Vukašin Gogoš: Muzika je univerzalni jezik

Vukašin Gogoš rođen je u Smederevu 25. januara 1999. godine. Kao šestogodišnjak upisao je nižu muzičku školu „Jovan Bandur“ u Pančevu, gde je stekao i srednje muzičko obrazovanje, u klasi prof. Alberta Alfeldija. Trenutno je student druge godine Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi vanr. prof. Ognjena Popovića. Za sobom ima veliki broj nastupa kao solista i kamerni izvođač. Sa orkestrom MŠ „Jovan Bandur“ nastupao je kao solista u Kulturnom centru Pančevo, izvodio je u UK Parobrod, Jevrejskoj opštini, sali Muzičke škole„Stanković“, a ove godine je održao solistički koncert u Muzeju narodnog pozorišta, nakon čega je deo programa snimio u Studiju 6 Radio Televizije Srbije. Dobio je veliki broj priznanja, od kojih se izdvajaju: zvanje laureata na Republičkom takmičenju tri puta za redom, osvojena titula laureata najstarije kategorije na međunarodnom takmičenju „Davorin Jenko“, III nagrada na Međunarodnom takmičenju u Trstu… Učesnik je masterklasa u Deliblatskoj peščari prof. Ognjena Popovića i Andžija Maevskog (Norveška), a bio je i deo evrpskog projekta razmene đaka European Music Crossing. Sa trijom, koji čine Tijana Radović (flauta) i Tara Fišer (klavir) nastupao je u Narodnoj biblioteci Srbije i Studentskom kulturnom centru u okviru FESTUM-a, na promociji časopisa Musicum Impressum.

Šta za tebe predstavlja sviranje?

Sviranje za mene predstavlja kanal, jedan medij kroz koji mogu da izrazim ono što osećam i mislim. Mada, ne bih se tu zadržavao na osećanjima, to je više nešto univerzalno unutrašnje, ono što ja jesam ili što želim da budem. I pre svega, sviranje vidim kao način komunikacije sa ljudima. Poznato je da muzičari, usled velikog broja sati vežbanja u zatvorenoj sobi, često ne uspeju u potpunosti da razviju svoje socijalne veštine i muzika postaje sredstvo izražavanja. Međutim, mislim da se delo ne može kvalitetno izvesti ukoliko ne postoji kontakt sa okolinom i društvom, nešto što će pokrenuti čitav doživljaj.

Šta čini kvalitetnog muzičara?

Samo vežbanje nikako nije dovoljno. Podrazumeva se da su na fakultetu naša tehnička spremnost, kao i odnos sa publikom i javnošću na vrlo visokom nivou. Ne smatram da je savršen muzičar onaj koji sve odsvira savršeno, nego onaj koji ima lični pečat i daje svoj doprinos muzici. Treba se baviti i drugim žanrovima i istraživati umetnost uopšte. Treba razumeti ono što se smatra inspiracijom za određeno delo, ali i izgraditi lični doživljaj svake kompozicije. Uglavnom su dela koja sviramo nastala mnogo ranije i potrebno je da poznajemo manire sviranja, a to se ne može osetiti dok se ne nauče osnovni elementi, što namprogram muzičkog školovanja u Srbiji omogućava. Mislim da muzičari koji u izražajnom smislu uvek izvode jedno delo na isti način, ograničavaju sebe na samo jedno tumačenje, što je pogrešno. Umetnost se konstantno menja u skladu sa izvođačem, ali i publikom. Dobar izvođač ume da oseti energiju publike i od velikog je značaja da se pre početka sviranja uspostavi dobar odnos sa slušaocima.

Šta misliš o muzičkom obrazovanju u Srbiji?

Što se tiče prefakultetskog obrazovanja, mislim da svi mladi ljudi koji žele da se bave muzikom u Srbiji i regionu treba da budu vrlo zadovoljni jer je Balkan jedino mesto gde još uvek postoji mogućnost za sticanje obrazovanja na ovako visokom nivou. Programi koje izvode učenici srednje škole često nisu na repertoaru studenata u inostranstvu. Kada dođemo do upisivanja fakulteta, u značajnoj smo predosti jer se, pored sviranja, bavimo i istorijom muzike, etnomuzikologijom, teorijom muzike – muzikom kao jednom od umetnosti. Nastavni program je jako fin, a kadrovi su izuzetni. Smatram da je odnos sa profesorom od velikog značaja. U nižoj muzičkoj školi profesor bi trebalo da nauči đake da vole muziku i da je razumeju na apstraktnom nivou. Tek od srednje škole bi trebalo da počne profesionalno interesovanje za bavljenje muzikom. Profesor na Akademiji bi trebalo da ima za sobom veliko pedagoško i izvođačko iskustvo, da ume da stvori sintezu znanja koje smo stekli tokom dotadašnjeg muzičkog obrazovanja, ali i da ostavi mesta ličnom izrazu svakog od nas. Po našem sistemu rada, do tada bi trebalo da naučimo većinu stvari, i posle toga sledi rad na manirima i sitnim detaljima, koji zapravo čine najbolje muzičare. Posledica vrlo visokih kriterijuma je veliki broj kvalitetnih muzičara, za koje ovde nemamo kapacitete. Teže je da se istaknemo jer živimo ovde, ali nam kvaliteti koje steknemo omogućavaju da lakše uspemo van granica Srbije. Međutim, odavde odlaze oni koji umeju da se snađu i ne važi pravilo da „najbolji traže sreću u inostranstvu“.

Kakva je pozicija klasične muzike kod nas i koliko je bitno (samo)promovisanje izvođača?

Mislim da se period idealizovanja ove profesije u mom životu završio i da sada mogu da vidim širu sliku sa svim pozitivnim i negativnim stranama bavljenja muzikom. Klasična muzika je u Srbiji i regionu dovedena na rub egzistencije. Veliki problem su trenutni trendovi u društvu i značaj koji se (ne) pridaje umetnosti. Problem je i u odnosu izvođača prema umetnosti, ali i prema sebi. Smatram da se ne držimo dovoljno zajedno. Sve što postane deo neke institucije osuđeno je na opadanje i na propast, samo izvođenje je ograničeno na neke ustaljene definicije i forme. Takođe, institucije koje promovišu i održavaju visoko-umetničku granu masovno se zatvaraju. Sve se svelo na nekoliko institucija koje opstaju uz podršku države, koja je sve odsutnija.

Marketing je vrlo bitan u vreme kada je tržište prezasićeno. Naravno da je važno da pronađeš način kako ćeš plasirati sebe, a društvene mreže u velikoj meri to olakšavaju. Problem je što to može da se pretvori u neku vrstu robije, gde je akcenat na marketingu i promovisanju, i postoji opasnost da se u tome izgubi lični pečat i izraz pojedinca.

Koje žanrove muzike si do sada imao prilike da izvodiš?

Moje interesovanje za muziku počelo je u najranijem detinjstvu, kada sam sa svojim ocem slušao muziku po ceo dan i to je ostavilo snažan uticaj na mene. On je ljubitelj kvalitetne muzike i smatram da nekada od takvih ljudi možemo naučiti više od onih koji su prošli kroz muzičko školovanje. Naučiš mnogo važnije stvari – da osećaš muziku, da je tumačiš i naučiš da je slušaš. Tehnička spremnost, dostignuta do kraja srednje škole, omogućila je da više osetim svoj instrument i prepustim se drugim žanrovima koji mi omogućavaju veću slobodu i osećaj stvarne muzičke umetnosti. Sa muzikom van okvira klasike upoznao sam se najviše preko gitare i druženja sa ljudima koji su svirali. Jedna od prvih osoba koja me je uvela u taj svet bio je mladi pančevački stvaralac Uroš Ratković. Sa njim sam počeo da odlazim na jam session-e, gde sam svirao i sa Vukanom Potežicom, fagotistima Alenom i Andrejem Dušem i Lukom Polićem. Sa Vukanom, koji inače svira bas-gitaru i kontrabas, imao sam uzbudljivu pustolovinu kroz najrazličitije žanrove, a od 2016. godine sviramo u bendu Projekt, zajedno sa flautistkinjom Aleksandrom Biro, gitaristom Ognjenom Šarcem i bubnjarem Nikolom Radićem. Čar svirki sa Projektom. bila je upravo u tome što se ti nastupi kose sa načinom na koji sam do tada percipirao izvođaštvo. Kada izvodim neko klasično delo, trudim se da imam potpunu kontrolu i savršenstvo pre nego što ga izvedem. Međutim, mi nikada nismo imali potpunu kontrolu, ali smo imali savršenstvo koje je proizilazilo iz načina snalaženja, a koji se vremenom pretvorio u jednu vrhunsku grupnu improvizaciju.

Kada je u pitanju klasična muzika, po mom mišljenju kamerno muziciranje predstavlja najzahtevniju granu izvođaštva. Posmatram ga kao neku vrstu orkestarske muzike, sa mnogo manje muzičara, gde nema načina da se pokrije bilo kakva greška ili nerazumevanje. To je sastav u kome članovi moraju da se upoznaju i stvore zajedničku energiju, koja je vrlo intimna. Nastupi sa trijom, koji činimo flautistkinja Tijana Radović, pijanistkinja Tara Fišer i ja, pričinjavaju mi istinsko zadovoljstvo jer smo uspeli da izgradimo čvrstu povezanost.

Imao si priliku da snimaš u Studiju 6 Radio Televizije Stbije. Kakvo je bilo iskustvo?

To je vrlo značajna stvar koja se desila u mom životu i sjajna prilika, koju sam dobio nakon svog solističkog koncerta, održanog 18. maja ove godine. Snimio sam dve kompozicije, Première rhapsodie Kloda Debisija i Veberov Koncert za klarinet br. 1, op. 73. Studio 6 je mesto gde, između ostalih, snimaju Big Bend RTS-a i najveća imena iz sveta džeza, ali i klasike, kao i mesto na kome nastaju vrlo kvalitetne emisije. Iskustvo je bilo krajnje neobično i posebno jer se nikad do tada, iako sam se mnogo puta našao u studiju, nisam susreo sa tolikim stepenom profesionalizma u radu. Bilo je vrlo zanimljivo jer je to već bio period kada sam apsolutno vladao svojim programom, što sam dokazao koncertom, i kada je došlo do snimanja, bio sam u mogućnosti da još više izrazim sebe i izađem iz konvencionalnih načina izvođenja, u čemu mi je mnogo pomogla pijanistkinja Antonela Grgin, koja radi kao viši umetnički saradnik na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

U čemu najviše uživaš kao slušalac i izvođač klasične muzike?

Romantizam smatram izuzetno značajnom epohom jer je tada počelo sviranje klarineta kakvo danas poznajemo. Od kompozitora bih izdvojio Šumana, naročito njegove Fantastične komade, napisane za violončelo i klavir, mada klarinet često zamenjuje violončelo. Međutim, najviše uživam u izvođenju orkestarske muzike i po mom mišljenju to su najkvalitetnija dela. Smatram da vokalno-instrumentalna muzika nikada neće moći da dostigne kvalitet čisto instrumentalne muzike. Jezik nikada neće biti dovoljno savršen da bi se merio sa muzičkim jezikom. Govorni jezik je samo oruđe koje su ljudi razvili kako bi mogli da komuniciraju među sobom, dok je muzika univerzalni jezik.

Takođe, u muzici se ne radi o lepom i ružnom, dobrom i lošem. Kada slušam neko delo ne očekujem da bude skladno i lepo, ako to znači da me neće dotaći. Smatram da je kvalitetno delo ono koje uspe da prenese makar trunku ekspresije, koja nije nužno bezbrižna i vesela. Kao primer izdvojio bih dve programske simfonije Franca Lista – Dante i Faust, koje na različite načine dopiru do mene. U tematiku Fausta sam se vrlo udubio, pre svega kroz književnost, te sam počeo da je doživljavam vrlo lično, dok me je u simfoniji Dante privukla njena ekspresivna moć, neverovatni momenti straha, zloslutne sreće i opasnosti koje doživljavam slušajući je. Uvek je na ivici i svaki put se osećam kao da je slušam prvi put.

Najizazovnije delo koje sam do sada izvodio je Première rhapsodie Kloda Debisija. Delo zahteva duboko razumevanje i znatnu muzičku zrelost. Deonica klavira nema samo ulogu pratnje, već delo predstavlja vrhunsko kamerno muziciranje, gde je klavir na momente čak i važniji od klarineta. Upravo zbog toga je jako bitan odnos sa klavirskim saradnikom. Sa pijanistkinjom prof. Antonelom Grgin razvio sam krajnje poseban svirački odnos i uživamo da sviramo zajedno, a njeno umeće se ogleda u sposobnosti da oseti i sudeluje sa različitim energijama i temperamentima. Imao sam prilike da izvodim i dela kolega sa Katedre za kompoziciju, i to je bilo odlično iskustvo. Način na koji oni doživljavaju umetnost i na koji se žustro bore sa svojim profesorima za ličnu slobodu je vrlo inspirativan. Do sada sam izvodio kompoziciju Teatar 15’33 Stefana Naerca, kao i muziku za akademsku predstavu Play Stringberg, koju je komponovao Pavle Gavrilović, a u septembru ću imati priliku da sarađujem sa Davidom Atanackovićem.

Naravno, bilo je i dela koja mi se nisu dopadala, a svirao sam ih. Vremenom sam shvatio da je to škola koju svi moramo da prođemo jer su se sistematski bavila problematikom sviranja i imaju za cilj da sviranje na određenom instrumentu dovedu do savršenstva. Međutim, ni jedno delo ne može da mi dosadi jer ne želim sebe da ograničim na samo jedan način izvođenja, pa vremenom samo postaje izazovnije.

Koji su tvoji planovi za budućnost?

U skorijoj budućnosti planiram da organizujem što više solističkih koncerata u Pančevu i Beogradu, kao i da nastavim rad sa trijom. Sebe u budućnosti vidim kao ostvarenog umetnika koji radi na više polja. Već sad me ne zadovoljava bavljenje samo jednom granom muzičke umetnosti i verujem da će tako ostati. Voleo bih da pratim neku svoju zamišljenu liniju napretka kroz sviranje različite muzike, jer sviranje u samo jednoj oblasti, solo, kamernoj ili orkestarskoj, ne može doneti takvu dubinu. U suštini, nekako bih voleo samo da se prepustim tome.

Razgovor vodila: Sonja Ristić

Foto: Marko Zorić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *