Уметност прозе је наша најдичнија Вавилонска кула (ИНТЕРВЈУ)

За двадесет три списатељске године, Зоран Живковић, један од најпревођенијих српских писаца, на листу признања која су крунисала његов рад успео је да уврсти нека од најважнијих у свету књижевности. Објавио је 22 прозна дела, до сада су изашла 153 издања његових књига – 67 на српском језику и 86 у преводу (у 23 земље на 20 језика). Добитник је бројних награда, као што су „Милош Црњански“, „Исидора Секулић“, „Стефан Митров Љубиша“, „Светска награда за фантастику“, „Станислав Лем“, „Арт-Анима“, „Златни змај“. Зоран Живковић изнова надмашује очекивања читалачке публике.

Протекле године томе су допринели сјајни роман Тумач фотографија, најава књиге Заточник пете силе: фантастична проза Зорана Живковића Љиљане Пешикан-Љуштановић (која је недавно угледала светлост дана), као и почетак штампања Живковићевих сабраних дела на енглеском језику (до сада изашла четири тома, очекује се још двадесет осам), које је покренуо амерички издавач Кадмус прес (Cadmus Press). Заслужне за све то су и задивљујуће легије читалаца, које су у иностранству нарочито бројне, па се Живковићева дела изучавају и на престижним универзитетима. На питања о маћехинском третману и странствовању у домаћој књижевности, необичним навикама и начину писања, познати писац и професор креативног писања одговориће за читаоце часописа КУЛТ.

  • Фантастика је вид књижевности коју стварате. Постоји ли неки жанр или стил писања који Вас такође привлачи?

Не. Нисам жанровски писац да би ме неки жанр привлачио. (Фантастика је, као што сте добро казали, вид књижевности, не жанр.) А што се стила тиче, он се мења од књиге до књиге. Када би постојао само један стил којим пишем, моја проза била би безнадежно једнолична.

  • Једном приликом сте изјавили да би свако ко жели да се бави писањем требало да прочита Чеховљева Правила за писце почетнике. Којим саветима бисте Ви допунили његов списак „правила“?

Нема потребе да их допуњавам. Велики мајстор рекао је у њима све што се има рећи овим поводом. И то пре више од сто тридесет година. Обавезно прочитам овај духовит текст на почетку свог курса креативног писања, али мало ко хаје за њега. Сете га се, међутим, касније. Чехов обавезно негде дочека младе писце…

  • Истицали сте да Вас домаћи књижевни естаблишмент доживљава као „страно тело“. Због чега је то тако када важите за најпревођенијег живог српског писца?

Ово питање требало би знатно пре упутити „естаблишменту“. Невоља је, међутим, у томе што је он елузиван, неухватљив. Коме човек да конкретно постави то питање? Ко су ти неформални канонизатори српске књижевности? Можда моје колеге с Филолошког факултета који се баве савременом српском књижевношћу? Од неколико њих једва да је један и по прочитао нешто од мене. Остали не само да нису него се, у незваничним разговорима, диче тиме. Нарочито они који и сами покушавају да буду писци, али никако да направе нешто на међународној позорници, тамо где се успех једино рачуна…

  • У роману Књига дајете занимљиво тумачење библиотеке као својеврсне „јавне куће“ у којој су књиге (женског рода) изложене читаоцима (кроз цео роман – мушког рода). Како се синтагма „јавна кућа“ може пресликати на целокупну књижевност?

Књига је сатира у којој су таква претеривања не само допуштена него и пожељна. Књижевност, наравно, није „јавна кућа“. Уметност прозе чудесно је леп дворац који зидамо већ пет хиљада година. Наша најдичнија и најтрајнија Вавилонска кула…

  • Велики број ликова из Ваших књига има необичне навике. Које необичне навике има њихов творац?

Нема их много. Склон је, рецимо, да компулсивно сакупља неке ситнице. Имејлове, рецимо. Трезвени глас га непрекидно запиткује шта ће му то, али он га ућуткуја и наставља. Тако је и дошао до збирке од преко сто хиљада електронских писама. Која му стварно уопште не треба…

  • Колико сте субјективни приликом изграђивања својих ликова?

Субјективан или не, то је мање-више свеједно. Важно је да не испољавам наклоност према ликовима својих дела. Или да сам им ненаклон. Око тога се највише помучим у раду са студентима. Нипошто им није лако избити из главе да не смеју да имају ни миљенике ни пасторке међу јунацима својих прича.

  • Које своје дело бисте највише волели да видите на „даскама које живот значе“ и коме бисте поверили главне улоге?

Већ добре две деценија слушам исти закључак овдашњих позоришних горостаса како моја проза није „театарска“. И даље, међутим, сматрам да би мој Вагон или Четири приче до краја били одличне представе. Једна позоришна трупа из Порта направила је, рецимо, изврсну адаптацију Паклене библиотеке. А што се глумаца тиче, ако бих се ја питао (а сигурно не бих), најрадије бих у главним улогама видео Милана Михаиловића Цација и Ралета Миленковића. Сјајни, сјајни глумци…

  • Који је највећи успех Зорана Живковића?

То што – понизно се надам – није живео узалуд…

  • Шта бисте радије били – тумач фотографија, писац у најам или нешто треће?

Нешто треће…

  • Да ли у некој фиоци или фолдеру на компјутеру имате причу коју никада нисте завршили?

Не. Завршио сам све што сам започео. Један од ужаса који ме прогања откако сам почео да се бавим прозом јесте да би смрт могла да ме задеси док пишем неко дело. Зато и журим да приведем крају све чега се латим. Један грозан педант у мени ужасава се неокончаних послова…

  • У којој мери други видови уметности утичу на Ваша дела?

Моје књиге пуне су других уметности. Седам додира музике, на пример, или Трг. Мислим да је међусобно прожимање разних уметности ипак најпотпуније у Четири приче до краја.

  • Када бисте се Ви нашли на месту неког од својих јунака, да ли бисте и зашто пошли чудноватим путем који је „Бог, судбина или неко трећи“ одредио за Вас?

Ако је то већ неко одредио, зар бих уопште имао прилику да одаберем којим ћу путем поћи?

  • Која је књига коју би свако требало да прочита?

Доживљаји доброг војника Швејка.

Разговор водила: Маријана Јелисавчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *