СЛАВКО МАЛИ: Мрачни оптимиста у хладу сунца

Илустратор веран Сунцу, карикатуриста веран истини, песник веран доживљају и писац веран живој речи – Славко Мали!

Упознајте сталног сарадника часописа КУЛТ и уживајте у разговору о уметности!


Која уметничка форма најтранспарентније указује на скривене елементе Славка Малог? Илустрација, поезија или проза

Форма није од пресудног значаја. Било која форма изражавања у суштини даје исти резултат за оног ко зна да је исправно протумачи. Ја сам почео са јединачним таблама стрипа у некадашњој омладинској штампи и одмах сам био прихваћен, јер сам био први који је почео да се бави социјалном тематиком и животом обичног, малог човека. Кратке форме у једној табли радио сам на текстове мојих, ако би се могло рећи песама, које су припадале том социјалном миљеу. Био сам потпуно аутентичан, не покушавајући да имитирам стране узоре, за разлику од многих тадашних (и садашњих) цртача, који су се утопили у уобразиљи да је то што раде генијално јер квалитетом заиста личи на оно чему су тежили. Већ прва табла коју сам урадио ушла је у најужи избор за награде на конкурсу београдске “Младости” и објављена у посебном издању одабраних, а ја представљен у редовној рубрици овог омладиског гласила посвећеног стрип ауторима. Брзо је уследио позив за “Југославенски салон стрипа” у Винковцима, где сам наступио с радовима у две категорије. Касније сам у “Антологији нишког стрипа” означен као зачетник алтенативног правца “девете уметности” тадашње нишке стрип сцене, а мој рад је представљен и на изложби “60 година ауторског стрипа у Србији”, која је била постављена у музеју примењене уметности у Београду, као и у истоименој антологији. Исто је било и с карикатуром. И ако сам осликавао свет око себе и слике које носим у себи, оне су имале универзалну поруку, цртачки језик који је разумљив већини људи, без обзира на то одакле су. Тад је био актуелан конкурс за награду “ПЈЕР” Вечерњих новости, и ја сам три године за редом био у најужем избору за награде у огромној конкуренцији карикатуриста из читаве Југославије. Гостујући на радију Топлица, као председник жирија међународног салона карикатуре у Прокупљу, Aleksandar Klass  је изразио жељу да ме упозна, хвалећи мој таленат и оригиналне идеје. Увече, на отварању изложбе, доделио ми је награду. Бавио сам се и другим облицима сатире и тако се нашао и у антологији “ЈЕЖ”- а.

А какво је Ваше искуство са поезијом и прозом

Оно је углавном базирано на доживљеном. Првенствено на детињству, које је било прилично сурово и болно за мене као емотивца и сензибилну особу, а потом и на доживљаје моје перцепције живота у различитим периодима, будући да сам врло рано почео да радим најразличитије послове до којих сам могао да дођем, без протекција и помоћи родитеља. Можете замислити то богатство ликова и судбина, и тог дерта физикалаца који живе у некој врсти гета, по баракама, на терену, далеко од својих домова. Свако од њих је имао неку своју измаштану причу из неке имагинарне прошлости, помоћу које је покушавао да се прикаже као нека друга, успешнија личност. То је било доста тужно, али то је био њихов свет, а за мене инспиративни сценарио и аутентични документарац у глави који људи у пролазу нису примећивали. Они су трчали за материјалним добрима и положајем у друштву, док су моје “колеге” теренци једва чекали да се заврши радно време, како би се напили да исперу чемер из душе и запевају, по некад болно, неку песму из свог родног краја. Ја сам био део тог света са маргине друштва, саживео сам се с њиховим начином живота. Није ми било ни мало лако да комуницирам с њима, због различитог начина размишљања. Био сам бачен у ватру, да изгорим, или опстанем и покушам ту ситуацију да искористим на креативан начин како бих остао ментално здрав. У ствари, највише ме је повукла жеља да се на неки начин одужим тим људима који су били намучени, али добри и поштени, другови који би с тобом поделили све, дали ти душу, последњу кап крви…

Био сам дрзак младић и док су други уредницима слали слаткоречива писма са својим умотворинама, ја сам упадао у редакције и уредничке канцеларије. Тад се много људи мувало по тим ходницима, канцеларијама, бифеима… Ја сам имао неку врсту лежерноси која ми је свугде омогућавала пролаз. Нико ме није питао где сам пошао, ни кога тражим, чак су се многи поздрављали са мном у пролазу и ако ме први пут виде. Портири ми нису тражили личну карту, само им махнем уз осмех с торбицом преко рамена, они одмахну, и прођем. С уредницима сам био на “Ти” и није им то сметало. Чак сам често попио кафу и пиће уз спонтану причу, обично о неком другом, никад нисам причао о свом раду, али бих обавезно иза себе на столу оставио блок са цртежима који би осванули у неком од следећих бројева часописа.
И ако сам касно почео и мало тога написао, 2014 – те сам добио прву награду за поезију на престижном регионалном конкурсу зрењанинског часописа “Улазница” а радови су ми уврштени и у неколико конкурсних збирки поезије и кратке приче. Кад сам се вратио у Прокупље, нико ми није је честитао на награди, а двојица мојих “пријатеља” који се и сами баве књижевношћу имали су само малициозне опаске на рачун моје “хрваштине” у песми. Тад сам престао да више било коме причам о ономе што радим.

Ваш рад бих описала као мрачни оптимизам –  веома болне слике уобличавате јарким бојама, па на тај начин те теме чините прихватљивијим, иако не губе на својој суровости. У којим моментима стваралаштва наилазите на потпуни мрак, а шта вам осветљава пут до стварања новог дела?

Да, та фраза “мрачни оптимизам” на најкраћи и најсажетији начин осликава мој рад. Док сам се бавио карикатуром један мој пријатељ је на мојим “мрачним” цртежима са социјалном тематиком запазио један ситни детаљ којег ја нисам био свестан док сам их радио. Наиме, на већини њих се у неком углу неба налазило једно мало сунце које дискретно баца своје зраке на нацртану сцену. Можда је тајна баш у том сунцу из моје подсвести, можда отуда и све те јарке боје које говоре да и “ружни свет” има своју лепоту, коју учесници у њему не примећују.
Мрак долази од размишљања, али кад то неко мало сунце баци своје танане зраке на мој папир и крене се из размишљања у реализацију, настаје ново дело.

GROBLJE

.

У Вашим илустрацијама је присутна јасна социјална и друштвена критика која је, као у сваком добром делу некада скривена и не тако видљива свима. По Вашем мишљењу, да ли и колико уметник треба да буде ангажован ван домена свог стваралаштва?

То је заиста истина, што доказује одабир мојих песама за прве две конкурсне збирке посвећене искључиво социјалној и социјално ангажованој поезији у издању “Пресинга” из Младеновца, чији је уредник Предраг Милојевић, и ако врстан песник и прозни писац, запослен и као социјални радник.
Социјална и друштвена критика је условљена темом коју обрађујете и њено присуство је неизбежно. Уметник је већ довољно ангажован обелодањивањем таквих својих дела и свака друга врста ангажмана би само била трговина својим емоцијама и доследношћу, или нека врста Дон Кихотовског фијаска. Другачији облик ангажовања би подразумевао неку врсту уласка у политику, за шта уметници нису рођени, због своје искрености, што често бива погубно по њих, а без озбиљнијег ефекта на друштво. За политичара мораш бити мунгос, тасманијски ђаво, змија…  Уметници су најчешће само “бели зец”.

У којој мери је могуће избећи испрограмирану ангажованост чији једини циљ решавање егзистенцијалног питања? Које последице то избегавање носи?

Могуће је апсолутно, ако сачувате своју индивидуалност и не подлегнете манипулацијама слаткоречивих лицемера. Последице су, наравно, превелике, али ја нисам пристајао на то да будем роб, било чији, нити било чега. Каријеру је могуће направити продајом своје душе и индивидуалности. Постати члан масонске ложе, Ротари клуба, геј удружења, партија и странака на власти, или се оженити неком богатом бабом или дедом, те тако имати свог мецену… Опције увек постоје, ако сте спремни на трговину собом и својим делима.
Мени је довољно оно моје мало сунце… Зато ме је један познаник назвао “човек – институција.”

Како објашњавате феномен да су наши уметници често боље прихваћени у иностранству, него код нас? Чини се да је, донекле, и код Вас такав случај. Да ли сте свесно бирали такав пут?

Објашњење је врло једноставно. У иностранству се рад вреднује по квалитету, а не страначкој припадности као код нас. Будући да ми у свему каснимо двадесетак година за развијеним светом, данас је код нас цењен рад у фото шопу кад је у питању графички дизајн, илустрација, стрип, карикатура… У развијеним земљама је тај талас одавно прошао и данас се више цени све што је “ретро”, и уопште “ручни рад”. Што се тиче цртежа, линија мора да има својживот, вибрацију, емоцију, нешто што се зове “цртачки нерв”. То компјутер пегла, стерилише, и тако му убија душу. Наравно да сам бирао такав пут, јер су ми овде сва врата била затворена. Нисам никад био члан ни једне партије, ничији доушник, ни куче, ни “кучка”. Моји уредници у иностранству ме нису питали ни ко сам, ни одакле сам, ни шта сам завршио – једноставно су видели моје цртеже, били фасцинирани њима и то је било довољно.

sigmund_s_free_will_by_slavkomali-d73jg74

.

Издавач и главна уредница лондонског магазина “GOLD DUST” Omma Velada која је и сама награђивана списатељица и професорица књижевности на универзитету, одушевила се мојим кратким причама које су тамо подведене под жанр “flash fiction” и послала ми поруку: Нисам знала да си и писац! А то нисам знао ни ја. Тражила је још прича, али код нас је увек проблем добар превод. Буквални превод нема праву књижевну вредност, јер не поседује атмосферу и форму реченица коју поседује оигинал. То мора превести неко ко је и сам књижевник, а то кошта.
Можда сам имао среће са “GOLD DUST” часописом што сам наишао на људе који слично размишљају као ја. Можда је у питању и сличност менталитета, јер је издавач и главна уредница Велшанка а уредници прозе и поезије обојица Ирци. У сваком случају, у старту смо се нашли на истој фреквенцији, није било потребно превише речи.
С друге пак стране уредник магазина “OBSOLETE (New York), који се упорно борио за опстанак класичне рото штампе, великог формата и на рециклираној хартији, после првог мог послатог и објављеног рада одмах је наручио целу страну. Без пуно речи и потребе да будем сервилан, што воле поједини наши “уредници”, које сам одмах “откачио”. И ако се часопис издржавао од донација, он је у магазину и на сајту имао јавно објављен ценовник за сваку објављену реч, четвртину, пола или целу страну цртежа или стрипа. Рекао је, није бог зна шта, али ја морам да испоштујем ваш рад. То се овде не дешава. Обожавао сам тај “застарели” магазин и његовог уредника, и јако ми је жао што због финансија није могао даље.
“Не веровали или да”, бескућници који живе у хостелима St. Munogo’s у Лондону имају свој, веома квалитетан часопис Homeless Diamonds. Они га уређују и у њему објављују своје уметничке радове. Мене су у једном броју прихватили као госта уметника.

slavko-mali-gold-dust-obsolute-homeless-diamond

ФОТО бр. 1: Homeless Diamonds, часопис који су основали бескућници у Лондону, а у коме је Славко Мали гостујући уметник; ФОТО бр. 2: GOLD DUST - насловну страница: Славко Мали, ФОТО бр.3: OBSOLETE

Шта бисте поручили двадесетогодишњем себи?

БЕЖИ ОДАВДЕ !

Шта сматрате својим највећим професионалним успехом?

Ја сам одавно постао имун и на успехе и неуспехе. Потпуно сам равнодушан по том питању. Генерално мислим да је мој највећи успех то што сам успео да останем свој, упркос свим “псинама” које сам доживљавао свих ових година мог рада, често, чини се, узалудног. Али уметник живи за уметност, а не од уметности, и од те истине се не може побећи.

Не могу да се не сетим тужних деведесетих. Сликао сам минијатурице на дрвету, врло малин димензија, и продавао их у Кнез Михајловој улици у Београду. Имао сам своје место, код бивше америчке читаонице, а друштво су ми правили Босанац избеглица, који је “стругао” на виолини с једном жицом, његов мали промрзли син и велики црни пас. Пас је спавао ту у рушевини објекта, међу неким картонским кутијама, и отпацима од брзе хране које су људи ту убацивали, у којима би се нашло и по неко парче лепиње, с мирисом поједене плљескавице. То га је одржавало у животу. Чим би чуо да је неко од нас стигао, прескочио би зид поломљеног излога и придружио нам се. И ако је продаја ишла слабо јер је било – 17 степени, свако јутро сам на зид упорно качио само једну урамљену слику, која није била на продају, а минијатуре на симс испод некадашњег излога. Нисам био нарочито љубазан према интересентима. Углавном сам ћутао. Цене сам лупао онако из главе, багателно, гледајући да се што пре покупим и свратим негде на једну “стомаклију”. Често сам се цео дан смрзавао, не продавши ништа.

Једном ми је пришао неки дечко, очито наркоман, јер се тресао као у кризи, и почео из џепова да вади мале иконице на дрвету – све брате за сто кинте, ти можеш то да продаш много више. Извадио сам новац и пружио му, а штампане иконице ставио у џеп. Претпоставио сам да су украдене у некој цркви. Одскакутао је сав срећан. То ми је мало поправило расположење и ако нисам продао ништа, јер знам да су попови тог дана напунили своје буђеларе и бураге, за разлику од овог јадника, “Виолинисте” и његовог сина, добродушног црног пса , и није их то много бринуло. Ја сам у то време већ заборавио да понекад треба и да се једе.

Једног дана ми је пришла необична девојка. Бацивши поглед на радове поређане на симсу зида, стаде пред мене, гледајући ме право у очи.
– Ви имате нешто велико у себи – рече уз благ и загонетан осмех – нешто посебно, светско …
– Ма не, ја то за продају. Просто ми беше непријатно. Знам, знам, морате урадити и нешто комерцијално, али ви сте заиста посебни, види се то по вама. Једног дана ћете доживети велики успех.
Ћутао сам све време гледајући зачуђено у њене топле очи, као у срне, и плаву неуредну косу. Није то била никаква гатара. Само чудна девојка која је нестала тихо као што се и појавила.
И тек сада страшно жалим што је нисам питао ни за име. Позвао на кафу, упознао се с њом. Можда би ми данас, кад више нема никог с толиком дозом добронамерности, значила нека њена реч. Често сам се касније питао зашто живот тако често као да пролази поред мене и све се више претвара само у филм који би се могао назвати “Промашене прилике”.

Добили сте писмо од једног робијаша са Онтарија који је изразио жељу да Вашим цртежима едукује своје колеге из ћелије. Колико Вам значе овакав гест у односу на споменути успех?

То је било врло необично искуство за мене. Радило се о анархо пакеру који је служио казну од осам и по година због неке “безазлене пљачке самопослуге”. Не знам како су му до руку доспели моји фанзини, који су се тада продавали у једном киоску – продавници за алтернативна издања у подземној железници у Мелбурну. Тражио је да му пошаљем још цртежа да их излепи по зидовима ћелије, да, како он написа, “едукује своје колеге из ћелије”. На крају писма било је име затвора и његов робијашки број. У то време сам добијао много писама са свих страна света јер сам се бавио Mail – artom, али ово писмо ми је једна од најдражих успомена из тог периода.

Шта бисте поручили младим људима који се одлучују да им неки вид уметности буде животни позив?

Нисам склон препорукама, јер их ни ја нисам прихватао од других. Свако има зацртан свој животни пут. Али би их само замолио да не буду тврдоглави као ја који је наумио да ради онако како то осећа, макар му се то сто пута обило о главу. Нека своју креативност прилагоде савременим компјутерским техникама, рад у фото шопу и другим програмима даје широке могућности за лакше изражавање и спој оног што воле и могућности обезбеђивања егзистенције, без излажења из куће. Израда wеб сајтова, реклама, анимација, пропагандних материјала, билборда, индустријски дизајн, графичко дизајнирање књига и часописа. Све то даје могућност за опстанак, без одрицања од креативности и добрих идеја.

Ја сам то требао одавно да урадим, ни сад није касно, али не желим. Још увек се држим папира и оловке, од којих све почиње, и кад ми је тешко сетим се мог омиљеног сликара Ван Гога који је за живота продао само једну слику, па кажем себи, њему је било теже. Попијем једну у његово име, и буде ми лакше.

(за цео екран кликнути горњи десни угао галерије)

Разговор водила: Мина Кулић
Илустрације: Славко Мали

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *