Vladeta Jerotić: “Vodi samoga sebe, budi svoj, ali se menjaj”

U Predgovoru za jednu od knjiga Teodosija Hilandarca, našeg slavnog srednjovekovnog pisca, znameniti profesor Dimitrije Bogdanović opisuje jedan pojam, koji sam prvi put kod njega sreo, a toliko mi je otvorio vidike u sagledavanju čoveka kakav je Vladeta Jerotić. Taj pojam je Bašta, a profesor o ovom pojmu kaže: „Bašta je staroslovenska reč i znači, doslovno, otac. To je jedna od izuzetno važnih funkcija koju mogu vršiti samo iskusni, mudri monasi podvižnici koji poseduju dar psihološkog posmatranja i lečenja unutrašnjih, duboko skrivenih strasti.

Akademik Vladeta Jerotić, čovek je koga čitaocima ovih redova ne treba predstavljati. On je ličnost naročitog formata i starac u pravom značenju. Erudita intelektualne nesebičnosti, pronicljivog pogleda i blage reči. Lekar neuropsihijatar, psiholog i psihoterapeut, književnik, književni kritičar i esejista, znalac koji je ubiranjem mudrosti i ogromnim radnim i životnim iskustvom pronikao u tajanstvene predele religije, filosofije i književnosti, a u delu obgrlio kulturu i nauku.

Mladom čoveku su za divljenje dovoljni razboritost i energija, kojom akademik Jerotić u desetoj deceniji pleni sve generacije, ali i opravdana interesovanja za njegova predavanja i knjige u kojima se ogleda duhovna širina njega, kao nesvakidašnje pojave našeg vremena.

Svetovna bašta sa obilatim darovima duhovnosti.

Gospodin Jerotić se odazvao našem pozivu i odgovorio na nekoliko pitanja, dilema ili nedoumica:

(Mlad) čovek između svojih težnji i mogućnosti, ali i očekivanja drugih(?)

To je pitanje koje je moglo biti postavljeno i pre sto godina. Šta bi odgovorili? Ne znam, možda slično onome što ću vam ja odgovoriti.

Normalno je da mlad čovek ima želja, nije dobro da ih nema. Dobro je da stariji nešto od mladih očekuju, a dobro je i da mladi znaju da su u očekivanju. Da li će se sve to ostvariti i te želje i te mogućnosti njihove, veliko je pitanje. Zavisi mnogo od tzv. individuacionog procesa koji traje celog života.

Pitanje je mladosti nešto što nije dovoljno određeno. Kaže se da je duh uvek mlad, a čovek je tročlano biće. Sastoji se iz tela, duše i duha. Godine ne moraju mnogo da znače. Imate starih u mladosti, u dobrom smislu reči i u rđavom smislu reči, i imate mladih u starosti koji takođe s jedne strane izgledaju mladi, a nisu. A hoće da se prave mladi. Tako da je to odgovor: od mnogo čega zavisi kako će da teče individuacioni proces kod mladih, ali i od očekivanja starijih.

Ustvari, proces zavisi pre svega od roditelja. Razume se i od sredine u kojoj se mlad čovek nađe. Roditelji su ti koji odgovaraju za početak individuacionog procesa. Razume se da svako dolazi na svet sa nekom određenom vitalnošću i sposobnošću da vodi taj proces, a ipak ga čovek sam vodi. On je i vođen, to je ta dijalektika između, biti vođen i voditi. Šta voditi? Voditi prvo samoga sebe. Ako bi nekoga drugog hteo da vodiš, prvo vodi samoga sebe. Nauči se da vodiš sebe, a onda ćeš valjda moći da vodiš i drugog. Nije dobra jedna strana, ona ako smo prepušteni da nas uvek drugi vode. To nije dobro, jer onda su roditelji opet ti koji su nas preterano vodili i preko onog vremena kad čovek treba da počne samog sebe da vodi. Koje je to vreme? Različito. Obaveze koje se deci daju već sa tri godine su vrlo važne. Da ne kažemo ranije, ali oko treće godine treba već neke obaveze da obavlja dete. Naravno, ako dobro obavlja onda je u stanju i da bude pohvaljeno. Decu treba hvaliti čak i kada nisu do kraja uradili šta treba. Do treće godine, četvrte, kaže se, decu treba uvek hvaliti. Ako ne urade nešto dobro, pokazati im po drugi put, po treći put i onda kad urade dobro, pohvaliti. Ako ne uradi dobro, ne treba nikako grditi, nego samo ponovo pokazati.

Onda dolazi adolescentno doba, mlado doba koje je puno kriza. U adolescentnom dobu se postavljaju osnovi… Zapravo u detinjstvu se postavljaju osnovi buduće ličnosti, ali adolescentno doba je onda ono koje će taj početak u detinjstvu, ili pojačati pozitivno, ili ga okretati dalje u negativnom pravcu, ako je negativno krenulo. Otud značaj roditeljske, prvo međusobne ljubavi roditelja. Od toga mnogo zavisi u kojoj meri će i sama deca kasnije moći da dočekaju tu adolescenciju.

Kao što znate, današnje vreme adolescencije puno je kriza. Kažu da tzv. primitivni narodi Afrike i nekih drugih primitivnih zemalja nemaju ovu krizu. Ja ne volim taj izraz primitivno, jer se davno otkrilo da tzv. primitivni narodi nisu primitivni, počevši od umetnosti i onoga što su ostavili za sobom, pa i način života, način ponašanja i razmišljanja… Ne znamo to šta je primitivno. Jeste, postoji nešto primitivno. To može biti u pozitivnom smislu rečeno „primitivno“, a onda i u negativnom. Vidite kako jedan običan izraz kao što je primitivno može da ima više značenja. Uglavnom pozitivno i negativno. Dakle, adolescencija je doba krize. U tim tzv. primitivnim zemljama etnolozi nisu nalazili krize, jer se sve ubrzano odigravalo, počevši od ženidbe i udaje u tim zemljama. Topla klima još pri tome! Žene već mlade dobijaju decu, svaki muž ima neku svoju obavezu, tako da su te porodice rasle u uslovima gde nije bilo krize. Krizu je donela civilizacija Evrope, kažu neki antropolozi. Naravno, to je sad trajna kriza i više nema povratka, pogotovu nema nikakvih uzdaha za nekadašnjim vremenima.

Sada sve počinje kasno, pa i adolescencija u psihičkom smislu. Fizički je ona pravovremena, čak i prevremena i kod devojaka i kod mladića. Danas postoji veliki nesklad između psihičkog i fizičkog razvoja. Taj psihički razvoj počinje u mladosti danas kasnije i teče mnogo sporije nego ranije. U naše vreme, kad sam ja polagao neuropsihijatriju, još uvek se adolescencija negde završavala, ili trebalo je da se završi oko dvadesete godine. Sada već uveliko, i to dosta davno, adolescencija se smatra da može da traje i do dvadeset pete godine. Da li će se to dalje produžavati? Pa će onda neko biti adolescent i sa dvadesetosam ili trideset? Naravno da ima adolescenata celoga života. Ako su stvaraoci, onda je dobro, jer u njima onda progovara dete igre – homo ludens, ali ako nisu stvaraoci, onda su infantilni. Pokazuju crte detinjaste i u starijim godinama.

Samo pazite, tu ne možemo praviti oštre granice. I tzv. zreli ljudi povremeno se ponašaju kao deca. To ne možemo smatrati nekom težom patologijom. Naravno, dosta je važno šta taj neko radi, kakav posao obavlja, da li je pedagog a infantilan, da li je političar a infantilan. To već nije dobro.

Drugo pitanje se tiče, kako mladih ljudi, tako i ostalih, a naslovili smo ga: Prag tolerancije prema sebi(?)

Prag tolerancije je, naravno uvek potreban, ali on zavisi od poznavanja sebe. U Delfima (to je bio 5. na 4. vek pre Hrista) stoji: γνῶθισεαυτόν (upoznaj samog sebe), a niko ne gleda šta u produžetku stoji. ΜηδένΆγαν stoji u produžetku, a to znači: imaj meru. Ništa suviše. Tako da to retko ko vidi, čak i kada je u Delfima, a to jedno s drugim ide.

Vidite stari Grci, ne može čovek da ih se nahvali, tako da savremena Evropa treba uvek da gleda kroz prste toj Grčkoj, kako god i ona bila ponekad kako netreba i doprinela onome što se danas zove ozbiljna političko-ekonomska kriza.

Eto, stari Grci su govorili: „Upoznaj samog sebe.“

Sveti hrišćanski Oci gotovo su iste reči ponavljali. Uzimam samo za primer Svetog Isaka Sirina iz 7. veka ili Svetoga Jovana Lestvičnika takođe iz 7. veka, koji su bukvalno tako rekli: čovek treba neprekidno da upoznaje sebe.

Pa eto vidite, ako čovek neprekidno upoznaje sebe, a to znači upoznavati sebe dobrog i lošeg, nikako samo dobrog, onda moramo znati i šta je loše u nama. To je teže. Ono što je dobro ili mi mislimo da je dobro, to začas nekako izađe, onda i drugi nas hvale, pa onda ispada da je to samo dobro u nama prisutno. To ne može biti nikako tačno, jer svaki čovek od rođenja nosi u sebi klicu dobrog i zlog.

Poreklo zla je krajnje nepoznato oduvek bilo i to je najteži religiozno filozofski problem, po mome mišljenju.

Prvi, najvažniji deo je da čovek upozna sebe. Što bolje upozna sebe, biće prema sebi tolerantniji. Ako ne poznaje sebe dovoljno, onda će svoju krivicu i svoje zlo, i svoju Senku, kako bi Jung rekao, (u toku života svaki čovek ima svog inferiornog brata u sebi, to se zove senka. Ta senka neće biti nikada dovoljno upoznata, al onda to zlo u čoveku, negde veće negde manje, prebacuje se na drugoga). To je čuvena projekcija: nisam ja kriv, nego muž, žena, deca, sused (bilo na selu ili nekom drugom mestu), druga država, susedna država najčešće kriva, mi smo njoj krivi, da ne pominjemo na koju državu mislimo…

Treba biti tolerantan. Naš narod uvek pita: „A dokle?“

Postoji trpeljivost prema sebi. Ako smo prema sebi trpeljivi, bićemo i prema drugima. I opet ponavljam, ako nismo prema sebi trpeljivi, nećemo biti ni prema drugima. Onda smo netrpeljivi. Tada su male sitnice dovoljne u braku da dođe do spora, a taj spor može da se završi i loše, a deca se rodila.

Šta biste poručili mladima danas? Kojim putem da krenu, a da se ne zagube?

Ne može da se ne zagube! Svako nailazi povremeno na neki ćorsokak. Važno je samo iz njega izaći. A kako ćemo izaći kad ne znamo kako smo ušli? A kad smo ušli i prepoznali da je to pogrešan put i ćorsokak, može se izaći. Ako nismo prepoznali, ostajemo jako dugo na krivom putu.

Uvek su postojali pravi i krivi putevi, ali su se ukrštali. Tako da je i pravi put nekada umeo da skrene, a krivi put sam od sebe dolazio na pravi put. To se u istoriji čovečanstva dešavalo. Naravno i sa državama je tako bilo. Ideš, ideš pravim putem neko vreme, pa ti dosadi da ideš pravim putem i da budeš dobar, pa onda napraviš nešto, a to što napraviš ponekad je i stvar igre. Malo pre smo rekli: homo ludens  – čovek se igra. Svi se igramo. Samo je važno da li ta igra ima nečega u sebi stvaralačkog i vrednog ili je, kao što sam već rekao, infantilna igra koja ne vodi ničemu.

Poruka je uvek ista: Budi svoj! Nauči šta je individuacija, a onda u Hrišćanstvu i oboženje. Individuacija ne isključuje oboženje, a oboženje ne obuhvata po svaku cenu individuaciju. Bilo je hrišćanskih svetitelja koji nisu morali da vode taj mukotrpni put individuacije, koji ima mnogo prepreka. Kao što znate to je Jungova ideja. Prvo je to senka, drugo persona. Čovek izlazi pred druge ljude uvek sa nekom maskom. Ako ta maska ostane i u kući, u porodici, onda je to već jedna ozbiljnija patologija. Profesor univerziteta kome se svi klanjaju, on je gospodin profesor uvek. Ako kod kuće zadrži  takvo ponašanje, pa onda treba i žena i deca da se ponašaju tako, i on smatra da treba da se ponašaju, a to nije dobro. To je jedna, čak ozbiljnija patologija.  Ima još i drugih prepreka na putu individuacije.

Eto, to je pravi put do svoje ličnosti. Nikad se ne postiže do kraja. Promene su uvek neophodne. Moramo se menjati u toku života i kad se kaže, budi svoj Petar Petrović, Pavle Pavlović, a to ne znači da se taj Petar Petrović ne može i ne treba u toku života ipak da menja. Menjamo se nabolje, menjamo se nagore, najčešće i jedno i drugo. To opet treba prepoznati i opet smo na osnovi: Upoznaj samog sebe.

Razgovor vodio: Milan Anđelković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *