Име руже – екранизација

Како изгледа роман „Име руже“ (Il nome della rosa, 1980), из пера великог ерудите Умберта Ека, виђен кроз камеру синеасте Жан-Жака Аноа? Светски бестселер, истовремено сјајно прихваћен од стране пословично захтевних критичара и теоретичара, на велико платно је преточен пре нешто више од три деценије, у италијанско-француско-немачкој копродукцији, са звучним именима водеће глумачке поставе и веома квалитетно спроведеном замишљу. Ано је, не скривајући амбицију да достојно пренесе, већ сам по себи захтеван роман у домен покретних слика, изјављивао како се радо прихватио подухвата, уверен да је дорастао изазову. Резултат је, упркос слабој заради на америчким благајнама и, у популистичком смислу, недовољном одјеку, филм који врло брзо стиче култни статус, веома омиљен широм Европе и, готово у оној мери у којој је то већина Екових романа, изазовно подстицајан за публику. Одмах наглашавам, нећу открити како се прича развија и завршава, нема наговештаја о идентитету убице, па можете читати без бриге.

Осврнимо се, најпре, на шест година старији писани предложак. Умберто Еко је аутор познат по великој заиграности при стварању, својеврсним загонеткама које је постављао у средиште својих дела, без престанка испитујући могућности литерарног израза. Испитивао је границе форме, интертекстуалности, односа фикције и документарне грађе, узора и оригиналности. Књиге италијанског „сваштара“ су због тога одличан пример укрштаја белетристике са интелектуално захтевним штивом, свестраног ангажовања читаочевог предзнања које, ипак, не искључује чисто уживање лаика у доброј, старој мистерији. Било то поигравање жанром петпарачког романа, пронађеним рукописом пустоловне приче или детективска премиса (на коју се ослања „Име руже“), Еко је гради  наизглед у једном потезу – а заправо изразито промишљено.

Култни роман се на узбудљив и интелигентан начин (што аутор назива „детективском метафизиком“) поиграва конвенцијама крими, историјског, филозофског и средњовековног књижевног дела. Вешто уклопљена у историјски контекст епохе, радња обухвата филозофско-теолошке расправе и детективску причу, али, у самом средишту је пресудни значај библиотеке као симбола сазнања, у овом случају скриваног и забрањеног, што нам открива главни проблем: слободе и открића.

Приповедни поступак започиње Ековим омиљеним моделом пронађеног рукописа, који је заправо препис хронике из пера монаха Адса из Мелка. Он пише предсмртну исповест о догађајима којима је био сведок као сасвим млад искушеник, пратилац бившег инквизитора Вилијама од Баскервила. Реч је о дешавањима током мисије уприличења сусрета две завађене стране – папске и царске (јер, ово је период раскола Авињон – Рим), а приде и решавања мистерије у виду серије бизарних убистава монаха опатије која их је угостила. Врло успешно се кобинује перспектива остарелог Адса, осамдесетогодишњака,  тзв. „приповедачког ЈА“ које се сећа и бележи, са „доживљајним ЈА“, а то је осамнаестогодишњи Адсо који тек присуствује као учесник и не зна шта следи.

Композиција је такође веома интересантна, будући да је радња подељена на седам дана –  од доласка двојице „истражитеља“, до њиховог напуштања опатије – и у оквиру њих на сате, фазе монашког дневног распореда (јутарње, вечерње, повечерје; ноћ, када се одвија оно најзанимљивије), што пружа делу динамику и подстиче напету атмосферу. Истовремено, омогућава паралелу са Џојсовим „Уликсом“ (због поделе на сате) и Мановим „Чаробним брегом“ (по затворености друштвене заједнице у коју је смештена прича).

Опатијска библиотека са скрипторијумом, тзв. „Здање“, у коме се све кључно збива, мистериозно је место које у себи крије замршени лавиринт. Адсо и Вилијам ће продрети у његово средиште, пратећи знакове у виду непоузданих сведочанстава монаха, једне ишчезле књиге и шифрованог преписа одломака, наизглед јасан низ злочина (свакога јутра по један монах осване мртав) и бизарне позадинске приче о разврату, љубомори и забрањеним односима унутар братства. Иако изгледа као да се убиства изводе по предлошку „Апокалипсе (Откровења Јовановог)“, тачније мотиву седам труба и свега што покреће њихово оглашавање, испоставиће се да је проблем сасвим други, а захваљујући Вилијамовој оштроумности, открићемо и који….

Прелазимо на филм: време радње је лето Господње 1327, поприште  неименована опатија у планинама, према којој су се запутиле две прилике у мантијама. Управо су долазак и одлазак, усмеравани нараторским гласом који све време води причу, оквири унутар којих  је остало смештено. Уводни звуци сведене сакралне музике и пригушених звона, у наставку ће такође ненаметљиво и на правим местима бити активирани. Мистични предели одмах привлаче и окупирају нашу пажњу: врхови под снегом, магла, а пре свега каменито здање смештено усред крајолика, импресивношћу парирајући природи. Када фрањевац (прва знатнија измена у односу на књигу) Вилијам од Баскервила (Шон Конери), у пратњи младог искушеника Адса од Мелка (Кристијан Слејтер) закорачи у опатијско двориште, дочекаће их прилично нелагодна атмосфера, која наговештава зачудни свет иза манастирских зидина. Неискусни Адсо од почетка осећа немир и раздражљивост, док је Вилијам непромењено сталожен, расположен да разреши загонетку у најави – а да нешто није како треба, његовом хитром и проницљивом оку веома брзо постаје јасно.

Наиме, уочи доласка гостију, догодило се необјашњиво самоубиство – испоставиће се, тек први у низу бизарних злочина које братство најпре тежи да по сваку цену заташка, све док не буду приморани да се обрате за помоћ Вилијаму, изузетно мотивисаном за „њушкање“ наоколо. Будни, отворени ум, радозналост и уочавање детаља спојени са (понекад заиста невероватном) брзином закључивања, истог тренутка гарантују спремно учешће при раскринкавању мистерије. Примера ради, на почетку непогрешиво објашњава Адсу где може наћи клозет, иако се и сам први пут налази у опатији, те му је њен распоред непознат – уз набрајање на основу чега је све извео претпоставку. Жељом да се „игра детектива“, он с једне стране анимира напетог штићеника, а са друге постаје „трн у оку“ домаћинима, одлучним да (невешто) прикрију све што се збива иза кулиса.

Ипак, ствари измичу контроли када, након првог „самоубиства“ и очигледно са њиме у вези почну да се нижу кобни нестанци једног по једног монаха, на „дневном нивоу“ и уз јасну ритуално-симболичку правилност. Сви трагови упућују на илуминаторске подухвате, а одатле воде до библиотеке, надалеко чувене – међутим, од пре извесног времена, затворене и забрањене. Списи које садржи озбиљно угрожавају тежњу према смеху, знању, животу, а служе намерама искривљеног и заоштреног догматизма који поједини великодостојници планирају да устоличе. Наравно, где има (католичких) осуда, обавезно је укључен стални ризик од откривања окултних радњи, а табу смеха и чулности на прво место фактора угрожавања ставља жену. Стога није необично да једина представница другог пола у филму и окружењу, дивља, немушта девојка коју Адсо среће, касније буде оптужена за вештичарење. Сам Адсо де Мелк је најмлађи син познате племићке породице, искушеник зачуђен пред свиме. Пун поштовања и поверења према Вилијаму, диви се прогресивном уму свог ментора. Истовремено је, у складу са својим годинама, лако заведен да посумња, нарочито када га искушава „демон“ похотљивости према жени.

Оно што би одмах требало да очекујете, уколико сте гадљиви, јесу натуралистичке сцене које ипак одлично кореспондирају са изузетним амбијентом. Кинематографија је прелепа, а као посебно импресиван издваја се лавиринт унутар забрањене библиотеке. На плану односа међу ликовима, уочљиве су све одлике затворене монашке заједнице – од хомоеротизма до искључивости, ривалстава, инквизиторских тенденција. На делу је истинска карневализација у бахтиновском смислу, будући да је пред Вилијамом, Адсом и, наравно, свима нама, галерија фигура као са какве слике Хијеронимуса Боша. Појединачна и међусобна динамика учесника је одлична, праћена нараторским гласом који радњу усмерава, али не оптерећује – допуњујући је искључиво тамо где затреба.

Оба главна глумца одлично носе своје улоге и испуњавају тражени образац. Конери (први избор свих сем редитеља, који се дуго двоумио услед препознатљивости и славе „Бонда“  који би лако могли да засене тумачење предвиђеног лика) савршено представља старијег, искусног свештеника, оличену мудрост и достојанство, зрелост – а ипак неизгубљену емотивност и емпатију. Вилијам не скрива повређеност прошлошћу, када му је услед истрајности на путу личног, ширег схватања етике, нанета неправда. Види све мане свештеничких редова, почев од сопственог. Иако верујућем, истина му је дража од догме. Са Адсом је очински стрпљив, учитељски благонаклон, увек покровитељског опхођења.

Кристијан Слејтер, у овом периоду веома млад, одабран између већег броја новајлија за једну од својих првих и (нарочито када узмемо у обзир каснији опус којим се прославио) атипичних улога, веома се добро показао. Није лако у готово сваком кадру стајати раме уз раме са глумачком величином и ненадмашним џентлменом попут Шона Конерија. Адсове карактеристике су стална запрепашћеност, збуњивост, недораслој личности својствена брзоплетост, а највише запитаност пред: честом опречношћу учења и праксе, вером, љубављу, физичком страшћу. Док Вилијам бива заокупљен и забављен тумарањем, тражењем путоказа ка решењу случаја, Адсо се много више брине око спознаје необичног света у који је доспео, себе као неминовно обележеног и потенцијално мењаног свиме на шта наилази, бројних дилема младићства. Њихова узајамна интеракција одвија се изванредно, било кроз ситне гестове, било кроз опширне разговоре.

Наравно, уверљив је и остатак глумачке екипе. Нарочито се издвајају: монах Салваторе (Рон Перлман), са својом физичком гнусобом, говором који нико у потпуности не разуме (јер је мешавина многих дијалеката), претпостављеном јеретичком прошлошћу – што га све скупа чини првом метом сумње; затим, злогласни, строги предводник инквизиционог већа, Вилијамов стари познаник Бернардо Ги (Оскаровац Ф.Мареј Ејбрахам); као и слепи старац Хорхе (Фјодор Шаљапин млађи, иначе син славног руског оперског певача).

Наравно, ту је и мистериозна млада сељанка (Валентина Варгас), чија је улога у филму знатно проширена. Сцена између девојке и Адса, упадљива већ у роману, овде је снимљена спонтано (по замисли самог редитеља), ослањањем на импровизацију. Ради што веће уверљивости Слејтерове реакције на завођење, нико сем Варгасове није био упућен у то куда сцена води и шта се од њих очекује. У складу са проширеном улогом „безимене“, завршница је такође (сврховито) допуњена, постајући нешто емотивнија и повезана са симболиком никад до краја дефинисаног наслова.

Комбиновање ноћних са дневним деоницама приче, изведено је промишљено и успешно. Иако траје нешто дуже од два сата, филм је испуњен дешавањима која се брзо смењују, тако да утисак развучености скоро да и немамо – чак остаје осећај како много тога није појашњено и развијено до краја. Тако, нпр. ближег упознавања личности актера ипак нема, јер ритам радње и усмереност приче то не изискују у мери већој од неопходне – они су, превасходно, оруђе решавања детективске потке. Улагања у сценографију су се вишеструко исплатила и очигледна су на сваком кораку: простор, аутентични амбијент, фини детаљи. Добро адаптиран сценарио подразумева вешто балансирање између убрзавања темпа, подизања напетости и стишавања буре. Истина, понегде је радња натегнута или „претрчана“, али ипак без нарушавања целине – сваки сусрет је знаковит и ефектан, делићи слагалице напослетку се уклапају на предвиђено место. Исход је одличан расплет  у сцени разрешења злочина и великог пожара.

Проблематизовање ограничености (ондашње) религијске мисли, несугласице између различитих учења/варијаната хришћанства, морална мимикрија, дотакнути су у сасвим довољној мери да не засене основни ток приче – узбудљиво решавање случаја – а ипак остану горућа тема у чијој се сенци одиграва све остало. Покренуто је вечито питање, посебно у вези са клерикалним уверењима: је ли ђаво ипак у људима и погрешним применама (злоупотребама) учења или негде споља, као стални изговор за оно што нећемо, не можемо, не знамо да објаснимо?

Као адаптација романа, филм „Име руже“ се на задовољавајућем нивоу бори са компликованом сижејном основом и текстом препуним слојева, завијутака, могућих „каменчића спотицања“. Основна прича, уз учеснике разноврсних профила и карактеристика, обухваћена је и представљена озбиљно, сконцентрисано, одговорно. Преиначења не служе искључиво сама себи, већ се уклапају у водећу замисао прилагођеног, по нужди редукованог дела. Зато нам, посматрано и као самостална творевина, ово остварење доноси изазовну, динамичну причу, изнету професионално – како на нивоу перформанса, тако и кроз сценарио, пратећи декор и сигурно кретање редитељског ока.

Ауторка: Исидора Ђоловић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *