Вечни сјај беспрекорног ума

Не знамо да ли су редитељ Мишел Гондри и сценариста Чарли Кауфман очекивали Оскара за најбољи сценарио 2004. године када су стварали филм Вечни сјај беспрекорног ума, али је једно сигурно – начин на који креирају причу је оригиналан и аутентичан, те нема сумње да је ова престижна филмска награда отишла у праве руке. Осим што обједињује различите жанрове – комедију, драму, научну фантастику – овај филм поставља важна питања о човеку 21. века и кокетира са увек актуелним темама партнерске љубави, блискости и заборава.  Иако је у средишту збивања љубавни пар који маестрално глуме Кејт Винслет и Џим Кери, Вечни сјај беспрекорног ума је много више од класичне љубавне приче – то је прича о настојању савременог човека да потисне и заборави све што га тишти, као и о начинима на које наше подсвесно сплеткари са нама.

Ретроспективно приказивање догађаја обрнутим редоследом свакако је пријемчљиво за око гледалаца, на махове интригантно јер се редитељ поиграва тренутком у ком се одиграва радња. Она се креће необичним током –  од краја ка почетку, узбудљива је и представља својеврсни куриозитет у свету филмске уметности. Осим тога, смелост да се уђе у дубине људског ума и огољено прикаже динамика свесног и несвесног у оквиру њега скоро да није виђена на филмском платну. Отуда не изненађује што га филмска критика сврстава у ред најбољих филмова у првој деценији 21. века. Вечни сјај беспрекорног ума добија највише оцене и од стране гледалаца и високо је позициониран на листама најбољих и најоригиналнијих филмова новог века.

У средиште збивања Гондри поставља Џоела и Клементину као два по свему различита темперамента што је видљиво већ на самом почетку филма. Нисам отишао на посао данас. Узео сам воз за Монток.  Не знам зашто.  Ја нисам импулсивна особа – тим реченицама почиње филм у сцени где Џоел ненадано почиње да трчи и у последњем моменту улеће у воз у који минут пре тога није планирао да уђе. Већ у уводној секвенци филма сам Џоел дефинише себе као повучену, интровертну особу. Контраст је моћно оружје свих великих стваралаца, па тако и у овом филму особине главних ликова долазе до изражаја баш у сценама где су они постављени једно наспрам другог. У препознатљивом делу филма, сцени на језеру, Џоел резигнирано и несигурно каже Шта ако пукне лед испод мене? Клементина, посве другачији темперамент, одважно и предузимљиво изговара Да ли те је стварно брига за то? Дођи овамо, молим те. У дијалозима који се воде између Џоела и Клементине, а који се гледаоцу приказују кроз процес брисања сећања из Џоеловог ума, њихова различитост је јасно изражена. Сам Џоел, и вербално и невербално, истиче своју збуњеност, усамљеност, преплашеност и несигурност. Док Клементина непрестано прича, дотле Џоел скрушено изговара Мој живот није тако интересантан, посао, дођем кући..

Кроз промену боје косе, од зелене преко наранџасте до ватрено црвене, па све до честог мењања броја телефона, расположења и партнера, свакако се сугерише Клементинина импулсивна природа склона наглим и брзим одлукама. Иако већ на самом почетку филма делује као предузимљива и храбра особа (започиње разговор са Џоелом, записује му свој број телефона на руци и каже му да је позове), Клементина је, заправо, крхка, рањива и анксиозна девојка, склона пороцима и препуштању страстима. Не труди се да се другима представи као најбоља верзија, не скрива своју склоност ка алкохолу, али ни потребу за блискошћу, но очигледна је намера стваралаца филма да нам кроз њен лик предочи конфликт унутар човека и његову борбу са самим собом. Из те борбе човек често излази као слабо биће, склоно сталним падовима. И Клементина и Џоел, свако на свој начин, прототип су савременог човека који не жели ништа да пропусти од живота и који настоји да кроз инстант методе дође до моменталног ослобођења од патње и сваког вида незадовољства. Нова измишљена метода у филму – медицински третман помоћу ког је човеку дата могућност да се трајно преко ноћи ослободи сваког фрустрирајућег сећања – поставља суштинска питања о човеку новог времена чији је примарни циљ да се, захваљујући напредној технологији, лиши непријатности. Реч је о човеку који настоји да по сваку цену избегне дуготрајни и неминовни процес патње након губитка. Модеран човек 21. века, попут љубавног пара из филма, вапи за блискошћу, али не успева да је оствари. Он је, попут Клементине, изразито нетолерантан на фрустрацију, бежи од сопствених осећања, другим речима од себе самог, од сопства и, бежећи од сопствених болних непријатних осећања, он заправо бежи од сопственог идентитета. Доктор Хауард који води медицински тим за отклањање сећања из људског ума јасно проговара у име савремених настојања људског друштва обрћајући се озлојеђеном и фрустрираном Џоелу речима: Кад се ујутру пробудиш, твоја меморија је нестала без трага, истичући тако важну поруку филма – нема код модерног човека жеље нити воље да лечи своје ожиљке, да да себи времена да зацели своје ране. Ипак, и након брисања, човек се само заварава да се излечио – то је и даље неуротичан човек који своје незадовољство носи дубоко у себи. Стога би се могло рећи да је филм дотакао психолошке и филозофске сфере јер наглашава отуђеност у веку у ком живимо и потребу за блискошћу коју никада није било теже остварити.

Вечни сјај је маестрална синтеза најразличитијих грана науке и уметности. Надреализам и психоаналитичка метода слободних асоцијација представљају освежење на филмској светској сцени. Сновиђења, слободне асоцијације које се одигравају у Џоеловом уму, преплитање реалног и надреалног, комбиновање снова и стварности – кључни су сегмент филма. Читава радња одиграва су у дубинама Џоеловог ума након његове одлуке да се подвргне процесу брисања сећања. Једним делом Џоел чује разговор Пaтрика и Стена, техничара који су задужени за процес брисања меморије из чега извире и заплет, а потом и кулминација филма, али другим делом свога ума он региструје сва сећања и оживљава све тренутке проведене са Клементином пре него што они трајно бивају уклоњени из његовог сећања. Моменат у ком се Џоел повлачи у најдубље сфере свога ума како би сачувао макар једно сећање на Клементину, представља својеврсни омаж фројдовској психоанализи по којој су, у дубинама наше подсвести, потиснута и сачувана трајно наша трауматична искуства попут Џоеловог искуства из раног детињства.

Може се приметити намера редитеља да изнесе на видело људске несавршености и прикаже човека са свим својим манама и слабостима. Најупечатљивије су сцене из Џоеловог ума из којих, методом поступног враћања уназад – од њиховог разилажења до њиховог првог сусрета- сазнајемо о болним искуствима, заједничким тренуцима и изнад свега о комплексности коју љубавни сусрет носи са собом. Овде се намеће још једно важно питање – шта је то унутар човека што га удаљава од људи који га воле са којима може да изгради мирну везу? Није ли одговор управо у чињеници да је личност човекова сложена до крајњих граница и да се састоји и од моћне силе зване подсвест? Не заборавимо да је пре Клементине Џоел био у вези са Наоми коју, додуше само узгред, спомиње као жену која га је волела. Клементина је, након што је одлучила да избрише Џоела, започела везу са Патриком који је безнадежно заљубљен у њу, а са којим она не намерава да се зближи. Тако се отварају важна питања у филму о комплексности љубавног партнерског односа који нас воде до ирационалног у човеку, моћног несвесног дела човекове личности, снажног толико да човека води у деструктивну везу. Спој Џоела и Клементине очигледно је испуњен динамиком, конфронтацијом која се није могла избећи. Сукоб на релацији рационалног и ирационалног, тај процеп унутар човека видљив је у Џоеловој личности – он не може да верује да га је Клементина избрисала из сећања, те његов рацио доноси свесну одлуку да и он њу избрише. Већ на почетку самог процеса брисања, када је апаратура на његовој глави и када времена за одустајање од те одлуке нема, Џоелово несвесно проговара: Нисам сигуран да ми се ово допада. Његов ирационални део личности у току брисања свим силама настоји да Клементину сачува од заборава, док његов рацио узвикује: Бришем те и срећан сам!

Повратка нема, процес је у току, али људски мозак је фасцинантна творевина – успева да „сакрије“ сећања и на тренутак превари машину.

Филм обилује научно-фантастичним елементима који су срж самог филма. По ком принципу функционише техника брисања? Доктор Хауард објашњава Џоелу – у питању је медицински третман који подразумева најпре сакупљање ствари особе коју желите да избришете из мозга како би се помоћу њих лоцирала дата особа у уму. Након тога техничари бришу трајно меморију из мозга током ноћи и особа се ујутру ничега не сећа. Од тренутка прикључења на апарат, почиње серија визуелно пријемчљивих сцена у којима се упознајемо са врхунским умећем редитеља. Ето нас на пољу футуризма или боље речено, у времену до ког нас својим талентом ствараоци филма воде. Није случајност што се баш уочи Дана заљубљених Клементина одлучује за брисање, а недуго затим и Џоел. Фебруар је напоран месец за нас, каже му доктор када дође у њихову чекаоницу у којој је огромна гужва. Није ли у питању потреба редитеља да нагласи снажан порив савременог човека да побегне од себе самог и од свега што га мучи и тишти, и то инстант методом (што му савремено доба и омогућава), једним кликом, и преко ноћи реши своје емоционалне проблеме? Није ли реч о нарастајућој декаденцији западноевропског друштва и чека ли се његов коначни пад?

У тренуцима уласка у Џоелов мозак не можемо а да се не запитамо – које су нове методе које нам доноси нови век, тичу ли се оне експериментисања са људским мозгом што неминовно води апсолутној контроли и губитку идентитета? Када доктор каже Џоелу: Хоћу да испразните вашу кућу и ваш живот… од Клементине, он као да хоће да нам каже основну крилатицу новог светског поретка – испразните свој ум! Име медицинске установе у којој се планира пражњење људске меморије није случајно изабрано (lacuna – празнина, шупљина). Хоће ли то маестрални филмски двојац Гондри и Кауфман да нам поруче да основна идеја на којој почива човечанство данас стаје у мисао – испразнити, испрати људски мозак, лишити човека емоције и дати му привид да је тада све у реду?

На крају, иако смо видели колико је тематика филма сложена, најважнија тема свакако јесте љубав као вечита тајна пред човеком. Ово сјајно филмско остварење нас оставља са вечно присутним питањем шта спаја два људска бића, по којим принципима долази до љубавног споја упркос људским различитостима (Клем и Џоел су потпуно два различита темперамента, различитих су интересовања и различито схватају живот, другачије приоритете у животу имају – она је причалица, за њега прича ништа не мора да значи, он блискост доживљава на један, а она на други начин, Џоел је интроверт, она екстроверт, Џоел јој пребацује да је пијаница, она њему да је као нека стара баба из прошлог века). Упркос свим различитостима, ум је заиста беспрекоран – подсвест упија и памти емоционалне садржаје који су за човека значајни и никаква напредна машина није у стању да заустави тај процес у човеку. Отуда Џоел инстинктивно одлази у Монток, како су се он и Клементина и договорили. Отуда и епилог епизодног, али ништа мање значајаног љубавног троугла на релацији Мери – Стен – др Хауард. Након што се одлучила да избрише др Хауарда, Мери само наизглед наставља свој живот дајући шансу Стену, али вечно присутно у њој остаје осећање према доктору које она не уме да сакрије ни од других ни од себе упркос брисању.

Остаје нам на крају да споменемо и еманципацију жена – Клементина јесте жена ослобођена стега, али само наизглед. Испод маске њене отворености и продорности, крије се крхко људско биће жељно љубави, пажње и блискости. Еманципована жена није нужно и срећна жена – она носи терет слободе интимно прижељкујући мушкарца спремног да је осваја. Да ли је човечанство стигло за кратко време од патријархата до матријархата или је у питању прелазно доба које за главне актере има једног збуњеног и несигурног Џоела и интензивну и рањиву Клементину, док обоје имају као заједничку компоненту неурозу као последицу унутарпсихичких неразрешених конфликата?

Вечни сјај беспрекорног ума  говори и о човеку који не жели да се суочи са собом, који тврдоглаво одбија најважнији сусрет, а то је сусрет са собом самим. Што пре до тог сусрета стигне, лакше ће залечити своје ране и биће спреман за нови почетак.

Ауторка: Милена Станојевић

One thought on “Вечни сјај беспрекорног ума”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *