“POETSKI TEATAR” I ŽIVOT KROZ NJEGA – ANA VRBAŠKI

Ana Vrbaški, naša sagovornica, predstavnik je „Poetskog teatra“ – posebne vrste teatra koji pokazuje svu moć poezije i na gledaoce deluje na jedan drugačiji, vrlo ubedljiv način. U razgovoru sa njom saznajemo kako se to može živeti kroz teatar, ali delovanje ovog teatra dokazuje nam da se može živeti ne samo kroz njega, već i iz njega, u njemu – jedino se bez njega živeti ne može. Nezadrživa strast, nezaustavljiv muzički talenat, a pre svega ljubav prema istinskom svekolikom umetničkom izrazu ogleda se u „Poetskom teatru“ i njihovim projektima. Kako ta ljubav deluje na gledaoce,  šta je sve nastalo iz nje, koja je prvobitna ideja i poetika ovog teatra, koja je uloga muzike u njihovim predstavama i još ponešto  otkriva nam Ana Vrbaški…

  • Koja je prvobitna pokretačka misao Poetskog teatra?

Poetski teatar je nastao na inicijativu Nedeljka Mamule, posle koncerta – saradnje sa Sinišom Tucićem, kada smo 5. jula 2011. prvi put nastupali u Kulturnom centru kao Poetski teatar (mada se tada još uvek nismo tako zvali). Ovaj projekat je stara ideja u novom ruhu – umesto poetske večeri, gde neko prebira po gitari, a neko govori stihove, želeli smo da poeziju prenesemo kroz doživljaj. On je sigurno bio naš, ali nikada uniforman, za svakog pesnika drugačiji – a radili smo inspirisani poezijom potpuno različitih pesnika: mladih novosadskih pesnika, avangardista dvadesetog veka i romantičarima, Kostićem i Sterijom. Vrlo širok raspon potpuno drugačije poezije, koju je spajalo jedino jezgro aktera: Marko Dinjaški, Ivan Pravdić i ja, vrlo često Alisa i Vid Dinjaški, Markova i moja deca, i profesionalni glumci: Višnja Obradović, Ervin Hadžimurtezić i Kristina Jevtović. Nedeljko Mamula, inače urednik književne redakcije, imao je sluha za naše ideje i izmislio je teatarsku produkciju za književnost – skromnu, doduše, ali je uspela da opstojava u KCNS od kraja 2011. do kraja 2014. godine. Za ovo vreme, mada smo najintenzivniju produkciju imali 2012. godine, stvorili smo četrnaest predstava.

Predstava “Ja biti, ja ne znati, mađarski”

Sa Sinišom smo saradnju započeli nešto ranije, na festivalu „Otvorena vrata“. Njegove pesme su bile sjajna inspiracija za stvaranje muzike, jer su potpuno neočekivano povezane i nude različite mogućnosti interpretacije i slobodne asocijacije, što smo mi oberučke prihvatili i iskoristili. Iako je u pitanju bila muzička obrada, a Marko i ja smo imali pune ruke posla, jer smo prvo komponovali, a zatim i svirali i pevali, Siniša i Alisa su na sebe preuzeli scenski pokret, inspirisan našom muzikom. Tako je poezija pokrenula muziku, koja je inspirisala scenski pokret.

  • Svaka vaša predstava ima muzičku podlogu koju ste sami komponovali, snimali i montirali. Kako izgleda stvaralački proces te muzike? Koju ulogu muzika ima u Poetskom teatru?

U prvim projektima, muzika je bila najbitniji segment – naravno, pored poezije, po kojoj je stvarana. Kada smo stvarali „Poetski teatar“ na stihove Slobodana Tišme, „Istina je najveća laž“, na primer, izuzetno smo se potrudili oko muzike, jer je ovaj pesnik i muzičar, čiji smo muzički angažman izuzetno cenili. Tu smo obrađivali i Betovena, jer je Tišma ljubitelj klasične muzike (formulacija koju bi on, verovatno, otpisao), i deo nastupa je bio simulacija opere – rečitativ. Deo muzike smo komponovali u duhu „Lune“, sa velikim uživanjem, a deo je naša, originalna muzika.

U stvaranju muzike postupali smo različito – povremeno koristimo matrice na koje pevamo, koje mogu biti i deo slobodne svirke sa različitim muzičarima, koji su Alise u našem orkestru, pa odatle i ime (Alice in WonderBand). U drugim scenama se muzika izvodi uživo, različitim instrumentima: metalofon, didžeridu, zvona, bubnjevi, klavijatura, frulica, klavir, gusle, tarabuk, i, naravno, glasovi.

Predstava “Ja biti, ja ne znati, mađarski”
  • Osnivač ste i član benda Alice in WonderBand. Da li možete da mi kažete nešto o radu ovog benda? Koja je uloga ovog benda u vašoj teatarskoj misiji?

Bend postoji od 1999. godine i prolazio je kroz različite faze. Prvi koncept bio je slobodna svirka (session), kroz koju smo otkrivali muziku i svoja interesovanja. Svirali smo sa puno različitih ljudi, i muzičara i onih koji se muzikom nisu bavili, ali su bili voljni da istražuju. Sve to se dešavalo u našem kućnom studiju na Stražilovu, u našem prostoru koji smo opremali i transformisali godinama. Za prvi nastup na Big Ear festivalu u Mađarskoj pripremili smo materijal koji se zasnivao na sopstvenim tekstovima, uz učešće plesača i performera, stoga smo od početka težili multimediji kao načinu izražavanja i pozorišnom nastupu. Sledeći veliki projekat, 2003. godine, je bio nastup na Aprilskim susretima u beogradskom SKC-u, gde smo, sem koncerta, imali performans u „tetoviranoj“ odeći, koju smo sami oslikali, izložbu printova dečijih radova, ready made objekata iz šume, objekata – viljuški, koje je Marko uobličio u narukvice. Izložbu je pratilo oko 45 sati različitih muzičkih session-a, koje sam odabrala i producirala, pa su posetioci izložbe u svakom momentu čuli različitu muziku, koja upućuje na „sada“. Nakon toga su se nizali nastupi na različitim festivalima, od Egzita, Interzona, preko Infanta. Svaki nastup je imao neki dodatni izvođački element, kao što je savremeni ples ili pokret, ili drugi medij, poput videa ili slike. Logični korak dalje je bio da se upustimo u stvaranje muzike za pozorište i izvedbu u predstavi. Konstanta u bendu bili smo Marko i ja, pokretačka energija i volja za radom je dolazila od nas, što je i logično, s obzirom da je ovaj bend naš projekat.

  • Na vašoj sceni, čini se, muzika i gluma postaje „jedno“ – neraskidivi dvojac preko kojeg komunicirate sa publikom. Otkuda ideja da scena postane „sve“?

Interesovanja su nam vrlo široka, od primenjene do izvođačke umetnosti (bavili smo se oslikavanjem odeće, Marko se bavi duborezom, nakitom), u muzici koju smo stvarali smo se oprobali u različitim žanrovima (elektronska muzika, džez, pop, rok, etno), bavimo se fizičkim i muzičkim teatrom, držimo radionice „Telo kao instrument“ (bavimo se glasom i body percussion-om), radili smo sa decom i odraslima (pored „Alise u Zemlji čuda“ autori smo projekta koji je ostvaren u saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada i Centrom za socijalni rad, gde smo držali radionice dve godine deci iz Dnevnog boravka centra u Novom Sadu, u saradnji sa Ivanom Pravdićem i Vladom Ilićem, vajarom, i stvorili dve predstave „Mali princ“ i „Iz Ja grada u Ti grad“), držali radionice body percussion-a u zemlji i inostranstvu. Čak smo i preterano radoznali! Puno ljudi je čulo za nas „u prolazu“ – teško da je moglo drugačije, jer smo se stalno isprobavali u novim projektima i žanrovima… Pozorišni rad teži da ujedini sva ova naša interesovanja. Svakako da smo pristalice „siromašnog“ pozorišta – što manje scenografije, rekvizita, poštapalica – uz nužno skroman budžet. Ne bih da plačem nad stanjem kulture, jer nam je ono svima bolno poznato. S druge strane, nije potrebno puno materije da bi se stvorila magija na sceni – i to je ono čemu težimo.

Predstava "Ja biti, ja ne znati, mađarski"
Predstava “Ja biti, ja ne znati, mađarski”
  • Poetski teatar se bavi poezijom kultnih vojvođanskih pesnika, pre svega – Katalin Ladik, Ištvana Domonkoša i Ota Tolnaija. Predstave su sačinjene kombinovanjem stihova nekoliko različitih umetnika, kao što je predstava „Ja biti, ja ne znati, mađarski“. Posmatrajući tu predstavu zaključujemo da je vaša misija da najpre prenesete poeziju i pokažete njenu moć, dok su scenografija i kostim manje važni. Da li je to tako?

Donekle sam odgovorila na ovo pitanje u prethodnom. „Ja biti, ja ne znati, mađarski“, sem što je vrlo uspela predstava, usput je i najmobilnija: tri glumca, scenografija i kostimi staju u jedan kofer, i tehničar, Vid, naš sin – dovoljno jednostavno da se sutra spakujemo i otputujemo gde nas naš konjić odnese i odigramo predstavu. Jednostavno svetlo, spremljena muzička matrica. A moć poezije i moć muzike su evidentne – čak i loše odrecitovana pesma ponese čoveka, ako kroz uši reči nađu put do onog koji je otvoren. Pri tom je smisao zakučast i višeslojan, kao i kod muzike, što interpretatoru daje prostora da se igra – jer on prenosi kako i svoj smisao, tako i onaj umetnika, koji ju je napisao.

  • Koliko je zahtevno da u isto vreme budete u ulozi recitatora, glumca i muzičara?

Vrlo je lako, zapravo. Jer svaki tekst, muzika, doživljaj i pokret su povezani u jednu jedinstvenu višeslojnu pokretnu sliku, simbolički događaj na sceni. Mislim da je ovo najprirodniji put, kada razvijete različita interesovanja i izvođačke veštine. Od početka težimo nekom organskom sinkretizmu.

Predstava “Alisa u zemlji čuda”
  • Pozorište u prethodnim godinama gubi svaku kulturnu i društvenu relevatnost. Da li mislite da je to tako? Zašto?

Ne dolazim iz pozorišne „branše“, nisam završila Akademiju, studirala sam filozofiju, pa ne mogu da govorim kao stručnjak. Postoje moćniji mediji, kao što je televizija ili mobilna telefonija i internet; prijemčiviji su današnjem čoveku, koji je obrazovan na reklamama i crtaćima, kratkim formama, informacijama koje prima i pohranjuje. Sigurno da je to stvar celog društva i njegovih merila važnosti – ja sam odrastala uz predstave Pozorišta mladih, išla na teatarsku sekciju… Da se deci ponudi više takvih sadržaja, i ona bi se obrazovala u tom smeru. Naša deca su, bukvalno, odrastala u pozorištu i koncertima, probama, i učestvovali su u njima. Alisa je završila klavir, nižu muzičku, a Vid ide u srednju muzičku školu. Verujem da će oni znati da cene predstave i koncerte i u budućnosti, kao što su i do sada. Ako se na taj način formiraju mlade generacije, ne samo pozorište, već umetnost, će više ceniti u budućnosti.

  • Pozorišna trupa „Alice in Wonderband“ imala je mnogo uspeha sa predstavom „Alisa u zemlji čuda“ koja je, kako kažete, predstava „dece i roditelja za svu decu svih roditelja“. To je projekat grupe autora dve porodice, muzičko-scenska adaptacija jednog od najčuvenijih romana za decu. Da li možete da nam kažete nešto više o tom projektu? Kakvo je iskustvo raditi sa decom?

Predstava je nastala intenzivnim promišljanjem dramaturgije (Ivan Pravdić), kostima i scenografije (Olga Glišin) i muzike (Marko Dinjaški i Ana Vrbaški) u zimu 2010. godine; u proleće smo počeli da delamo i do maja, kada smo imali premijeru u Pozorištu mladih smo stvorili predstavu. Učestvovala su i naša deca, Gala (tada pet godina stara) i Dar (dve i po), Alisa (deset godina) i Vid (dvanaest godina). Olga je dolazila iz tradicije buto plesa, uz to je i slikarka, Ivan je dramaturg i pozorišni izvođač i istraživač, Marko i ja muzičari s pozorišnim iskustvom. Sve zvukove smo snimili, kao letnji dan na Stražilovu, odsvirali, otpevali – svih osmoro, uključujući i Dara, koji je recitovao pesmu u Vinaverovom prevodu, po kojem smo radili. Kostimi su predivni. Bila je to velika radost, ali i muka, jer smo bukvalno sve što se radilo učinili nas četvoro, u isto vreme radeći sa četvoro dece. Iskustvo je svakako bilo neverovatno.

Predstava je interaktivna, učestvuju deca iz publike, koju, u jednoj sceni, „More suza“, prekrije talas od plavog satena. Deca preskaču vijaču sa Alisom u sceni „Vreme“ – imali smo nestvaran doživljaj u Viminacijumu, na otvaranju „Mamut parka“, kada je procesija dece čekala da preskače sa Alisom, jedan po jedan, kao na Ešerovim grafikama. Ili jurenje i tuča sa Vojvotkinjom, koja drži ogromnu, veš, varjaču i vija Alisu i decu da ih „lema“ uz pesmu „Biber maloj deci prija“! Ovu predstavu izvodili smo u Pozorištu mladih, na „Zmajevim dečijim igrama“, „Noći pozorišta“, „BUDI“ festivalu u Pančevu, u KCNS, brojnim osnovnim školama u Novom Sadu i Vojvodini. Osvajali smo potpuno različite prostore, imali različite izazove, igrali na ulici, u najstarijoj biblioteci u Obrenovcu, koja je nestala u poplavama 2014.

  • Inspirisani tom predstavom, uradili ste i radio dramu?

Radio drama je bio način da se predstava prenese u muzički format. S obzirom da je stalna muzička podloga u predstavi postojala, pa bili to i svici u noći, učinilo nam se logičnim da snimimo replike i stvorimo novi medij. Uvek nas je zanimalo da se oprobamo u različitim medijima, i zato smo to iskustvo pozdravljali i prigrlili, čim smo imali priliku.

  • Koji je najinspirativniji projekat na kojem ste radili i kojem se rado vraćate?

Uvek je novi projekat najinspirativniji. I oni kojima se vraćamo treba da budu uvek novi, pa tome i težimo, jer je umetnost stalni stvaralački proces. Osim toga, tvoja je, pa vrlo zavisi od tvog trenutnog životnog stanja i interesovanja, šta ćeš stvarati. Vrlo često igramo predstavu „Ja biti, ja ne znati, mađarski“, trenutno Marko i ja intenzivno radimo na stvaranju izvođačkog body percussion materijala, koji takođe želimo da uobličimo u predstavu, u saradnji sa režiserkom i glumicom, Milenom Stanojević. Takođe radimo sa grupama ljudi u Novom Sadu i Beogradu na radionicama „Telo kao instrument“ na formiranju prve izvođačke grupe ove tehnike u Srbiji.

  • Verujem da postoji niz anegdota sa izvođenja vaših predstava. Da li biste hteli da nam ispričate neku?

Ima puno različitih anegdota, no jedna je, možda, posebno bizarna, a opet, smešna. Organizovali smo igranje predstave „Komičnog horor Sterija šoua“ u KCNS na koju su, sticajem okolnosti, organizovano došli učenici jedne gimnazije, nekoliko razreda. U pitanju je zbirka Sterijine poezije, vrlo gorke i nihilističke:„Ništa iz ništa/ Zgruvano u ništa/Daje sve ništa/Šta želiš više od iščezlog ništa?“

Naša predstava je u stilu mjuzikla, koji prolazi kroz različite songove i delove gde pesme izvodimo bez muzike, često kao dijalog. Glumci su oživeli mrtvaci, a bećarac je lajtmotiv, dok scenom prolazi duh neme devojčice (Alisa).

Gimnazijalci su bili relativno mirni tokom cele predstave, u nekim scenama vrlo iznenađeni, dobili smo aplauz na kraju i poklonili se. Zatim smo čuli da je profesorica koja ih je dovela sutradan došla da protestvuje kod Nedeljka Mamule da je predstava skandalozna, i da su se deca žalila roditeljima! Par dana posle toga se desio skandal u SNP-u, kada su prekinuli predstavu zbog ponašanja mladih iz (druge novosadske) gimnazije. Predstavu smo posle toga igrali na Sterijinom pozorju (u pratećem programu), na Štrih festivalu u Beogradu.

Komični horor Sterija šou
  • Primetimo da se u pozorišne predstave danas sve više upliću aktuelne društvene, političke i sveprisutne teme koje okupiraju medije i narod. Da li, po vašem mišljenju, pozorište mora da prati aktuelne društvene događaje ili je pozorište pak svevremenska, opšta, ljudska stvar koja postoji i van aktuelnosti?

Mogu reći da sam izložena najviše internetu, jer radim i u kancelariji, na kompjuteru. TV ne gledam, slušam radio. Do mene stižu delići novosti iz zemlje i sveta. U „Ja biti, ja ne znati, mađarski“ deo poezije je i istoimena čuvena poema Ištvana Domonkoša, koja se bavi temom života u iseljeništvu, ali i izbeglištva. Uz „Gerilske pesme“ Ota Tolnaija i bezvremenu poeziju Katalin Ladik, okrili smo koliko su tekstovi iz sedamdesetih dvadesetog veka aktuelni. Isto je i sa Sterijinom poezijom – jako malo, gotovo ništa, se promenilo u zemlji i svetu i od toga vremena. Bogati jašu siromašne, ratovi se ratuju, na ovim prostorima, sa prekidima, gotovo neprestano, kao i u svetu. Večite teme su oko nas, aktuelne. Za čime god posegnete, a istražujete duboko, stižete do večitih tema, one su uvek predmet umetnosti. Stvaram i izvodim sa željom da gledaoce inspirišem; da probudim želju za delanjem – možda je, u trenutnoj otupelosti, po mom mišljenju, to najviše potrebno „konzumentu“ umetnosti danas. Dela se po sopstvenoj savesti, i na taj način i dalje verujem u katarzu koju pozorište treba da donese.

  • Gde čitaoci KULT-a mogu da vas prate i upoznaju vaš rad?

Redovno gostujemo sa „Ja biti…“ u Firchie Think Tank studiju u Novom Sadu, a sada, 14. maja, i drugi put u Krsmancu u Beogradu. Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru, šta da kažem, tako najavljujemo sve događaje, kao i veliki deo korisnika društvenih mreža. Deo materijala, snimaka nastupa, je takođe na mreži, puno vizuelnog materijala, audio snimaka, produkcije, radio drama. Ostavili smo svoj trag na internetu i može se dosta toga naći. I biće ga još! Sarađivali smo na „Uprirodise“, novom ekološkom dečijem serijalu u produkciji „Druida“, koji bi trebalo da počne da se emituje na RTS-u – hor „Bajićevi slavuji“, uz velik trud profesorice Ane Kovačić, je izveo muziku koju sam komponovala, uz učešće izvrsnih muzičara, Jovanke i Siniše Mazalice. Naravno, traže se sponzori; ovim putem ih i pozivam. Mogu se opet vratiti na prethodni odgovor: obrazujte decu drugačije, podignite nove generacije, naučite ih da poštuju prirodu, neguju umetnost.

  • Šta biste poručili svima onima koji vole teatar i žive za njega?

Ko živi za teatar, teško od njega živi! No, vredi živeti kroz njega, jer se pomeraju sopstvene granice. I sebe smatram mladom – uvek sam voljna da učim, što mislim da je suština mladosti. Kao u priči o drvetu: dok se savijam, fleksibilna sam i menjam se. I sama se trudim da balansiram između rada, zarade i užitka stvaranja umetnosti. I pored toga što se umetnošću bavim od kada znam za sebe, sa kratkim prekidima, ne mogu reći da samo od nje i živim. To je teška rabota na ovim prostorima, naročito za nezavisne, alternativne umetnike. No, ne odustajem, i isto želim i svim mladim ljudima čiji život u manjoj ili većoj meri čini umetnost – i ono vreme koje mogu njoj da posvete, jer je to vreme dok istinski žive.

Razgovor vodila: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *