Зоран Пеневски: Уметност није избор

Зоран Пеневски (Панчево, 1967) је писац романа и графичких романа, сценариста и преводилац. Пише за децу и одрасле. Објавио је пет романа, две приповедачке књиге и неколико графичких текстова. Добитник је низа угледних награда (Раде Обреновић, Ана Франк, Доситејево перо и др). Превео је више од педесет књига (са енглеског, немачког и македонског језика), а уредио више од сто издања. Објављивао је приче, текстове, приказе, критике и есеје (о књижевности, стрипу, музици, илустрацији) у часописима: Свеске, НИН, Време, Вечерње новости, Данас, Квадарт, Књижевна реч, Реч, Повеља, Детињство, Летопис Матице српске, Ритам итд. Пажњу читалаца и шире јавности освојио је серијалом за децу Сара и заборављени трг (2015) и Сара и јануар за две девојчице (2019), који је доживео неколико поновљених издања.

Како су изгледали Ваши књижевни почеци, будући да се бавите прозом, преводилаштвом и писањем сценарија за стрип-албуме?

Иако бих могао да наведем конкретне прве покушаје које сам имао као дечак (песмице у школи, авантуре једног дугмета, мали пиратски роман) и младић (стрип-каишеви и проза у „Панчевцу“, проза у „Рукописима“), или зрелији радови („Пегаз“ је похвалио мој први роман и препоручио да се објави ако нађем спонзора, те први роман „Фламански месечар“ у Матици српској), треба имати на уму да све почиње пре почетка. Отуда, прво чега се сећам је чуђење. Потом прихватање. Ако чуђење личи на филозофију, додао бих да и филозофију сматрам врстом (високе) књижевности. У питању је откривање структура и њихово постављање на нови начин. Отуда личност ствараоца који поседује лични печат, стил.

Која је Ваша основна стваралачка вокација и којем жанру дајете предност?

Уметничко дело траје независно од аутора јер он мора да угради у њега правила за његову одрживост. Отуда је моја вокација контекст, оно што омогућава постојање текста. Могу да кажем да сам слеп за жанрове, јер стварање света – што писање јесте – ближе је грађењу бића него његовом модном третману.

Ко је од писаца пресудно утицао на Вас и зашто?

Свакако значајно место има Гогољ (написао сам и приче о њему под називом „Историја стомака“), јер сам ту препознао граматику дела, како да откријете у структури дела и саму судбину писца и како поступак захвата есенцију тренутка у којем писац ствара и оставља је неокрњену за надолазеће време. Свакако бих могао да наведем и Андреја Платонова, и Итала Калвина, и Хулија Кортасара, и Расела Хобана, и хиљаду других, али то не значи да и данас нема аутора који заиста пресудно утичу на мене. Џон Макгрегор, на пример.

Како доживљавате себе: као писца за децу или као писца за одрасле? Шта мислите о тој диференцијацији и подели литературе?

Разлике нема, само је у питању искуство читаоца. Писање се непрестано обраћа оном делу бића који свесно тражимо, а несвесно га делимо. Опет, од памети читаоца зависи колико ће моћи да ужива у неком тексту. И писање за децу захтева апсолутно преиспитивање самог себе као било које трагање за смислом нашег постојања. И тражи да и измишљање буде средство за проналажење истине.

Бавите се, такође, и преводилаштвом. Павић је говорио да је превођење „давање крви другима“. Шта ви мислите о том стваралачком чину?

У превођењу изнова стварате дела према упутствима оригинала. За мене је превођење изазов, игра у којој понекад пожелим да победим – штавише, не почињем да преводим ако не мислим да могу да на српски пренесем оно што сам прочитао, или у том духу да се такмичим са изворником.

Добитник сте неколико угледних награда и признања у земљи и региону за свој опус. Какво је Ваше мишљење о књижевним наградама и признањима у литератури код нас?

Награда би требало да буде оно како вас други просуђују. Оне су повратна веза, евентуално комерцијални подстицај. У сваком случају, оне не утичу на оно што стварам.

Роман „Сара и заборављени трг“ доживео је до сада седам поновљених издања, а најављен је и наставак тог серијала о главној јунакињи и њеним необичним авантурама. Како деца данас доживљавају филозофичност и психологизацију овог романа, односно његову маштовитост и несвакидашњост?

Уметничко дело се не обраћа свима, или обрнуто, није свако за свако уметничко дело. То што неко зна да чита не значи да може да схвати свако написано дело. Оба романа о Сари долазе до оних читалаца до којих ми је и стало, а знам да деца која препознају слике и значења у њима имају довољно маште и радозналости у себи. Свако треба да научи да поставља питања, то је прва вештина.

Коју своју књигу сматрате најбољом и због чега?

Оно што радим доживљавам као пројекте: за сваку књигу имам посебан унутрашњи глас, другачији ритам и звук, нов поступак. Оне су садржајније него што то има када се погледа њихова величина. Јесам херметичан, али бројни захтеви које себи постављам одржавају ме у животу.

Како бисте најкраће дефинисали своју поетику, естетику и феноменологију стварања, односно поглед на литературу и живот уопште?

Дефинишем живот у стрип-албуму „Међугробље“, као извесност смрти између празнине пре нашег постојања и ништавила након њега. Али, у томе видим славље живота, слободу и срећу мада смо, суштински посматрано, сви „љубазни лешеви“ (што је назив графичког романа). То је стратегија новог почетка, свакодневног почетка – оно што Сара треба да научи заборављањем.

Каква је улога писца данас у савременом свету? Може ли он нешто учинити, променити и утицати на друштвено-политичке и историјске токове?

Ролан Барт говори о писцима и списатељима. Писац је онај који изражава себе, јер не може другачије, за њега уметност није избор. Списатељ је онај који користи књижевност у друге сврхе: за политичку борбу, за нацију, религију, завичај. Естетика јесте етика, и то увек важи. Лично тако и процењујем квалитет писца.

Колико интернет, мас-медији, друштвене мреже и друга савремена техничка средства утичу на развој и културу детета? Да ли је у том смислу угрожена писана реч за децу и младе?

Не, развој медија значи само преобликовање доступности књижевног садржаја. Наравно, култура поприма утицаје сваког медија, али стварање је у постављању сопствених законитости, структура којима је медиј само посредник, како му и име каже.

Да ли сте и колико задовољни рецепцијом свог стваралаштва код читалаца и критичара?

Мени је важна естетска савест, дозвола моје нутрине да ли нешто могу да објавим, да ли то испуњава моје критеријуме. А свако дело ће доћи до оног коме је намењено. Тако и ја непрестано откривам бројне ствараоце.

На чему сада радите и да ли спремате неку нову књигу?

Радим на причи у шест делова „Океан од папира“, што је спој фантастике, мудрости и игре уз обиље илустрација Душана Павлића. Тужан сам само, јер немам довољно времена да урадим све оно што ми долази као идеја.

Разговарао: Милутин Ђуричковић

One thought on “Зоран Пеневски: Уметност није избор”

Leave a Reply to Aleksandra Đorđević Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *