Ја сам Мајка

(I am Mother 2019)

Дебитантски филм аустралијског режисера Granta Sputorea из 2019. године полази од популарне премисе да је човечанство изумрло, али надмашује своје предходнике по продубљености теме и комплексности разраде. Ово није ни први ни последњи постапокалиптични филм, али јесте јединствена алегорија мајчинства остварена тродимензионално – на плану лика мајке, ћерке и непознате жене. Ова три свесно неименована лика антономазијски представљају друштвене и породичне улоге мајке и ћерке и расветљавају њихов однос у ванвременском контексту.

Радња је смештена у постапокалиптичној, дистопијској будућности у којој је машина, односно робот једино анимирано биће које својим погоном управља дигитализованим бункером (творевина човека пре истребљења) у ком је смештено шездесет хиљада људских ембриона. Хуманоидни робот (који је визуелно очигледно машина, али дизајном сугерише женску фигуру) ставља један од ембриона у инкубатор, из ког се у року од двадесет четири часа рађа прво људско биће после страшног биолошког рата. Први човек препорода људске врсте је жена, која у филму тумачи улогу Ћерке. Одбројавање почиње. Белим словима на црном екрану исписан је тренутни број људских становника на планети: један.

Млада данска глумица, Clara Rigaard, тумачи Ћерку, која се уз часове балета, анатомије, филозофије и гледања познате америчке емисије забавног карактера (The Tonight Show) као јединог извора знања о човеку као друштвеном бићу развија у интелигентну младу жену. Она уме критички да размишља и да доноси морално оправдане одлуке. На први поглед намеће се закључак да оно што човек нема, не може да му недостаје, али после лутања кроз бункер, кроз који Ћерка може слободно да се креће само неколико часова ноћу док се Мајка пуни, контраст између стерилног и вештачки осветљеног „метала“ и човека од крви и меса, ком је једина утеха и једини извор топлине машина, постаје неиздржљив.

Породица је надохват руке, у епруветама, чежња расте од рођендана до рођедана, али одлука је у рукама Мајке. Оно што Ћерка жели више од свега јесте брат или сестра, неко налик њој, што у филму поприма више значење. У моменту када људски род готово више не постоји, у апсолуту усамљености, брат или сестра стоје за друго људско биће, а породица јесте људски род. Гледалац је позван да се попне лествицама разумевања на филозофско, хумано схватање породице, при ком је крвно сродство само њен најнижи или основни вид. Дугогодишњим васпитањем и образовањем Мајка припрема Ћерку на тренутак да „заснује“ породицу и преузме бригу о новом људском поретку. Притом, попут правог родитеља, преиспитује своје одлуке и изражава сумњу у своју мисију – Да ли сам успела? У овом погледу фигура Мајке је веома људска. Ћерка мора да полаже испите, који су симулација животних одлука. Њима треба да докаже зрелост, спремност и одговорност. Они представљају Ћеркин прелазак у одрасло доба. Такви испити за нас, људе, постоје само у облику правих животних ситуација, а једини који нас при томе оцењују јесмо ми сами. У позадини се назире племенита побуда Мајке да од своје Ћерке начини ваљаног човека. Међутим, током филма се појачава контраст између моралне дужности „програмирања“ свог детета и себичног манипулсања њиме, другим речима искоришћавања свог аторитета и поверења детета.

I am Mother

Ћерка одраста у уверењу да изван бункера влада опасност по живот. Наиме, вирус који је опустошио Земљу је смртноносан и сваки додир са спољним светом би био погубан. Нема потребе за напуштањем бункера јер у њему је ускладиштено довољно залиха хране и медицинске опреме за деценије живота. Популарно речено: детету „ништа не фали“. Ситуација се компликује при појави беспомоћне жене (у филму Жена, тумачена од сране Hilary Swank), чији вапај за помоћи ћерка чује иза врата преткоморе, која је једино што је дели од спољнег света и најближе што му сеикада приближила. Налази се пред дилемом: отказати послушност родитељу и тиме помоћи, можда спасити живот? При томе ризикује да угрози сопствени. С друге стране: одбити помоћ и погазити принципе на којима се заснива њено свеукупно одгајање? Могућим интерпретацијама дилеме претходи кључна сцена у којој ћерка има десетак година и у којој миш залута у бункер кроз један од вентилатора преткоморе. Узбуђење пред другим бићем од крви и меса је огромно. Ћерка жели да га задржи, али Мајка је немилосрдна: спаљује миша и шаље јасну поруку да је све што долази споља непожељно у њиховом свету. Ово је неретка слика сукоба између детета и родитеља, у којој родитељ мора да се одлучи за добробит детета, иако то значи да га фрустрира. Радња даље испитује границе таквог поступања.

Глас игра веома важну улогу у дочаравању пожртвоване и брижне фигуре мајке. Америчко-аустралијска глумица Rose Burne је позајмила свој веома уверљиво. То је једини начин да гледалац превазиђе отпор према машини, која је за разлику од људске мајке хладна и споља и изнутра. Подешавањем фреквенције и боје гласа ствара се илузија о љубави родитеља према детету, која први пут бива доведена у питање при појави Жене. Жена указује Ћерки на чињеницу да је створење које назива мајком не воли јер није то у стању. У том моменту почиње унутрашња борба. Моменат освешћивања о границама родитеља је увек болан, а ограничења су представљена интелигенцијом, васпитањем, средином у којој одрастамо… Поставља се питање да ли вештачка интелигенција може да превазиђе ова оганичења, као и људске слабости? Да ли је чини супериорнијом? Снага овог филма лежи управо у одговору на ово питање, које не треба схватити као коначно. Из њега проистичу друга питања. Вештачка интелигенција симболише рацио и она ће лако жртвовати животе зарад вишег циља. Ако је циљ стварање нове и напредније људске врсте, а наш демијург је супериорнији од нас, да ли је то и гарант да оно људско, несавршено, ипак неће прорадити у некој од следећих генерација? С друге стране, да ли је циљ родитеља савршено дете, односно савршени човек или се он огледа у стремљењу ка томе, у процесу постајања и учења из искуства? Где престаје људско? Где су границе људске, а где вештачке ителигенције и где се надопуњујемо? У моменту кад Мајка схвата да је Ћерка спремна да даље иде сама, поздравља је речима – Ја ћу увек бити твоја мајка – нашта Ћерка одговара – Знам. Са минимално текста и одличном глумом шаље се моћна порука: не можемо да се ослободимо родитеља или негирамо њихово постојање. Они ће увек бити део нас, али имамо слободну вољу и захваљујући њој самостално доносимо одлуке и градимо сопствени живот. Маестрално код овог филма јесте да је увек корак испред нас и баш кад помислимо да можемода се позабавимо следећим питањем, он отвара пукотину у претходном: можда је ипак свака наша одлука претходно „испрограмирана“, за шта је, поред одличне режије и глуме, заслужан и сценарио (Michael Lloud Green).

I am Mother

Непозната жена симболише спољни свет, који је у директном сукобу са светом који родитељ креира за своје дете како би га заштитио. Жена је алтенатива традиционалном виђењу мајке и поставља у директни контраст машину и човека. Док одраста, човеку су потребни узори. Мајка је за ћерку један од првих. У овом спецфичном случају, Мајка није у стању да одговори овој улози до краја, почевши од физичком изгледа све до емотивног аспекта. Зато ту улогу преузима жена од крви и меса. Мајка (робот) је пита – Мислиш да можеш да ме замениш? Она не одговара, али зато дела. Оно што је за Ћерку поражавајуће јесу Женине слабости, а највише од свега – лаж. Исто то за гледаоца педставља трачак наде: и поред свих недостатака човек може да парира машини.

Ја сам Мајка је филм који нас подсећа да живимо у парадоксалном свету. Подизање свести се одвија на много нивоа: природа, животиње, храна, а ипак се чини да је са друштвеним развојем отуђеност човека од човека све већа. Нуклеарна породица се разграђује и представља као превазиђени модел, а опет влада велика нетрепељивост на глобалном нивоу. Филм преиспитује нове моделе постојања и подсећа нас да људско у нама није обавезно лоше. Алтернативна слика будућности је свет у ком смо минимирало зло, али и све људско. Питање је да ли би човек у таквом свету био срећан? У свету где су заступљени крајњи полови спектра, иако су можда упаљене црвене лампице за узбуну, човек уме да преживи. Такав свет је пун бола, али и љубави. Изгледа да је свему потребан антипод да би живело и да морамо да се помиримо са губицима ако желимо ишта да осећамо.

На неки начин, филм је ода жени, првенство мајци, која се не остварује само биолошки. Напротив, улога је мулидимезионална и преведена у филму на ниво врсте. Шта то вреба изван бункера? Које тајне Жена открива Ћерци на путу одрастања? Одговори на ова питања чекају вас уколико се упустите у одисеју.

За сам крај требало би истаћи да је носилац новог људског поретка жена, која је контраст Еви, првој жени по Библији. Ипак, обема им је заједничко што су се оглушиле о заповест родитеља. Проистиче да је то неопходан корак како на индивидуалном тако и на колетивном нивоу. Дакле, да ли ће и нови људи изнова и изнова да беру и гризу забрањени плод? Да ли је то једини могући начин опстанка? Погедајте филм и донесите свој суд. Који год одговор да вам се наметне, уложено време ће се исплатити јер представља морално-филозофско путовање кроз сопствени живот.

Ауторка: Александра Ђорђевић 

2 thoughts on “Ја сам Мајка”

  1. Svaka majka koja je zivela “nedovoljno savrsenim” zivotom,pokusava da stvori “savrsen zivot” za svoje dete, tezi da obezbedi sve pogodnosti detetu, da detetu “nista ne fali”. Dete se ubrzo ugusi od tog “savrsenstva”, a majka bi sve dala da moze da vrati svoj “nesavrsen zivot”,da to uzbudjenje zbog nepoznatog,novog i nepredvidivog usadi u svoju kreaturu…
    Hvala Alex za divan tekst i svojevrsnu interpretaciju filma!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *