Vrhunski sport traži vrhunsku ličnost

Otkako je 2009. stavio tačku na igračku karijeru, Vladimir Vanja Grbić, naš legendarni odbojkaš, reprezentativac i jedan od najboljih igrača svih vremena, nije napustio odbojku u potpunosti. Vanja je ostao aktivan kao potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije, profesor na Beogradskom fakultetu na Odseku odbojka, ambasador Specijalne Olimpijade, ali odnedavno i inicijator bič voleja za najmladju populaciju.

Najveći uspeh je postigao na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine kada je selekcija Jugoslavije osvojila zlatnu medalju. Jugoslovenski odbojkaški komitet ga je proglasio za najboljeg muškog sportistu 1996. i 2000. a 1999. i 2000. mu je dodeljena Zlatna značka sporta – nagrada za najboljeg sportistu u Jugoslaviji. U selekciji Jugoslavije je igrao sa bratom Nikolom koji je bio kapiten reprezentacije. Karijera mu je dala mogućnost da upozna svet jer je nastupao za klubove sa tri različita kontinenta. Krajem 2011. dobio je najveće priznanje do tada – primljen je u Odbojkašku kuću slavnih. U ovom razgovoru Vanja govori o svojoj posvećenosti odbojci, o sportu kao načinu i svrsi života, svojim motivima, dostignućima i uspesima, kao i o tome kako se verom u sebe, odricanjem i radom mogu postići ozbiljni rezultati.

Posle nezaboravnih mečeva i Vaših prepoznatljivih odbojkaških poteza, izlazak sa terena za Vas nije značio prestanak bavljenja odbojkom, i dalje ste aktivni kao potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije, ali i inicijator bič voleja za najmladje. Kako izgleda najmladje učiti prvim odbojkaškim potezima i šta za Vas predstavlja rad sa decom?

Nisam mogao da se posvetim tom sportu zbog obaveza prema reprezentaciji i klubu. Sada sam veoma srećan što sam promoter bič voleja za najmladje. Pred nama je veoma izazovna sezona u kojoj ćemo pokušati da nadmašimo postignuto u prethodnoj. Verujem da će organizacija ovih turnira uspeti da stimuliše i podstakne najmladje da se bave ovim sportom. Za mene je rad sa decom jedna od osnovnih moralnih obaveza i misija. Način da vratim onima koji su mi bili kroz sve ove godine inspiracija, učitelji i idoli. Onima koji su me učili sportu, pasiji i ljubavi prema svojoj zemlji. Deca su predivna i inspirativna, a radost koju mi pružaju svojim osmesima je nezamenljiva.

Vladimir Grbić, Izvor: www.beachmasters.rs

Nedavno ste postali profesor na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje na Odseku za odbojku. Smatrate li da se sport i obrazovanje mogu dovesti u vezu?

Ne može se razdvojiti obrazovanje od fizičke aktivnosti i obrnuto. Jedno bez drugog ne idu, jer u zdravom telu je zdrav duh. Za skladan razvoj ličnosti potrebno je razvijati oba parametra. Zato se neretko kaže psiho-fizički razvoj. Sticanje predstave o važnosti bavljenja sportom, fizičkom aktivnošću uopšte, predstavlja kulturalni aspekt i deo života svakog pojedinca. Ono postaje, ne samo faktor socijalizacije, već i komunikacije, tolerancije i produktivnosti. Glupost je što neki zahtevaju da deca vanredno uče školu ili ne daj bože napuštaju školu koja je osnova njihovog emotivnog, psihološkog i kulturnog razvoja koji će im biti neophodan za postizanje vrhunskih rezultata. Vrhunski sport traži vrhunsku i stabilnu ličnost, a sve drugo je prazna priča.

Zabrinjavajuća je statistička činjenica, koja govori, da je u današnje vreme veliki broj dece koja se ne bave sportom, već se nezdravo hrane i većinu vremena provode za kompjuterom, kao i podatak da 50 posto dece u srednjim školama traži poštedu od fizičkog. Kako gledate na to?

To je u realnosti mnogo gore. Posturalni status je katastrofalan, 96 posto dece ima krivu kičmu ili ravna stopala, a dijabetes kod dece je porastao za 1500 posto u poslednjih 20 godina. Fizičko vaspitanje je marginalizovano, a sport je u privatnim školicama postao privilegija odredjenog broja ljudi i socijalni status prepoznatljivosti. Biološka održivost je ugrožena jer potencija opada smanjenom fizičkom aktivnošću.

Ambasador ste i Specijalne Olimpijade za osobe sa intelektualnim nedostatkom. Koliko je to doprinelo da sagledate sport drugim očima i iz perspektive ljudi drugačijih od nas?

To nisu ljudi drugačiji od nas. Nažalost, tendencija je da se gledaju drugačijima. Mislim da sam više puta napomenuo koliko su osobe sa intelektualnim disabilitetom uticale na mene da uvidim koliko su iskreniji sportisti po pitanju motiva i emocije od nas. Te osobe nemaju priliku kao drugi. Mnogi od njih nisu napustili svoje kuće, bili kod doktora ili imaju dokumenta. Deca su naivna, iskrena i puna pasije za onim čime se bave. Svaki poen za njih je kao poslednji, a sport jedina prilika da pokažu koliko mogu i znaju.

Ceo život ste posvetili odbojci, kako je ona uticala na Vaše razmišljanje, formiranje stavova i uopšte način Vašeg života?

Odbojka je moj život. Sve sam naučio na terenu, da razumem ljude, budem strpljiv, tolerantan i saradljiv, da gradim mostove a ne zidove, da pobedjujem i da gubim sa timom, da prihvatim slabije kao i sposobne, ceneći ono koliko mogu. Odbojka je društvena igra grupe ljudi različitih shvatanja, želja i mogućnosti, ljudi primoranih da saradjuju na savršen način, jer je to jedini put do pobede. Naučite da ljude prihvatate i razumete pod obavezno jer bez njih ne možete. U životu mi se jako puno stvari poklopilo sa situacijom na terenu.
  • Dobro je poznato, da je pored uspona, život svakog sportiste sačinjen i od padova. Na koji način ste se u karijeri suočili sa preprekama i da li ste nekada pomislili da odustanete?

Naravno da sam pomišljao da odustanem, ali…odustati i predate se možete uvek, a to je ravno porazu. Predaja je jedina gora od poraza. Poraz nam ukazuje na slabosti i greške i treba ga koristiti samo kao realnu prepreku u službi našega puta ka savršenstvu. U pobedi nikada nismo kritičko-analitički osvrnuti na realnu sliku dogadjaja dok iz poraza mnogo možemo da naučimo. Suočio sam se tako što sam još više radio i ulagao veći trud.

Mnoge generacije će Vas pamtiti po, kako kažu najznačajnijem potezu u istoriji odbojke, kada ste vrativši loptu iz gotovo nemoguće situacije, utrčali na teren i odmah zatim postigli poen zadavši blok protivničkoj ekipi i to sve u Olimpijskom finalu. Kako doneti pravu odluku u tako bitnoj situaciji? Smatrate li de je u pitanju sreća, ili ipak talenat, naporan rad i iskustvo?

Mi smo igrali finale Olimpijskih igara i tada se ne razmišlja ništa osim da se spasi lopta po cenu povrede. To nije jedan poen, u pitanju je filozofija pristupa igri. Bio sam na terenu sa svojom ekipom i predstavljao svoj narod. Učen sam da za svoju zemlju i svoj narod dam sve, pa i život. Za mene nikada nije bilo izgubljene lopte, naročito kada je to za reprezentaciju ili u olimpijskom finalu. Taj potez je navodno proglašen za najlepši potez odbojke svih vremena. Imponira, naravno, ali mi je ostao kao trenutak kada sam više nego ikad poverovao da ćemo biti olimpijski šampioni.

Vi ste, po svemu sudeći, uzor mladima. Koje osobine biste voleli da mladi usvoje od Vas, koje će im značiti, ne samo u sportu već i u životu?

Sport i život su isto. Principi života su sažeti u nemilosrdnosti sportske igre i njenoj esencijalnoj filozofiji. Teren ne poznaje prevare ili srednje vrednosti. Istrajati i verovati u sebe i svoj tim, biti svesni da sve što radite utiče na ljude oko vas, biti ponosni što ste deo ovog naroda čija je kultura, tradicija i religija jedna od najvećih svetskih. Svakome od nas je domet različit, ali je jako bitno da svako od nas da svoj maksimum i da se vodi pravim vrednostima do tog limita. To je jedini način da pojedinac svoje dostignuće istinski doživi i da bude ponosan na sebe i svoj rezultat bez obzira o čemu se radilo. Naš uspeh zavisi samo i isključivo od nas. Strah je sastavni deo terena i života jer postoji strepnja za ostvarenje predodredjenog cilja koji nam je nametnut ili smo ga sami nametnuli. Strah treba kontrolisati i kanalisati, ali i pratiti svoje principe i ideje, i što je najvažnije verovati u sebe.

Razgovor vodila: Biljana Tatić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *