SLAVKO MALI: Mračni optimista u hladu sunca

Ilustrator veran Suncu, karikaturista veran istini, pesnik veran doživljaju i pisac veran živoj reči – Slavko Mali!

Upoznajte stalnog saradnika časopisa KULT i uživajte u razgovoru o umetnosti!


Koja umetnička forma najtransparentnije ukazuje na skrivene elemente Slavka Malog? Ilustracija, poezija ili proza

Forma nije od presudnog značaja. Bilo koja forma izražavanja u suštini daje isti rezultat za onog ko zna da je ispravno protumači. Ja sam počeo sa jedinačnim tablama stripa u nekadašnjoj omladinskoj štampi i odmah sam bio prihvaćen, jer sam bio prvi koji je počeo da se bavi socijalnom tematikom i životom običnog, malog čoveka. Kratke forme u jednoj tabli radio sam na tekstove mojih, ako bi se moglo reći pesama, koje su pripadale tom socijalnom miljeu. Bio sam potpuno autentičan, ne pokušavajući da imitiram strane uzore, za razliku od mnogih tadašnih (i sadašnjih) crtača, koji su se utopili u uobrazilji da je to što rade genijalno jer kvalitetom zaista liči na ono čemu su težili. Već prva tabla koju sam uradio ušla je u najuži izbor za nagrade na konkursu beogradske “Mladosti” i objavljena u posebnom izdanju odabranih, a ja predstavljen u redovnoj rubrici ovog omladiskog glasila posvećenog strip autorima. Brzo je usledio poziv za “Jugoslavenski salon stripa” u Vinkovcima, gde sam nastupio s radovima u dve kategorije. Kasnije sam u “Antologiji niškog stripa” označen kao začetnik altenativnog pravca “devete umetnosti” tadašnje niške strip scene, a moj rad je predstavljen i na izložbi “60 godina autorskog stripa u Srbiji”, koja je bila postavljena u muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, kao i u istoimenoj antologiji. Isto je bilo i s karikaturom. I ako sam oslikavao svet oko sebe i slike koje nosim u sebi, one su imale univerzalnu poruku, crtački jezik koji je razumljiv većini ljudi, bez obzira na to odakle su. Tad je bio aktuelan konkurs za nagradu “PJER” Večernjih novosti, i ja sam tri godine za redom bio u najužem izboru za nagrade u ogromnoj konkurenciji karikaturista iz čitave Jugoslavije. Gostujući na radiju Toplica, kao predsednik žirija međunarodnog salona karikature u Prokuplju, Aleksandar Klass  je izrazio želju da me upozna, hvaleći moj talenat i originalne ideje. Uveče, na otvaranju izložbe, dodelio mi je nagradu. Bavio sam se i drugim oblicima satire i tako se našao i u antologiji “JEŽ”- a.

A kakvo je Vaše iskustvo sa poezijom i prozom

Ono je uglavnom bazirano na doživljenom. Prvenstveno na detinjstvu, koje je bilo prilično surovo i bolno za mene kao emotivca i senzibilnu osobu, a potom i na doživljaje moje percepcije života u različitim periodima, budući da sam vrlo rano počeo da radim najrazličitije poslove do kojih sam mogao da dođem, bez protekcija i pomoći roditelja. Možete zamisliti to bogatstvo likova i sudbina, i tog derta fizikalaca koji žive u nekoj vrsti geta, po barakama, na terenu, daleko od svojih domova. Svako od njih je imao neku svoju izmaštanu priču iz neke imaginarne prošlosti, pomoću koje je pokušavao da se prikaže kao neka druga, uspešnija ličnost. To je bilo dosta tužno, ali to je bio njihov svet, a za mene inspirativni scenario i autentični dokumentarac u glavi koji ljudi u prolazu nisu primećivali. Oni su trčali za materijalnim dobrima i položajem u društvu, dok su moje “kolege” terenci jedva čekali da se završi radno vreme, kako bi se napili da isperu čemer iz duše i zapevaju, po nekad bolno, neku pesmu iz svog rodnog kraja. Ja sam bio deo tog sveta sa margine društva, saživeo sam se s njihovim načinom života. Nije mi bilo ni malo lako da komuniciram s njima, zbog različitog načina razmišljanja. Bio sam bačen u vatru, da izgorim, ili opstanem i pokušam tu situaciju da iskoristim na kreativan način kako bih ostao mentalno zdrav. U stvari, najviše me je povukla želja da se na neki način odužim tim ljudima koji su bili namučeni, ali dobri i pošteni, drugovi koji bi s tobom podelili sve, dali ti dušu, poslednju kap krvi…

Bio sam drzak mladić i dok su drugi urednicima slali slatkorečiva pisma sa svojim umotvorinama, ja sam upadao u redakcije i uredničke kancelarije. Tad se mnogo ljudi muvalo po tim hodnicima, kancelarijama, bifeima… Ja sam imao neku vrstu ležernosi koja mi je svugde omogućavala prolaz. Niko me nije pitao gde sam pošao, ni koga tražim, čak su se mnogi pozdravljali sa mnom u prolazu i ako me prvi put vide. Portiri mi nisu tražili ličnu kartu, samo im mahnem uz osmeh s torbicom preko ramena, oni odmahnu, i prođem. S urednicima sam bio na “Ti” i nije im to smetalo. Čak sam često popio kafu i piće uz spontanu priču, obično o nekom drugom, nikad nisam pričao o svom radu, ali bih obavezno iza sebe na stolu ostavio blok sa crtežima koji bi osvanuli u nekom od sledećih brojeva časopisa.
I ako sam kasno počeo i malo toga napisao, 2014 – te sam dobio prvu nagradu za poeziju na prestižnom regionalnom konkursu zrenjaninskog časopisa “Ulaznica” a radovi su mi uvršteni i u nekoliko konkursnih zbirki poezije i kratke priče. Kad sam se vratio u Prokuplje, niko mi nije je čestitao na nagradi, a dvojica mojih “prijatelja” koji se i sami bave književnošću imali su samo maliciozne opaske na račun moje “hrvaštine” u pesmi. Tad sam prestao da više bilo kome pričam o onome što radim.

Vaš rad bih opisala kao mračni optimizam –  veoma bolne slike uobličavate jarkim bojama, pa na taj način te teme činite prihvatljivijim, iako ne gube na svojoj surovosti. U kojim momentima stvaralaštva nailazite na potpuni mrak, a šta vam osvetljava put do stvaranja novog dela?

Da, ta fraza “mračni optimizam” na najkraći i najsažetiji način oslikava moj rad. Dok sam se bavio karikaturom jedan moj prijatelj je na mojim “mračnim” crtežima sa socijalnom tematikom zapazio jedan sitni detalj kojeg ja nisam bio svestan dok sam ih radio. Naime, na većini njih se u nekom uglu neba nalazilo jedno malo sunce koje diskretno baca svoje zrake na nacrtanu scenu. Možda je tajna baš u tom suncu iz moje podsvesti, možda otuda i sve te jarke boje koje govore da i “ružni svet” ima svoju lepotu, koju učesnici u njemu ne primećuju.
Mrak dolazi od razmišljanja, ali kad to neko malo sunce baci svoje tanane zrake na moj papir i krene se iz razmišljanja u realizaciju, nastaje novo delo.

GROBLJE

.

U Vašim ilustracijama je prisutna jasna socijalna i društvena kritika koja je, kao u svakom dobrom delu nekada skrivena i ne tako vidljiva svima. Po Vašem mišljenju, da li i koliko umetnik treba da bude angažovan van domena svog stvaralaštva?

To je zaista istina, što dokazuje odabir mojih pesama za prve dve konkursne zbirke posvećene isključivo socijalnoj i socijalno angažovanoj poeziji u izdanju “Presinga” iz Mladenovca, čiji je urednik Predrag Milojević, i ako vrstan pesnik i prozni pisac, zaposlen i kao socijalni radnik.
Socijalna i društvena kritika je uslovljena temom koju obrađujete i njeno prisustvo je neizbežno. Umetnik je već dovoljno angažovan obelodanjivanjem takvih svojih dela i svaka druga vrsta angažmana bi samo bila trgovina svojim emocijama i doslednošću, ili neka vrsta Don Kihotovskog fijaska. Drugačiji oblik angažovanja bi podrazumevao neku vrstu ulaska u politiku, za šta umetnici nisu rođeni, zbog svoje iskrenosti, što često biva pogubno po njih, a bez ozbiljnijeg efekta na društvo. Za političara moraš biti mungos, tasmanijski đavo, zmija…  Umetnici su najčešće samo “beli zec”.

U kojoj meri je moguće izbeći isprogramiranu angažovanost čiji jedini cilj rešavanje egzistencijalnog pitanja? Koje posledice to izbegavanje nosi?

Moguće je apsolutno, ako sačuvate svoju individualnost i ne podlegnete manipulacijama slatkorečivih licemera. Posledice su, naravno, prevelike, ali ja nisam pristajao na to da budem rob, bilo čiji, niti bilo čega. Karijeru je moguće napraviti prodajom svoje duše i individualnosti. Postati član masonske lože, Rotari kluba, gej udruženja, partija i stranaka na vlasti, ili se oženiti nekom bogatom babom ili dedom, te tako imati svog mecenu… Opcije uvek postoje, ako ste spremni na trgovinu sobom i svojim delima.
Meni je dovoljno ono moje malo sunce… Zato me je jedan poznanik nazvao “čovek – institucija.”

Kako objašnjavate fenomen da su naši umetnici često bolje prihvaćeni u inostranstvu, nego kod nas? Čini se da je, donekle, i kod Vas takav slučaj. Da li ste svesno birali takav put?

Objašnjenje je vrlo jednostavno. U inostranstvu se rad vrednuje po kvalitetu, a ne stranačkoj pripadnosti kao kod nas. Budući da mi u svemu kasnimo dvadesetak godina za razvijenim svetom, danas je kod nas cenjen rad u foto šopu kad je u pitanju grafički dizajn, ilustracija, strip, karikatura… U razvijenim zemljama je taj talas odavno prošao i danas se više ceni sve što je “retro”, i uopšte “ručni rad”. Što se tiče crteža, linija mora da ima svojživot, vibraciju, emociju, nešto što se zove “crtački nerv”. To kompjuter pegla, steriliše, i tako mu ubija dušu. Naravno da sam birao takav put, jer su mi ovde sva vrata bila zatvorena. Nisam nikad bio član ni jedne partije, ničiji doušnik, ni kuče, ni “kučka”. Moji urednici u inostranstvu me nisu pitali ni ko sam, ni odakle sam, ni šta sam završio – jednostavno su videli moje crteže, bili fascinirani njima i to je bilo dovoljno.

sigmund_s_free_will_by_slavkomali-d73jg74

.

Izdavač i glavna urednica londonskog magazina “GOLD DUST” Omma Velada koja je i sama nagrađivana spisateljica i profesorica književnosti na univerzitetu, oduševila se mojim kratkim pričama koje su tamo podvedene pod žanr “flash fiction” i poslala mi poruku: Nisam znala da si i pisac! A to nisam znao ni ja. Tražila je još priča, ali kod nas je uvek problem dobar prevod. Bukvalni prevod nema pravu književnu vrednost, jer ne poseduje atmosferu i formu rečenica koju poseduje oiginal. To mora prevesti neko ko je i sam književnik, a to košta.
Možda sam imao sreće sa “GOLD DUST” časopisom što sam naišao na ljude koji slično razmišljaju kao ja. Možda je u pitanju i sličnost mentaliteta, jer je izdavač i glavna urednica Velšanka a urednici proze i poezije obojica Irci. U svakom slučaju, u startu smo se našli na istoj frekvenciji, nije bilo potrebno previše reči.
S druge pak strane urednik magazina “OBSOLETE (New York), koji se uporno borio za opstanak klasične roto štampe, velikog formata i na recikliranoj hartiji, posle prvog mog poslatog i objavljenog rada odmah je naručio celu stranu. Bez puno reči i potrebe da budem servilan, što vole pojedini naši “urednici”, koje sam odmah “otkačio”. I ako se časopis izdržavao od donacija, on je u magazinu i na sajtu imao javno objavljen cenovnik za svaku objavljenu reč, četvrtinu, pola ili celu stranu crteža ili stripa. Rekao je, nije bog zna šta, ali ja moram da ispoštujem vaš rad. To se ovde ne dešava. Obožavao sam taj “zastareli” magazin i njegovog urednika, i jako mi je žao što zbog finansija nije mogao dalje.
“Ne verovali ili da”, beskućnici koji žive u hostelima St. Munogo’s u Londonu imaju svoj, veoma kvalitetan časopis Homeless Diamonds. Oni ga uređuju i u njemu objavljuju svoje umetničke radove. Mene su u jednom broju prihvatili kao gosta umetnika.

slavko-mali-gold-dust-obsolute-homeless-diamond

FOTO br. 1: Homeless Diamonds, časopis koji su osnovali beskućnici u Londonu, a u kome je Slavko Mali gostujući umetnik; FOTO br. 2: GOLD DUST - naslovnu stranica: Slavko Mali, FOTO br.3: OBSOLETE

Šta biste poručili dvadesetogodišnjem sebi?

BEŽI ODAVDE !

Šta smatrate svojim najvećim profesionalnim uspehom?

Ja sam odavno postao imun i na uspehe i neuspehe. Potpuno sam ravnodušan po tom pitanju. Generalno mislim da je moj najveći uspeh to što sam uspeo da ostanem svoj, uprkos svim “psinama” koje sam doživljavao svih ovih godina mog rada, često, čini se, uzaludnog. Ali umetnik živi za umetnost, a ne od umetnosti, i od te istine se ne može pobeći.

Ne mogu da se ne setim tužnih devedesetih. Slikao sam minijaturice na drvetu, vrlo malin dimenzija, i prodavao ih u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu. Imao sam svoje mesto, kod bivše američke čitaonice, a društvo su mi pravili Bosanac izbeglica, koji je “strugao” na violini s jednom žicom, njegov mali promrzli sin i veliki crni pas. Pas je spavao tu u ruševini objekta, među nekim kartonskim kutijama, i otpacima od brze hrane koje su ljudi tu ubacivali, u kojima bi se našlo i po neko parče lepinje, s mirisom pojedene plljeskavice. To ga je održavalo u životu. Čim bi čuo da je neko od nas stigao, preskočio bi zid polomljenog izloga i pridružio nam se. I ako je prodaja išla slabo jer je bilo – 17 stepeni, svako jutro sam na zid uporno kačio samo jednu uramljenu sliku, koja nije bila na prodaju, a minijature na sims ispod nekadašnjeg izloga. Nisam bio naročito ljubazan prema interesentima. Uglavnom sam ćutao. Cene sam lupao onako iz glave, bagatelno, gledajući da se što pre pokupim i svratim negde na jednu “stomakliju”. Često sam se ceo dan smrzavao, ne prodavši ništa.

Jednom mi je prišao neki dečko, očito narkoman, jer se tresao kao u krizi, i počeo iz džepova da vadi male ikonice na drvetu – sve brate za sto kinte, ti možeš to da prodaš mnogo više. Izvadio sam novac i pružio mu, a štampane ikonice stavio u džep. Pretpostavio sam da su ukradene u nekoj crkvi. Odskakutao je sav srećan. To mi je malo popravilo raspoloženje i ako nisam prodao ništa, jer znam da su popovi tog dana napunili svoje buđelare i burage, za razliku od ovog jadnika, “Violiniste” i njegovog sina, dobrodušnog crnog psa , i nije ih to mnogo brinulo. Ja sam u to vreme već zaboravio da ponekad treba i da se jede.

Jednog dana mi je prišla neobična devojka. Bacivši pogled na radove poređane na simsu zida, stade pred mene, gledajući me pravo u oči.
– Vi imate nešto veliko u sebi – reče uz blag i zagonetan osmeh – nešto posebno, svetsko …
– Ma ne, ja to za prodaju. Prosto mi beše neprijatno. Znam, znam, morate uraditi i nešto komercijalno, ali vi ste zaista posebni, vidi se to po vama. Jednog dana ćete doživeti veliki uspeh.
Ćutao sam sve vreme gledajući začuđeno u njene tople oči, kao u srne, i plavu neurednu kosu. Nije to bila nikakva gatara. Samo čudna devojka koja je nestala tiho kao što se i pojavila.
I tek sada strašno žalim što je nisam pitao ni za ime. Pozvao na kafu, upoznao se s njom. Možda bi mi danas, kad više nema nikog s tolikom dozom dobronamernosti, značila neka njena reč. Često sam se kasnije pitao zašto život tako često kao da prolazi pored mene i sve se više pretvara samo u film koji bi se mogao nazvati “Promašene prilike”.

Dobili ste pismo od jednog robijaša sa Ontarija koji je izrazio želju da Vašim crtežima edukuje svoje kolege iz ćelije. Koliko Vam znače ovakav gest u odnosu na spomenuti uspeh?

To je bilo vrlo neobično iskustvo za mene. Radilo se o anarho pakeru koji je služio kaznu od osam i po godina zbog neke “bezazlene pljačke samoposluge”. Ne znam kako su mu do ruku dospeli moji fanzini, koji su se tada prodavali u jednom kiosku – prodavnici za alternativna izdanja u podzemnoj železnici u Melburnu. Tražio je da mu pošaljem još crteža da ih izlepi po zidovima ćelije, da, kako on napisa, “edukuje svoje kolege iz ćelije”. Na kraju pisma bilo je ime zatvora i njegov robijaški broj. U to vreme sam dobijao mnogo pisama sa svih strana sveta jer sam se bavio Mail – artom, ali ovo pismo mi je jedna od najdražih uspomena iz tog perioda.

Šta biste poručili mladim ljudima koji se odlučuju da im neki vid umetnosti bude životni poziv?

Nisam sklon preporukama, jer ih ni ja nisam prihvatao od drugih. Svako ima zacrtan svoj životni put. Ali bi ih samo zamolio da ne budu tvrdoglavi kao ja koji je naumio da radi onako kako to oseća, makar mu se to sto puta obilo o glavu. Neka svoju kreativnost prilagode savremenim kompjuterskim tehnikama, rad u foto šopu i drugim programima daje široke mogućnosti za lakše izražavanje i spoj onog što vole i mogućnosti obezbeđivanja egzistencije, bez izlaženja iz kuće. Izrada web sajtova, reklama, animacija, propagandnih materijala, bilborda, industrijski dizajn, grafičko dizajniranje knjiga i časopisa. Sve to daje mogućnost za opstanak, bez odricanja od kreativnosti i dobrih ideja.

Ja sam to trebao odavno da uradim, ni sad nije kasno, ali ne želim. Još uvek se držim papira i olovke, od kojih sve počinje, i kad mi je teško setim se mog omiljenog slikara Van Goga koji je za života prodao samo jednu sliku, pa kažem sebi, njemu je bilo teže. Popijem jednu u njegovo ime, i bude mi lakše.

(za ceo ekran kliknuti gornji desni ugao galerije)

Razgovor vodila: Mina Kulić
Ilustracije: Slavko Mali

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *