Самсара: кад пејзажи сведоче

Поновном сарадњом, 20 година након филма „Барака“, Режисер Ron Fricke и продуцент Mark Magidson реализују још једну глобалну визуелну епопеју. „Самсара“ је резултат петогодишњег снимања на терену, у 25 држава, на пет континената. Ново графичко сведочанство након две деценије потврђује стабилну стваралачку оријентацију режисера који се као кинематограф калио у култној „Qatsi“ триологији, али нам осликава и знатно измењено планетарно лице након незнатног временског периода.

Реч самсара је пореклом из санскрита и има значење „заједнички ток“. Најчешћа асоцијација везана за самсару је точак живота, вечити круг рађања, умирања и поновног рађања. У питању је кружни ток, животни вртлог, али је акценат на оном „заједнички“, у којем је све испреплитано, повезано и условљено. Испунивши један од вечитих снова, човек је напокон технички способан да све на Земљи види, сними и прикаже. Од свевидећег ока није поштеђена ни унутрашња биолошка структура људска. Шта је то што је човек успео да види након што је једном постао способан да на овај начин гледа? „Самсара“ даје део одговора.

Постављајући се у перспективу изнад тумачења, изнад цивилизације, изнад вечитог животног круга, Fricke не покушава да буде „објективан“, јер такво нешто није могуће. Могуће је, ипак, обухватити објективом као активног учесника у заједничкој судбини, како човека тако и живу и неживу природу. Подједнака пажња је поклоњена, како култури, тако и дивљини, како цивилизацији, тако и природи. И поново, не можемо да се отмемо утиску да је симпатија камере увек више уз камен, песак и воду, него уз машину, бетон или нафту. Пустињске сцене, сцене звезданог неба или коралних острва су, без претеривања, међу најпоетичнијим снимцима природе на филмској траци. Невероватни призори забележени на невероватан начин вероватно ће вас први пут затећи неспремне да пригрлите толику лепоту.

Подједнако неспремне ће вас затећи и чињеница да велики део човечанства не живи на начин на који ви трошите само вама подарено време у овом непоновљивом свету. Наклоност ка религији као начину да се живот не само тумачи, већ и живи, Fricke не крије. Религиозни обреди, молитва и медитација добијају значајан простор. Негде на почетку „Самсаре“ присуствујемо јединственом догађају у којем тибетански монаси од песка у боји крајње педантно, прецизно и стрпљиво граде прелепу кружну мантра-слику, како би при крају филма били сведоци и њеног унапред планираног брисања. Точак који гради је и точак који руши.

Наизменично са природним пејзажима, ређају се и лични, интимни, портрети и пејзажи лица, израза, гримаса. Без журбе, пажљиво и детаљно снимљена је свака људска акција, било да слави постојање или га уништава. Издвојен је простор и за традиционалне плесачице са Балија које на почетку филма невероватном уиграношћу оживљавају своје божанство са безброј руку, као и за перформанс у којем уметник (Olivier De Sagazan) за канцеларијским столом, од глине, боје и вуне на свом лицу ваја хорористичне маске. Божанско лице неразвијеног и демонско лице развијеног друштва.

Иако камери никада није заморно да стрпљиво на јединственом лицу прати и најмањи трептај, можда и само наговештај трансформације, занимљиво је приметити сасвим другачији третман преласком на сцене масовног, роботизованог, репетативног живота. Испразне, свакодневно понављане, дириговане покрете режисер убрзава. Погледом одозго на просторе где стотине људи понавља исту радњу, било да увежбава ударац у голфу или се скија ноћу на вештачком снегу или седи за својим рачунаром у огромним модерним грађевинама, Fricke успешно приказује ужурбани живот на траци најмодернијих држава света.

На сличан начин су третирани и људи и њихово окружење упаковано у производ. На траци су и пушке и краве и сексуална помагала. Једна од најупечатљивијих сцена је шетња кроз потпуно аутоматизовано фабричко постројење за масовну „прераду“ свиња у производе од меса. Више пажње Fricke поклања запањујућој урбаној архитектури и ентеријерима, него самим људима. Ипак уз невероватно богате градске, ту су и невероватно сиромашни приградски пејзажи. И отпад, докле поглед сеже. А у отпаду, опет људи.

Kако схватити позив на гледање преко сат и по „насумично“ изабраних филмских записа ? Да ли смо позвани да заједно будемо пасивни сведоци савршено уобличеног визуелног документа, или нам се пружа могућност да активним учешћем од фрагмената саставимо сопствени колаж са оригиналним тумачењем? Треба ли уопште ишта тумачити, уколико се и сам сниматељ уздржао од коментара? Или је сваки коментар сувишан?

Шта нам се, дакле, нуди: уживање, медитација или преиспитивање ?

Kреатор је очигледно и сам опчињен приказаним. Поред фантастичног умећа снимања и режирања, једини коментар који Fricke себи допушта је пратећа музика. А музички део доживљаја је маестрално укомпонован у глобалну сагу. Музика је заједничка потка која се провлачи кроз различите визуалне фрагменте и на још један начин подвлачи оно „заједнички“ у самсари.

„Самсара“ сликовито приказује шта је човек са собом и својим окружењем чинио у прошлости и шта још увек чини данас. Даје ли нам то наговештај шта ће тек чинити?

Приповедио и графички опремио: Јован Павловић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *