata i ukrasa) itd.

I 21. vek nam je doneo nekoliko novih i uzbudljivih pokreta, a među njima je i gore pomenuti Rumunski novi talas. Sve do tada, Rumunija se u svetu nije isticala kao velika filmska sila. Kako bi shvatili važnost koju je komunizam imao u toj zemlji i samim tim temu koju obrađuje ovaj film, moram vam pokazati nešto malo više o njenoj istoriji.

Godine 1965. generalni sekretar Komunističke partije Rumunije, Nikolaj Čaušesku, je stupio na vlast s kojom će promeniti živote stanovnika Rumunije zauvek. Naime, on je 1966. doneo dekret (rešenje vlasti o nekom pitanju) s kojim je zabranio kontracepciju i namerne pobačaje/abortuse kako bi povećao prirodni priraštaj svoje zemlje. Čaušesku nije samo stao tu, kasnije je uveo i poseban porez koji su morali da plaćaju ljudi bez dece, stariji od 25 godina, bez obzira da li su u braku ili ne. Jedini slučaj koji je opravdavao pobačaj je bio kada je žena starija od 42 godine, ili je majka već četvoro (kasnije petoro) dece. Majke koje su imale petoro dece dobijale su razne povlastice, dok su žene sa najmanje desetoro proglašavane za „heroj-majke“. One su dobijale zlatne medalje, automobile na poklon, besplatan prevoz železnicom itd. Titula „heroj-majke“ pripala je samo nekolicini žena, a po statistikama, prosečna rumunska porodica u to vreme imala je po 2-3 deteta. Čaušesku je postavio nemoguće uslove za većinu žena u Rumuniji pa je veliki broj njih, koje su se podvrgle ilegalnom abortusu, umrlo ili trajno obogaljeno. Godine 1974. Čaušesku je proglašen za predsednika Rumunije, na čijem je čelu bio sve do 1989. godine. Za vreme svoje vladavine (diktature) Čaušesku je držao kontrolu nad svim aspektima verskog, obrazovnog, privrednog, društvenog života, i tako je lošim odlukama svoju zemlju doveo u tešku ekonomsku krizu. Dok su ljudi u redovima čekali na hleb ispred praznih prodavnica, Čaušesku se na televiziji prikazivao u radnjama koje su bile prepune hrane kako veliča „visok životni standard“ koji je pružio svom narodu. Kasnije je pokrenuta revolucija koja je htela da ga smakne sa vlasti. Bilo je mnogo protesta i sukoba, što je rezultiralo krvavim ishodom, kada su u decembru 1989. godine Čaušesku i njegova žena Elena streljani na trgu pred kamerama. Snimak streljanja je emitovan na rumunskoj televiziji i vrlo brzo je obišao ceo svet.

Sada kada je priča stavljena u kontekst, mogu da predstavim film koji na iskren način opisuje život za vreme Čaušeskove diktature.

Film 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana (4 Months, 3 Weeks and 2 Days) je svoju premijeru doživeo na Kanskom filmskom festivalu 2007. godine, gde je osvojio najprestižniju nagradu „Zlatnu palmu“ (Palme d’or). Ovo ostvarenje je 2016. godine stavljeno na 15. mesto na BBC-evoj listi „100 najboljih filmova 21. veka“.

Režiser Kristijan Munđu (Cristian Mungiu) je diplomirao englesku književnost nakon čega je neko vreme radio kao nastavnik i novinar. Posle toga odlučuje da se upiše na „Univerzitet za film“ u Bukureštu na kom je diplomirao 1998. godine. U početku svoje karijere snimio je nekoliko kratkih filmova sa kojima je zabeležio uspeh na evropskim festivalima. Njegov prvi dugometražni film „Zapad“ (Occident) iz 2002. godine, je zanimljiva komedija o težnji mladih ljudi iz istočne Evrope da emigriraju na zapad. Međutim nijedan njegov film ne može da se poredi sa modernim remek delom 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana. Ideju je dobio kada je rešio da snimi film o životu Rumuna za vreme komunizma. Munđu je napisao sinopsis za desetak minuta, a scenario za mesec dana.

Film prati jedan dan u životu dve studentkinje, Otile i Gabrijele, koje su cimerke u studentskom domu. Jedna od njih, Gabrijela, je trudna, a ona druga, Otila, treba da joj pomogne oko abortusa koji su zakazale nedelju dana unapred. Radnja je smeštena u 1987. tačno dve godine pred streljanje predsednika Čaušeskua. Na početku vidimo Gabrijelu kako pakuje kofer sa stvarima, jer će abortus koji su zakazale morati da se obavi u hotelskoj sobi. Iako bi možda u nekom drugom slučaju film vodila Gabrijela, jer je ona ta koja mora da obavi abortus, glavna uloga pripada Otili. Ona je zadužena da plati sobu u hotelu, da se nađe sa čovekom koji će izvršiti abortus i odvede ga u sobu u kojoj će ih Gabrijela čekati, i da mu na kraju plati. Zadatak možda izgleda jednostavno u teoriji, ali u praksi je to skroz drugačija priča. Otila nailazi na bezbroj prepreka koje im otežavaju uspešno obavljanje abortusa. Kada dođe u hotel u kom je Gabrijela rezervisala sobu, rečeno joj je da rezervacija na njihovo ime ne postoji i da su sve ostale sobe popunjene. Pribijena u ćošak, Otila brzo mora da pronađe sobu u nekom drugom gde joj nakon moljenja i preklinjanja, recepcionarka da sobu po skupljoj ceni. Naša junakinja zatim mora da se nađe sa čovekom koji će obaviti abortus na zakazanoj adresi. Kada ga pronađe, dočekana je sa prekornim komentarima, jer je čovek isključivo naredio Gabrijeli da se pojavi kako bi se dogovorili oko svega pre nego što odu u hotel. Otila mu objasni kako se Gabrijela ne oseća najbolje, i da ga čeka u hotelskoj sobi. Kada je čovek upita da li ga čeka u dogovorenom hotelu, Otila mora da ga smiri i objasni zbrku koju su imale oko rezervacije. To njega razbesni još više jer nisu uradile dve glavne stvari koje je zatražio od njih. U to vreme ljudi su morali biti veoma oprezni oko organizovanja abortusa, jer bi te jedan pogrešan korak mogao odvesti u zatvor. Ostatak filma neću prepričavati jer je najbolje videti ga svojim očima.

Ono o čemu želim da pišem jesu likovi Otile i Gabrijele koji se na dva sasvim različita načina ponašaju u ovoj teškoj situaciji. Dok je Otila ona koja je u filmu predstavljena kao odgovorna i brižljiva osoba, Gabrijela, koja je trudna, iz scene u scenu izgleda kao neko ko nije u stanju da veže svoje patike, a kamoli da obavi nešto važno kao što je abortus. Njena neodgovornost ne poznaje granice i time Otilu sve dublje i dublje uvlači u probleme koje je ona prouzrokovala. Mislim da je odluka režisera da stvori tako suprotne likove veoma inteligentna jer nam pruža veoma važan uvid u taj svet.

Ako se složimo da se abortus kao čin/pojava ne može iskoreniti jer takvim postupkom (dekretom), on može samo da se premesti u svet koji žene stavlja u opasnost, onda možemo da razumemo srce ovog filma. Vlast koja kriminalizuje abortus, time pravi samo veće posledice po svoje društvo. Kroz istoriju smo više puta mogli videti da se žene odlučuju na abortus, uprkos njegovoj kriminalizaciji. To je jedna od onih pojava koje vlast prosto ne može da kontroliše koliko god se trudila. Kada vidimo takve statistike i one još više poražavajuće koje nam govore koliko njih je spremno da rizikuje život zbog toga, onda je jedina logična i sigurnija praksa da se abortus legalizuje. Legalizacijom abortusa, ženama se daje zdravstveno sigurniji i sve u svemu humaniji način da urade ono što žele, a ako je slučaj suprotan, kao što je u bio u Rumniji, sve žene koje nisu u stanju da se brinu o detetu, namerno su stavljene u ogromnu opasnost. Zna se da državne taktike strahom i manipulacijom često funkcionišu i da će neke žene odlučiti da zadrže dete baš zbog straha da će im se nešto loše desiti, ali takođe se zna da će one koje se odluče na takvo nešto, uprkos zdrastvenim opasnostima pokazati koliko je važno da ta odluka bude sprovedena na mestu gde postoji zdravstvena sigurnost. Mesto gde postoje konsultacije sa stručnjacima pored kojih se osoba neće osećati kao kriminalac. To je perspektiva kroz koju Čaušeskov režim nije hteo da gleda.

Iako lik Gabrijele nije glavni, njena uloga je jako važna u ovoj priči jer prikazuje one slučajeve kada mlade devojke, koje nemaju nekog stvarnog iskustva u životu, moraju da donesu odrasle odluke u svetu u kojem i oni najistrajniji pokleknu. Vlast koja ovako mlade devojke stavlja u životnu opasnost nam dočarava nehumanost takvog režima. Kakav god da je stav ljudi o temi kao što je abortus mislim da se velika većina može složiti da je sigurnost i zdravlje žena najvažnija stvar. Država treba da stvori sigurne uslove za žene, jer time pokazuje da vrednuje njih i njihova prava. Kažnjavanje abortusa kako bi prirodni priraštaj zemlje skočio je iskvareniji i ne baš funkcionalan način da se to ostvari. Vlast treba da stvori bolje uslove za žene kako odluka kao što je abortus ne bi postala jedini izlaz iz njihovih problema.

U filmu se, na veoma potresan način, testira i jačina prijateljstva ove dve drugarice. Kako film zadire sve dublje i dublje u taj svet, jačina njihove veze počinje da slabi. Nivoi empatije i apatije raznoraznih likova u filmu su zapanjujući. U njemu posmatramo ljude kojima treba pomoć, ljude koji nude pomoć, ljude koji iskorištavaju činjenicu da drugima treba pomoć i one koji ne primećuju da je njihovim najbližima ta pomoć potrebna. Ono što one iskuse u ovom filmu nikoga neće ostaviti ravnodušnim, jer su to iskustva koja nas menjaju zauvek.

Autor: Gojko Dimić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *