4 месеца, 3 недеље и 2 дана: Искуства која нас мењају заувек

Румунски режисери су почетком 21. века започели нешто што се у филмском свету зове Румунски нови талас (Romanian new wave). То су филмови које карактерише минималистички, скоро документарни тип снимања о свакодневици и потешкоћама Румуна у периоду комунизма, и Румунији као посткомунистичкој земљи у 21. веку. Филмови попут „Смрт господина Лазарескуа“ из 2005. године и „12:08 Источно од Букурешта“ из 2006. само су једни од сјајних примера овог „таласа“, који су забележили велике успехе на највећим фестивалима на свету.

Филмска историја сада броји више од 120 година свог постојања. У њој су се истакли бројни покрети/таласи из свих крајева света, који су тежили да у биоскопе ставе оно што до тада није било виђено. Сваки талас, вођен својом идеологијом, је желео да оплемени срца својих гледалаца и да их подсете на важне ствари које се дешавају у свету.

Неки од најутицајнијих филмских таласа кроз историју су били: Немачки експресионизам (у ком се тежило удаљавању од стварности), Италијански неореализам (који приказује животе Италијана након Другог Светског рата), Француски нови талас (који у потпуности мења филмски језик и граматику), Јапанско златно доба (упознаје запад са незаборавним причама и револуционарним филмовима), Нови Холивуд (даје нам режисере који постављају нови стандард у Холивуду), Ирански нови талас (Талас који брише границу између стварности и фантазије и приказује величину свакодневних људи), Догма 95 (Дански покрет који се залаже за једноставније снимање без филмских ефеката и украса) итд.

И 21. век нам је донео неколико нових и узбудљивих покрета, а међу њима је и горе поменути Румунски нови талас. Све до тада, Румунија се у свету није истицала као велика филмска сила. Како би схватили важност коју је комунизам имао у тој земљи и самим тим тему коју обрађује овај филм, морам вам показати нешто мало више о њеној историји.

Године 1965. генерални секретар Комунистичке партије Румуније, Николај Чаушеску, је ступио на власт с којом ће променити животе становника Румуније заувек. Наиме, он је 1966. донео декрет (решење власти о неком питању) с којим је забранио контрацепцију и намерне побачаје/абортусе како би повећао природни прираштај своје земље. Чаушеску није само стао ту, касније је увео и посебан порез који су морали да плаћају људи без деце, старији од 25 година, без обзира да ли су у браку или не. Једини случај који је оправдавао побачај је био када је жена старија од 42 године, или је мајка већ четворо (касније петоро) деце. Мајке које су имале петоро деце добијале су разне повластице, док су жене са најмање десеторо проглашаване за „херој-мајке“. Оне су добијале златне медаље, аутомобиле на поклон, бесплатан превоз железницом итд. Титула „херој-мајке“ припала је само неколицини жена, а по статистикама, просечна румунска породица у то време имала је по 2-3 детета. Чаушеску је поставио немогуће услове за већину жена у Румунији па је велики број њих, које су се подвргле илегалном абортусу, умрло или трајно обогаљено. Године 1974. Чаушеску је проглашен за председника Румуније, на чијем је челу био све до 1989. године. За време своје владавине (диктатуре) Чаушеску је држао контролу над свим аспектима верског, образовног, привредног, друштвеног живота, и тако је лошим одлукама своју земљу довео у тешку економску кризу. Док су људи у редовима чекали на хлеб испред празних продавница, Чаушеску се на телевизији приказивао у радњама које су биле препуне хране како велича „висок животни стандард“ који је пружио свом народу. Касније је покренута револуција која је хтела да га смакне са власти. Било је много протеста и сукоба, што је резултирало крвавим исходом, када су у децембру 1989. године Чаушеску и његова жена Елена стрељани на тргу пред камерама. Снимак стрељања је емитован на румунској телевизији и врло брзо је обишао цео свет.

Сада када је прича стављена у контекст, могу да представим филм који на искрен начин описује живот за време Чаушескове диктатуре.

Филм 4 месеца, 3 недеље и 2 дана (4 Months, 3 Weeks and 2 Days) је своју премијеру доживео на Канском филмском фестивалу 2007. године, где је освојио најпрестижнију награду „Златну палму“ (Palme d’or). Овo остварење је 2016. године стављено на 15. место на BBC-евој листи „100 најбољих филмова 21. века“.

Режисер Кристијан Мунђу (Cristian Mungiu) је дипломирао енглеску књижевност након чега је неко време радио као наставник и новинар. После тога одлучује да се упише на „Универзитет за филм“ у Букурешту на ком је дипломирао 1998. године. У почетку своје каријере снимио је неколико кратких филмова са којима је забележио успех на европским фестивалима. Његов први дугометражни филм „Запад“ (Occident) из 2002. године, је занимљива комедија о тежњи младих људи из источне Европе да емигрирају на запад. Међутим ниједан његов филм не може да се пореди са модерним ремек делом 4 месеца, 3 недеље и 2 дана. Идеју је добио када је решио да сними филм о животу Румуна за време комунизма. Мунђу је написао синопсис за десетак минута, а сценарио за месец дана.

Филм прати један дан у животу две студенткиње, Отиле и Габријеле, које су цимерке у студентском дому. Једна од њих, Габријела, је трудна, а она друга, Отила, треба да јој помогне око абортуса који су заказале недељу дана унапред. Радња је смештена у 1987. тачно две године пред стрељање председника Чаушескуа. На почетку видимо Габријелу како пакује кофер са стварима, јер ће абортус који су заказале морати да се обави у хотелској соби. Иако би можда у неком другом случају филм водила Габријела, јер је она та која мора да обави абортус, главна улога припада Отили. Она је задужена да плати собу у хотелу, да се нађе са човеком који ће извршити абортус и одведе га у собу у којој ће их Габријела чекати, и да му на крају плати. Задатак можда изгледа једноставно у теорији, али у пракси је то скроз другачија прича. Отила наилази на безброј препрека које им отежавају успешно обављање абортуса. Када дође у хотел у ком је Габријела резервисала собу, речено јој је да резервација на њихово име не постоји и да су све остале собе попуњене. Прибијена у ћошак, Отила брзо мора да пронађе собу у неком другом где јој након мољења и преклињања, рецепционарка да собу по скупљој цени. Наша јунакиња затим мора да се нађе са човеком који ће обавити абортус на заказаној адреси. Када га пронађе, дочекана је са прекорним коментарима, јер је човек искључиво наредио Габријели да се појави како би се договорили око свега пре него што оду у хотел. Отила му објасни како се Габријела не осећа најбоље, и да га чека у хотелској соби. Када је човек упита да ли га чека у договореном хотелу, Отила мора да га смири и објасни збрку коју су имале око резервације. То њега разбесни још више јер нису урадиле две главне ствари које је затражио од њих. У то време људи су морали бити веома опрезни око организовања абортуса, јер би те један погрешан корак могао одвести у затвор. Остатак филма нећу препричавати јер је најбоље видети га својим очима.

Оно о чему желим да пишем јесу ликови Отиле и Габријеле који се на два сасвим различита начина понашају у овој тешкој ситуацији. Док је Отила она која је у филму представљена као одговорна и брижљива особа, Габријела, која је трудна, из сцене у сцену изгледа као неко ко није у стању да веже своје патике, а камоли да обави нешто важно као што је абортус. Њена неодговорност не познаје границе и тиме Отилу све дубље и дубље увлачи у проблеме које је она проузроковала. Мислим да је одлука режисера да створи тако супротне ликове веома интелигентна јер нам пружа веома важан увид у тај свет.

Ако се сложимо да се абортус као чин/појава не може искоренити јер таквим поступком (декретом), он може само да се премести у свет који жене ставља у опасност, онда можемо да разумемо срце овог филма. Власт која криминализује абортус, тиме прави само веће последице по своје друштво. Кроз историју смо више пута могли видети да се жене одлучују на абортус, упркос његовој криминализацији. То је једна од оних појава које власт просто не може да контролише колико год се трудила. Када видимо такве статистике и оне још више поражавајуће које нам говоре колико њих је спремно да ризикује живот због тога, онда је једина логична и сигурнија пракса да се абортус легализује. Легализацијом абортуса, женама се даје здравствено сигурнији и све у свему хуманији начин да ураде оно што желе, а ако је случај супротан, као што је у био у Румнији, све жене које нису у стању да се брину о детету, намерно су стављене у огромну опасност. Зна се да државне тактике страхом и манипулацијом често функционишу и да ће неке жене одлучити да задрже дете баш због страха да ће им се нешто лоше десити, али такође се зна да ће оне које се одлуче на такво нешто, упркос здраственим опасностима показати колико је важно да та одлука буде спроведена на месту где постоји здравствена сигурност. Место где постоје консултације са стручњацима поред којих се особа неће осећати као криминалац. То је перспектива кроз коју Чаушесков режим није хтео да гледа.

Иако лик Габријеле није главни, њена улога је јако важна у овој причи јер приказује оне случајеве када младе девојке, које немају неког стварног искуства у животу, морају да донесу одрасле одлуке у свету у којем и они најистрајнији поклекну. Власт која овако младе девојке ставља у животну опасност нам дочарава нехуманост таквог режима. Какав год да је став људи о теми као што је абортус мислим да се велика већина може сложити да је сигурност и здравље жена најважнија ствар. Држава треба да створи сигурне услове за жене, јер тиме показује да вреднује њих и њихова права. Кажњавање абортуса како би природни прираштај земље скочио је искваренији и не баш функционалан начин да се то оствари. Власт треба да створи боље услове за жене како одлука као што је абортус не би постала једини излаз из њихових проблема.

У филму се, на веома потресан начин, тестира и јачина пријатељства ове две другарице. Како филм задире све дубље и дубље у тај свет, јачина њихове везе почиње да слаби. Нивои емпатије и апатије разноразних ликова у филму су запањујући. У њему посматрамо људе којима треба помоћ, људе који нуде помоћ, људе који искориштавају чињеницу да другима треба помоћ и оне који не примећују да је њиховим најближима та помоћ потребна. Оно што оне искусе у овом филму никога неће оставити равнодушним, јер су то искуства која нас мењају заувек.

Аутор: Гојко Димић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *