НЕВЕНА КОВАЧЕВИЋ: РАЗГОВОР СА БОЈАНОМ МАРЈАНОВИЋЕМ

Уметност је одувек инспирисала, али и провоцирала. Да ли цензура у уметности сме да постоји и у којој мери је вулгарности и вандализму место у уметничким формама, питали смо Бојана Марјановића, писца и новинара.

Бојан је добитник НИН-ове стипендије за роман у настајању, 2015. године, као и награде Лаза Лазаревић за необјављену приповетку, 2013. године. Сарађује са новинама Данас, Лицеулице, као и са више електронских портала. Један је од оснивача мултимедијалног центра Тросед, и један од уредника књижевног програма Градска књижница у КЦ Град. Његове књиге „Политика, Порнографија, Поезија“ и „Између два рата“ издала је Књижевна радионица Рашић.

Пишеш о животу и свакодневници у којој се преплићу жеље, надања, страхови. О сексу, нагости, религији, насиљу. У којој мери своју поезију сматраш провокативном?

Па да бисмо говорили о томе да ли је нека поезија (или ма која друга ствар) провокативна или не чини ми се да је, пре свега, важно одредити у односу на шта одређујемо ту евентуалну провокативност. Са једне стране, песме које ја пишем свакако неким ушима могу зазвучати провокативно, било због форме, језика или, можда најпре, због једног транспарентног и, надам се, јасно артикулисаног идеолошког ангажмана које оне са собом носе. Наравно, свако уопштавање са собом носи читав низ ризика да онај ко уопштава испадне претенциозна будалетина, али, са тим ризиком на уму, ако посматрамо нашу књижевну сцену, рекао бих да постоје доминантна два тока у савременој поетској продукцији. Први би био ток у коме се оперише некаквим патетично патриотским патосом према коме се поезија (и књижевност уопште) схватају као простор у коме се изнова репродукују националне матрице, као простор који служи за обликовање идеалне заједнице чији чланови имају само оне допуштене и пожељне идентитете, као простор који, у дослуху са неком врло упитном и у доброј мери измаштаном традицијом, и даље служи одржавању конзервативних, патријархалних, етноцентричних друштвених норми. Са друге стране, такође је присутна и тенденција једне, назовимо је тако, високе естетизације поетског говора која, опет, функционише у служби једне друге идеје – идеје према којој, по сваку цену, треба поезију омеђити као простор тзв. високе културе, простор који је интересантан тек у неким струковно-академским оквирима, простор који, заправо, по мом суду, инситирајући на фетишизацији текста не служи ничему до пукој деполитизацији књижевности и даљој јаловој атомизацији како аутора, тако и читалаца.

Кад се све сабере и одузме, изгледа као да на поетској сцени влада пресликано стање какво затичемо и у другим областима – дакле:
Имамо посла са једном спрегом националистичких и либералних наратива који су само привидно сучељени на нивоу иконографије, а, заправо, и једни и други служе пуком одржавању друштвеног статуса quо. Ако својим песмама макар мало успем да испровоцирам ма који од ова два табора – или, још боље, ако моју поезију буду сматрали лошом или је уопште поезијом и не буду сматрали – морам признати, такво што би ме доста учинило срећним и сигурним да оно што радим има некаквог смисла.

marjanovicbojan06 Сме ли цензура да постоји у уметности? Да ли уопште размишљаш о подилажењу уређивачкој политици која некад неправедно повлачи црту када су у питању одређене теме?

Једноставан и лак одговор би био, наравно, да цензура не сме да постоји ни по коју цену. Ипак, са тим одговором се не бисмо пуно усрећили јер са некаквом класичном представом о цензури као о деловању неких мрачних цензорских органа и апарата неких мрачних тоталитарних система данас ни ја, нити, верујем, било ко други на нашој књижевној сцени нема превише сусрета.

Међутим, то не значи да цензуре нема, само је њено деловање подмуклије. Наиме, хегемонски утицај доминантне парадигме света у коме живимо – а та парадигма је, што се мене тиче, недвојбено неолиберални капитализам, са свим својим идеолошким штакама и подупирачима – такође је врло јак. Иако нема неких бирократских типова који седе у неким буђавим канцеларијама и лупају печате на дозвољене или недозвољене идеје, свет у коме живимо окован је у један светоназор који се нормализује као једини исправан, као природан, као саморазумљив, као, ако хоћеш, постидеолошки. У таквом свету многе идеје су проказане као непожељне, али оне се експлицитно не забрањују већ се људима – кроз деловање образовног, медијског и осталих апарата – напросто склањају из фокуса. Левичарске идеје о заједници једнаких која би почивала на солидарности и потребама људи, а не потребама профита нису званично цензурисане и забрањене, али су њихово ширење и даљи развој на хиљаду начина структурално онемогућени или отежани.

Што, наравно, не значи да треба да одустанемо од њих. Баш супротно, треба још жешће за њих да се боримо.

Колико аутоцензура утиче на креативни процес? Да ли постоје границе које себи постављаш у слободи изражавања?

Мислим да сам се донекле у претходном одговору дотакао и овог питања. Ни ја, нити било ко други није изузет из те мреже хегемоног идеолошког деловања. Наравно да се онда и сам стално борим са собом када пишем. Притом, не бих рекао да имам превише проблема са самоцензуром – у оном смислу да седим уплашен и замишљен изнад неког текста који сам написао и да се бринем како ли ће овај или онај реаговати на њега – већ бих рекао да је много већи проблем са стварима које самоподразумевамо, са стварима које нисмо освестили, а којима обнављамо грозни поредак у ком живимо. Са тим сам се доста борио и доста ми је требало, рецимо, да се еманципујем од мачистичких, патријархалних оквира у којима сам се као песник и читалац формирао. И даље се, заправо, борим са тим.

Да ли те писање самоосвешћује и која је најизненађујућа ствар коју си научио о себи у стваралачком процесу?

Морам признати да сам много чудних ствари научио о себи пишући, тим пре што су текстови које пишем, онако, не аутобиографски у неком вулгарном, дневничком смислу, али су свакако доста ауторефлексивни и аутореференцијални, свакако имају везе са мојим властитим, свакодневним животом. Свака књижевност је, наравно, у неку руку таква, али ово што ја пишем је у доброј мери и експлицитније такво. Писање и доживљавам као једну врсту роњења у властитим паранојама, тугама, чежњама, идеолошким ставовима, сексуалним усхићењима и свим тим осталим стварима које те одређују и обликују. Нормални људи се, је ли, не баве бизарним радњама записивања самих себе, те се са свим тим стварима боре на неке друге начине. Када пишеш, истина је, освешћујеш себе на неки доста необичан начин, чепркаш дубље и подробније, а онда свашта излази из тога. Важно је, ипак, успети одржати неки зајебантски, иронични однос према свему томе – и према самом процесу писања и према стварима које научиш о себи пишући – јер ако се превише озбиљно уфураш у те ствари, заиста су огромне шансе да постанеш самодопадљиви идиот који иде наоколо и из неког разлога верује да има право да друге људе превише гњави собом.

Политика је опште место које, на себи својствен начин, обрађујеш и инкорпорираш у своју прозу и поезију. Како се књижевност и политика преплићу и како твоја идеолошка убеђења и политичка опредељења утичу на оно што ствараш?

Сваки књижевни текст је “ангажован” у оквиру ове или оне идеологије, било да је аутор тог текста тога свестан или није. Напросто, свет у коме живимо је једна мрежа идеја, мрежа значења и све што напишемо или изговоримо се качи негде за ту мрежу и добија тако свој идеолошки ангажман. Кад је то већ тако, ценим да је пуно боље бити тога свестан и дати све од себе да својим текстом делујеш у оквиру идеја које верујеш. У том смислу, одговор на твоје питање је, што се мене тиче, недвојбено једноставан – моја идеолошка убеђења и политичка опредељења апсолутно утичу на оно што стварам. Био бих срећан ако би моје писање на било који начин помогло политичкој имплеменатацији идеја које заступам. Поприлично ми је мука – да не употребим неку грознију метафору која се тиче телесних излучевина – од те либералне слике о писцу као некаквом магу који се налази изнад идеологије, као некаквом пркосном патетичном хероју који се, како то помпезно каже Киш у “Саветима младом писцу”, чува да свој језик не загади језиком идеологија. Иако је, наравно, и тај Кишов текст од почетка до краја толико натопљен језиком идеологије тако да је, када га читате, готово гњецав и распадајућ од тог језика.

dsc_0008bw

Слажеш ли се са Бартом да је аутор мртав? Да ли је могуће да се аутор одрекне свог дела и моћи доношења одлука о њему, самим тим и ауторитарне улоге као произвођача текста док читатељ постаје носилац конституције значења и креатор чина читања?

Наравно да је тај процес разумевања једног текста доста комплексна ствар и наравно да пуно зависи од читаоца и разних његових одлика – од образовања, ставова, културног контекста и гомиле других ствари које на важан начин могу утицати на кључ у коме се одређени текст чита. Међутим, чини ми се да се та Бартова теза доста произвољно и пежоративно цитира у разним постмодернистичким круговима зарад некаквог, рекао бих, скидања одговорности са терета аутора. Аутор је можда умро, али, ево, ја сам, јебига, жив и здрав те морам признати да својим текстовима врло јасно сугеришем шта желим рећи. Наравно, неко то може читати овако и онако и то је све легитимно и у реду, али не бих зарад залуђености теоријским полуцитатима даље пацификовао ионако препацификовано књижевно поље.

Које су идеје мултимедијалног центра Тросед, који си основао са своја два пријатеља (Милош Скокић, Марко Обреновић) и како функционише рад на обједињавању актуелних садржаја из области културе, забаве и уметности са људима који се примарно баве неким сасвим другим стварима (Милош је менаџер у маркетиншкој компанији, а Марко аниматор у студију који се бави видео игрицама)?

Тросед је једна пријатељска иницијатива, мали мултимедијални студио у којем моји пријатељи и ја покушавамо да кроз различите форме презентујемо неке појаве и неке вредности које држимо важнима. То што долазимо из другачијих области и што имамо другачија знања само нас, рекао бих, чини јачима и ту нашу ауторску дијалектику чини занимљивијом. До сада смо реализовали youtube емисију Beopolis Sessions, низ видео радова инспирисаних поезијом, као и пар епизода једне радио емисије. Доста шаренолико, али то је оно што и желимо да радимо – занима нас да континуирано проширујемо подручје борбе за ствари за које мислимо да се треба борити.

У недавно објављеном интервјуу, говорећи о твојој новој књизи Између да рата, кажеш да “рат није директно тема књиге, више је то нека свеопшта претња ратом, свеопшти страх од рата и његово предосећање”. Да ли се може поезијом борити против пушака?

Мислим да су и поезија и пушке дескриптивни појмoви који су – имамо прегршт историјских примера за то – употребљивани у најразличитије сврхе. Треба се борити против зла, против урушавања заједнице, против економског потлачивања и експлоатације, против дискриминисања људи на било којим основама, а у тој борби се може служити и поезијом, али, у неким историјским околностима, и пушкама. На крају крајева, нису Орвел или Коча Поповић ништа мање “интелектуалци”, “писци” или “уметници” зато што су се у одређеним тренуцима дохватили и пушке у борби против зла. Наравно, то уопште нису једноставне ствари и доста је лако из угодне перспективе давања интервјуа за један портал који се бави културом заузети и некакву начелну пацифистичку позицију у којој је свако насиље грозно, као и, са друге стране, некакву жестоку револуционарну позицију у којој се жустро позива на борбу и отпор. Али баш зато што то нису једноставне ствари, о њима треба мислити, читати, разговарати, те, напослетку, о њима треба и писати. Једним делом сам то и сам желео да урадим са својом новом књигом.

Но, да читаоци не добију погрешан утисак, на крају овог интервјуа морам рећи да сам ја ипак превасходно љубавни песник који већи део своје борбености, инспирације и политичких ставова, јебига, црпи из љубави према вољеној жени. Једноставна и смешна једна ствар сасвим, али је тако, шта да се ради.

Бојанов рад можете пратити и у електронској форми на његовом блогу marjanovicbojan.blogspot.rs а књиге набавити у књижарама Беополис, Макарт, Зептер и Делфи књижарама, или наручити на сајту Књижевне радионице Рашић.

Разговор водила: Невена Ковачевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *