Бајка о Холивуду

Америчка Академија филмских уметности и наука објавила је недавно номинације за овогодишњу доделу Оскара, а остварења у трци за престижну титулу најбољег филма су Joker, који води са једанаест номинација, а одмах иза њега, са десет номинација, су чак три филма – The Irishman,  1917, и Тарантиново ново остварање – Once Upon a Time… in Hollywood. Протекла година поново је вратила филмску уметност у жижу интересовања јавности, захваљујући како контроверзном Joker-у, тако и најновијим филмовима реномираних редитеља попут Скорсезеа и Тарантина. Ипак, могло би се рећи да је највише ишчекиван филм 2019. године био управо Once Upon a Time… in Hollywood, најављен још 2017. од стране редитеља као филм о убиствима Менсонове породице, а како су се продукцији прикључивала позната имена попут Леонарда ди Kарпија, Бреда Пита и Марго Роби, интересовање је само расло.

Пошто је познато је да је Kвентин Тарантино најавио да ће се после свог десетог филма ’пензионисати’, очекивања од његовог претпоследњег била су висока. Радњу свог деветог филма Тарантино смешта у Лос Анђелес шездесетих година прошлог века, у своју омиљену епоху, у доба хипи комуна и шпагети вестерна. Иако најављен као прича о Менсоновој породици, филм изненађујуће мало пажње посвећује њиховој страни приче, и уместо тога публика највише прати глумца Рика Далтона и његовог колегу, али пре свега пријатеља, каскадера Kлифа Бута. Леонардо ди Kаприо тумачи улогу Рика, некадашње велике звезде која се бори да остане релевантна у време када је златно доба Холивуда на измаку, а корените промене потресају не само филмску индустрију, већ све аспекте друштва. Шездесете остају упамћене као време контракултуре, када на сцену ступа нова бунтовна генерација. Захваљујући пацифистичком покрету, новој левици, хипи покрету, сексуалној револуцији, феминизму, покрету за ЛГБТ права, који преиспитују основе и вредности на којима се темељи читаво западно друштво, долази до радикалних промена и у култури, што се наравно огледа и у филмској уметности. Јавља се потреба за другачијим филмом, који ће бити израз новог доба, а филм Дениса Хопера Еасy Ридер из 1969. представља симбол прекретнице у кинематографији и најаву нових уметника који ће доминирати у наредним деценијама попут Скорсезеа, Kополе, Де Палме, Спилберга…

Један од тих нових редитеља са оригиналном визијом јесте и Роман Полански, који се појављује као један од ликова у Тарантиновом филму и који, заједно са својом супругом, перспективном младом глумицом Шерон Тејт, постаје Риков комшија. Направивши их суседима, чини контраст између страрог и новог Холивуда утолико очигленијим, што се нарочито види у кадру у којем са Рика који бесциљно плута у базену пушећи по ко зна коју цигарету, камера прелази на Поланског и Шерон који срећни излазе из куће. Ове две стране могу бити помирене тек на крају, и то у само у Тарантиновој алтернативној верзији историје.

Исправљање историјских неправди кроз филмове није ништа ново када се узме у обзир Тарантинов опус, а сам назив ’Било једном…у Холивуду’, указује на бајковиту природу филма. Још један знак који указује на то да ћемо добити другачији крај од оног који очекујемо, знајући причу о трагичној смрти Шерон Тејт, јесте сцена из филма у којем Рик бацачем пламена пали нацисте, која је директна алузија на Inglourious Basterds, који такође нуди алтернативну верзију историје у којем Хитлер и сви његови сарадници страдају у биоскопској сали изгоревши у пламену.

Тарантино гради читав филм на претпоставци да његова публика има одговарајуће предзнање о убиствима која су се одиграла у ноћи између 8. и 9. августа 1969. године, која се неретко узима као симболичан крај шездесетих, када су чланови Менсонове породице провалили у кућу тада одсутног Поланског и убили све које су у њој затекли укључујући и Шерон Тејт која је била у осмом месецу трудноће. У супротном, нема напетости у сцени када се Kлиф налази на ранчу који су окупирали хипици, нити у моменту када се на кратко појављује Чарлс Менсон. Познавање историјских догађаја је кључно како би гледалац уопште могао да осети тензију која се појачава сваким минутом којим се приближавамо трагичном исходу. Међутим, Тарантино се поиграва с нашим очекивањима и одлучује да спаси Шерон, а нас гледаоце поштеди тога да будемо сведоци трагедије.

Многи му замерају што није довољно користио глумачки потенцијал Марго Роби, али њена пасивна улога у филму је таква с разлогом. Шерон Тејт је приказана готово као анђеоска појава, на начин који поштује успомену на њу. Без њеног присуства филм не би био могућ. Ми стрепимо за њу, а сваки моменат у којем она ужива у свом животу појачава тензију и представља сурови подсетник на крај који је очекује. Упркос томе што је у Тарантиновој верзији догађаја поштеђена, а њене убице добиле оно што заслужују, крај и даље оставља гледаоца с осећајем меланхолије јер смо свесни да је оно што смо погледали само фикција.

Недостатак реплика који има Марго, свакако надомешћују Ди Kаприо и Пит који су сјајни у овим улогама, и потпуно заслужују своје номинације. Хемија између њих је одлична, и најсмешније сцене у филму обично произилазе из тренутака у којима су њих двојица заједно на платну. Дијалог је увек Тарантинова јача страна и свакако не разочарава ни у овом филму, али дефинитивно није ни превазишао чувене реплике из својих ранијих филмова и култних класика као што је Pulp Fiction. У Тарантиновом стилу, сцене насиља су крваве и сурове, али и брутално комичне.

Дуги кадрови дају нам шансу да уочимо бројне детаље, којима је посвећена невероватна пажња, који би нам иначе промакли, и некакве интерне шале које ће схватити филмофили. Неке од таквих ситница су рецимо измишљени бренд цигарета Red Apple који пуше сви ликови у Тарантиновом филмском универзуму, Рик који глуми у филму који је режирао ’Антонио Маргарети’, или сцена у којој лик којег глуми Ал Паћино алудира на Scarface. Навести све моменте у којима редитељ реферише на своје омиљене филмове било би готово немогуће, али управо то му се може замерити. У свом дијалогу са филмском традицијом, постао је исувише херметичан.

Доживљај који пружа овај филм употпуњен је сјајном музиком, а уживање у песмама као што су California Dreamin’ или Mrs. Robinson је потпуније када га прати одговарајућа слика – на пример, Бред Пит који поздравља младу хипи девојку подизањем два прста док се у позадини чују Simon & Garfunkel. Из сваког кадра се види да је Тарантино заљубљеник у ту епоху, а његово инсистирање на аутентичности и некоришћењу CGI анимације, даје додатну чар филму. Они који траже дубљу поруку у овом филму, вероватно ће напустити биоскопску салу разочарани, али они који му се препусте, гледајући сцену у којој Kлиф Бут крстари улицама Лос Анђелеса док око њега трепере светла неонских реклама, осетиће носталгију за неким прошлим временима које никада нису ни доживели.

Ауторка: Тодора Слијепчевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *