Врхунски спорт тражи врхунску личност

Откако је 2009. ставио тачку на играчку каријеру, Владимир Вања Грбић, наш легендарни одбојкаш, репрезентативац и један од најбољих играча свих времена, није напустио одбојку у потпуности. Вања је остао активан као потпредседник Одбојкашког савеза Србије, професор на Београдском факултету на Одсеку одбојка, амбасадор Специјалне Олимпијаде, али однедавно и иницијатор бич волеја за најмлађу популацију.

Највећи успех је постигао на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године када је селекција Југославије освојила златну медаљу. Југословенски одбојкашки комитет га је прогласио за најбољег мушког спортисту 1996. и 2000. а 1999. и 2000. му је додељена Златна значка спорта – награда за најбољег спортисту у Југославији. У селекцији Југославије је играо са братом Николом који је био капитен репрезентације. Каријера му је дала могућност да упозна свет јер је наступао за клубове са три различита континента. Крајем 2011. добио је највеће признање до тада – примљен је у Одбојкашку кућу славних. У овом разговору Вања говори о својој посвећености одбојци, о спорту као начину и сврси живота, својим мотивима, достигнућима и успесима, као и о томе како се вером у себе, одрицањем и радом могу постићи озбиљни резултати.

После незаборавних мечева и Ваших препознатљивих одбојкашких потеза, излазак са терена за Вас није значио престанак бављења одбојком, и даље сте активни као потпредседник Одбојкашког савеза Србије, али и иницијатор бич волеја за најмлађе. Како изгледа најмлађе учити првим одбојкашким потезима и шта за Вас представља рад са децом?

Нисам могао да се посветим том спорту због обавеза према репрезентацији и клубу. Сада сам веома срећан што сам промотер бич волеја за најмлађе. Пред нама је веома изазовна сезона у којој ћемо покушати да надмашимо постигнуто у претходној. Верујем да ће организација ових турнира успети да стимулише и подстакне најмлађе да се баве овим спортом. За мене је рад са децом једна од основних моралних обавеза и мисија. Начин да вратим онима који су ми били кроз све ове године инспирација, учитељи и идоли. Онима који су ме учили спорту, пасији и љубави према својој земљи. Деца су предивна и инспиративна, а радост коју ми пружају својим осмесима је незаменљива.

Владимир Грбић, Извор: www.beachmasters.rs

Недавно сте постали професор на Факултету за спорт и физичко васпитање на Одсеку за одбојку. Сматрате ли да се спорт и образовање могу довести у везу?

Не може се раздвојити образовање од физичке активности и обрнуто. Једно без другог не иду, јер у здравом телу је здрав дух. За складан развој личности потребно је развијати оба параметра. Зато се неретко каже психо-физички развој. Стицање представе о важности бављења спортом, физичком активношћу уопште, представља културални аспект и део живота сваког појединца. Оно постаје, не само фактор социјализације, већ и комуникације, толеранције и продуктивности. Глупост је што неки захтевају да деца ванредно уче школу или не дај боже напуштају школу која је основа њиховог емотивног, психолошког и културног развоја који ће им бити неопходан за постизање врхунских резултата. Врхунски спорт тражи врхунску и стабилну личност, а све друго је празна прича.

Забрињавајућа је статистичка чињеница, која говори, да је у данашње време велики број деце која се не баве спортом, већ се нездраво хране и већину времена проводе за компјутером, као и податак да 50 посто деце у средњим школама тражи поштеду од физичког. Како гледате на то?

То је у реалности много горе. Постурални статус је катастрофалан, 96 посто деце има криву кичму или равна стопала, а дијабетес код деце је порастао за 1500 посто у последњих 20 година. Физичко васпитање је маргинализовано, а спорт је у приватним школицама постао привилегија одређеног броја људи и социјални статус препознатљивости. Биолошка одрживост је угрожена јер потенција опада смањеном физичком активношћу.

Амбасадор сте и Специјалне Олимпијаде за особе са интелектуалним недостатком. Колико је то допринело да сагледате спорт другим очима и из перспективе људи другачијих од нас?

То нису људи другачији од нас. Нажалост, тенденција је да се гледају другачијима. Мислим да сам више пута напоменуо колико су особе са интелектуалним дисабилитетом утицале на мене да увидим колико су искренији спортисти по питању мотива и емоције од нас. Те особе немају прилику као други. Многи од њих нису напустили своје куће, били код доктора или имају документа. Деца су наивна, искрена и пуна пасије за оним чиме се баве. Сваки поен за њих је као последњи, а спорт једина прилика да покажу колико могу и знају.

Цео живот сте посветили одбојци, како је она утицала на Ваше размишљање, формирање ставова и уопште начин Вашег живота?

Одбојка је мој живот. Све сам научио на терену, да разумем људе, будем стрпљив, толерантан и сарадљив, да градим мостове а не зидове, да побеђујем и да губим са тимом, да прихватим слабије као и способне, ценећи оно колико могу. Одбојка је друштвена игра групе људи различитих схватања, жеља и могућности, људи примораних да сарађују на савршен начин, јер је то једини пут до победе. Научите да људе прихватате и разумете под обавезно јер без њих не можете. У животу ми се јако пуно ствари поклопило са ситуацијом на терену.
  • Добро је познато, да је поред успона, живот сваког спортисте сачињен и од падова. На који начин сте се у каријери суочили са препрекама и да ли сте некада помислили да одустанете?

Наравно да сам помишљао да одустанем, али…одустати и предате се можете увек, а то је равно поразу. Предаја је једина гора од пораза. Пораз нам указује на слабости и грешке и треба га користити само као реалну препреку у служби нашега пута ка савршенству. У победи никада нисмо критичко-аналитички осврнути на реалну слику догађаја док из пораза много можемо да научимо. Суочио сам се тако што сам још више радио и улагао већи труд.

Многе генерације ће Вас памтити по, како кажу најзначајнијем потезу у историји одбојке, када сте вративши лопту из готово немогуће ситуације, утрчали на терен и одмах затим постигли поен задавши блок противничкој екипи и то све у Олимпијском финалу. Како донети праву одлуку у тако битној ситуацији? Сматрате ли де је у питању срећа, или ипак таленат, напоран рад и искуство?

Ми смо играли финале Олимпијских игара и тада се не размишља ништа осим да се спаси лопта по цену повреде. То није један поен, у питању је филозофија приступа игри. Био сам на терену са својом екипом и представљао свој народ. Учен сам да за своју земљу и свој народ дам све, па и живот. За мене никада није било изгубљене лопте, нарочито када је то за репрезентацију или у олимпијском финалу. Тај потез је наводно проглашен за најлепши потез одбојке свих времена. Импонира, наравно, али ми је остао као тренутак када сам више него икад поверовао да ћемо бити олимпијски шампиони.

Ви сте, по свему судећи, узор младима. Које особине бисте волели да млади усвоје од Вас, које ће им значити, не само у спорту већ и у животу?

Спорт и живот су исто. Принципи живота су сажети у немилосрдности спортске игре и њеној есенцијалној филозофији. Терен не познаје преваре или средње вредности. Истрајати и веровати у себе и свој тим, бити свесни да све што радите утиче на људе око вас, бити поносни што сте део овог народа чија је култура, традиција и религија једна од највећих светских. Свакоме од нас је домет различит, али је јако битно да свако од нас да свој максимум и да се води правим вредностима до тог лимита. То је једини начин да појединац своје достигнуће истински доживи и да буде поносан на себе и свој резултат без обзира о чему се радило. Наш успех зависи само и искључиво од нас. Страх је саставни део терена и живота јер постоји стрепња за остварење предодређеног циља који нам је наметнут или смо га сами наметнули. Страх треба контролисати и каналисати, али и пратити своје принципе и идеје, и што је најважније веровати у себе.

Разговор водила: Биљана Татић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *