НЕНАД ПЛАВШИЋ: ЈАВНО О ТАЈНОМ

(Интервју са Петром Милатовићем Острошким, оснивачем, главним и одговорним уредником СЛОВОСЛОВЉА, часописа за књижевност, културу и уметност; председником Српског културно-информативног центра у Бечу, чланом УКС, УК ЦГ и аустријског удружења писаца)

  • Када говоримо о књижевности код нас данас, можемо ли оценити на ком је нивоу тренутно, или још боље можемо ли тачно рећи зашто иде један корак унапред, па пет уназад?

97414_vest_10551019_524789431000240_8694410558217071119_nМилатовић: Књижевност, као и народ у целини, налази се на дну сваког дна на скали која јасно показује комплетну моралну и националну посрнулост целог народа, највећу у целокупној досадашњој историји. Никад се више него данас није књига објављивало и никад се као данас тако мало књига читало.
Објављују сви: кућне помоћнице, курве, глумице, певачице, генерали који су све ратове изгубили, лопови, професионални ниткови, удбаши, кочијаши,  доушници, бескућници, убице, медијске балавице, криминалци, полуинтелектуалци, пробисвети, аналфабети…
Евидентно је антиестетско циљано упросечавање које се римује са глаголом кроз густо грање, а све то да би најгоре медиокритетство постало врховништво, како би се испунила зла сврха да празне главе дођу до врха…

Евидентан негативан тренд каналисања свести до несвести намерно у позадину, до невидљивости, гура својевремено упозорење Бродског који је, устврдивши да је поезија највиша форма људског изражавања, без длаке на језику дијагностицирао стање у којем се данас налазимо, да не читајући и не слушајући аутентичне песнике друштво себе осуђује на инфериорне начине артикулације, на артикулацију једног политичара, једног продавца, или једног шарлатана, дакле, друштво које фаворизује свезнајуће незналице и медиокритете себи је ускратило еволутивни потенцијал.

ПРОЧИТАНИ СУ ОНИ КОЈИ НИШТА НЕ ЧИТАЈУ

  • После првог питања, а можда је требало и пре, али сматрам да је сувише било рано, желим да Вас питам какво је то опште стање где буквално можете наћи више писаца него читалаца, а при том ти писци не читају ништа осим својих рукописа?

Милатовић: Чита се, чита! Нарочито су прочитани они писци који ништа не читају. Општи културоцид највише погађа савесне читаоце који су принуђени да се окрену  осведоченим књижевним вредностима, класицима светским и домаћим. Као уредник часописа за књижевност, културу и уметност морам имати добар желудац како бих преживео све оно што се нуди на пијаци на којој је најскупље оно што је најјефтиније.
Тај тренд није изненађење у злом времену које фаворизује програмирани хаос чији је циљ сузбијање еволутивног и креативног потенцијала код човека као склопа мисаоних, емотивних и духовних констелација, а за узврат добијамо подкултуру, кич у скоро свим сферама живљења и мишљења!

ИСТИНСКИМ ВРЕДНОСТИМА НИЈЕ ПОТРЕБНА ЈЕФТИНА РЕКЛАМА

  • Осврнуо бих се овом приликом и на једну чињеницу веома важну, а то је да медији формално не признају књижевнике који не могу да издвоје за рекламу и тиме напросто (ти исти медији) приказују већином оно што можда и не би требало читати. Питање је зашто медији овако поступају и какво је Ваше мишљење о „културном геноциду“ који је на делу?

Милатовић: Треба имати на уму да су медији у сваком историјском периоду само продужена рука управљачке олигархије. Данашњи медији су у служби квазидемократске партократије и најогољеније мафиократије и овакви медији и не крију своју терористичку делатност на ум и осећања нормалног човека чију су менталну хигијену опасно  угрозили управо инструментализовани медији! У овој транзицији, која је само еуфемизам за најогољенију криминалну пљачку, разуме се, ни медији нису поштеђени, већ су добили  прецизна задужења: гушити сваку креативну мисао која је у служби виталних интереса народа, фаворизовати аутсајдерство и медиокритетство, правдати све што је за осуду, осуђивати све што је праведно. У том изврнутом систему вредности  најбоље се сналазе мутиводе који увек мутна кола и у још једну превару све нас заводе. Опскурна штива, без елементарне писмености и без минималне мисаоности, безочно рекламирају преко инструментализованих медија и на тај начин се ругају здравој памети. У оваквом односу снага данас би угаони темељи планетарног књижевног осмоугаоника били тотални аутсајдери: Хомер, Шекспир, Гете, Његош, Достојевски, Толстој, Гогољ, Волтер, који не би могли да плате рекламе у медијима у којима се рекламирају књиге убица, глумица, пробисвета и аналфабета, већ би били проглашени застарелим и анахроним. Треба ли подсећати да истинским вредностима уопште није потребна јефтина реклама?

С друге старне, данашњи медији скрибоманију користе за инаугурацију привида срећних робова који књижевност, како је лудицдно приметио Солжењицин,  претварају у слушкињу суочену са „пећинским страстима“ које бесомучно и без гриже савести „кидају и черече наш свет“ и један од циљева данашњих инструментализованих медија је скраћивање врхова и фаворизовање дивљачког бујања корова кроз неписмену скрибоманију полуинтелектуалаца, на које је својевремено луцидно указао др Слободан Јовановић.

Смешно је посматрати дубину људске плиткоће скрибомана који се, без елементраног познавања теорије књижевности, узалуд труде да кроз своје компилиране скрибоманије досегну до човека који је за њих заиста непозната категорија и та деструктивност  свести олакшана је у друштву које је оболело од тајкунизације да би се се свело касније на значај најобичније мајмунизације у свим сферама живљења и мишљења!

ИМАМО ВИШЕ КЊИЖЕВНИХ НАГРАДА НЕГО ПРАВИХ ПИСАЦА!

  • Велики проблем су и награде, зар не? Заправо, право је питање да ли се до неке књижевне награде може доћи без намештања? И у којој мери овакве закулисне радње унижавају величину самих награда?

Милатовић: То је тема за новог Радоја Домановића. Љутим се на старог Домановића. Зову га са свих страна, а он се улењио, никако да устане из гроба. Мораћу, дакле, да зашиљим оловку.

Данас имамо далеко више „књижевних награда“ него што имамо правих писаца. Хиперинфлација књижевних награда пропорционална је огромној девалвацији књижевних вредности. Бољим познаваоцима овдашњих књижевних прилика и неприлика не преостаје ништа друго до да се смеју и да плачу истовремено. Данас књижевну награду не можете да добијете књижевним квалитетом него степеном савијености кичме, вештином сервилности, дубином уласка у нечије дебело црево. Мало је рећи да су у питању класични кланови већ најогољеније секташке ћелије у којима се негују најгори манифестациони облици тоталитарних система, комунистичких и фашистичких.

Код нас има далеко више књижевних награда него правих писаца. Цивилизовани свет нам се смеје. Апсолутни смо светски шампиони по броју књижевних награда, а на светској вредносној књижевној лествици налазимо се на дну, заједно са неким полуписменим, заосталим племенима.

Да закључим по овом питању, у будућности ће бити најбољи онај писац који није примио никакву идеолошку и секташку награду!

11535791_701241140021734_593037154524243821_n
Део објављених књига Петра Милатовића

НА ЦАРСКИ ПРЕСТО УСТОЛИЧИЛИ РАЗБОЈНИКА

  • Сада би требало рећи нешто о квалитету свега онога што испливава на површину. Да ли је ниво задовољавајући, да ли је квалитет подобан и да ли је књижевност која се дешава тренутно верни наследник оног златног доба српске писане речи?

Милатовић: Данашња књижевност је у највећем броју случајева негација књижевности. Не можемо говорити о квалитету него само о квантитету, а квантитет не чини квалитет. Да је тако подсетимо се:  Малармеово „Поподне једног Фауна“ штампано је у свега 125 примерака и та кореодрамска представа остала је као најсугестивнија метафоричка прича о савременом добу и свету; Унгаретијева песничка збирка „Радост“, која је била од суштинске важности за италијанску књижевност двадесетог века, штампана је у свега 80 примерака; култна књига Пабла Неруде „Двадесет љубавних песама и једна очајна“ штампана је у свега 120 примерака и да не набрајам даље, скоро до у бесконачност, примере из историје светске литературе, све оне чија су дела посмртно штампана у тиражима са вишемилионским бројем примерака, што недвосмилсено потврђује да квантиетет никако не може да буде квалитет. Ову чињеницу данас свесно и несвесно, свеједно, у оба случаја са штеточинским исходом, занемарују управо они који су најпозванији да чувају и бране достојанство и постојанство књижевне речи, а овде, првенствено, мислим на: уреднике, рецензенте, издаваче и све који су дужни да професионалном и одговорном селекцијом раздвајују жито од кукоља, а они, у највећем броју случајева, на жалост и срамоту,  достојанство и постојанство књижевне речи, као и интегритете сопствених личности, једноставно продају у бесцење дозвољавајући шунду да се угнезди у царство литературе, а то је исто као кад би на царски престо устоличили разбојника! Разбојника на царски престо у српској литератури имамо не само метафорично него и стварно, једног удбашког доушника, данашњег академика, сваког антисрпског режима срамног и сервилног послушника, задушне мушке бабе чији  књижевни домет досеже само до лицемерне ироније на основу обичних узречица и локалних доскочица које су уобичајене у његовом каменитом завичају, који се чврсто држи за скуте удбашких црвених комесара у црним мантијама у оквиру текућег јада док још увек влада комунистичка и неокомунистичка Удбијада као својеврсна српска олимпијада!

  • Публика. Ко управља мишљењима публике, да ли постоји слобода избора  или  је у некој мери тај избор форсиран и доведен до свршеног чина од стране медија?

Милатовић: Одговор је дефинисан у самом питању. Доведен је избор до свршеног чина од стране медија. Међутим, на сцену (о ужаса, на запрепашћење свих манипулатора!) јавља се неумољива логика бумеранга. Наиме, презасићеност је код народа узроковала тражење алтернативних модела. Интернет је ту одиграо и те како важну улогу, иако има и својих негативних страна. С друге стране, човеков осећај за лепо и праведно остаје непромењен вековима, ма колико се трудили нови инжињери душа да у тај склад унесу несклад и конфузију. Тако да долазимо у једну парадоксалну ситуацију: насупрот диригованим медијима народ сам креира свој критеријум, јер, не заборавимо, народ има велике очи и уши и пред том истином свака манипулација је кратког века и на дуже стазе сасвим неуспешна!

КЊИГУ ОБЈАВИШ КАО ДА ПЛАЋАШ МУЗИЧКУ ЖЕЉУ!

  • Постоји ли критеријум за објављивање књига? Где је стручност у одабиру, где је жеља да се препозна прави писац који ће добро да представља нашу земљу у иностранству? Зар више није част дичити се добрим књижевником, него величати осредњост, мизерију и којекакве политичке пулене?

Милатовић: Критеријум се све више губи и узмиче пред јефтином комерцијализацијом, политичком инструментализацијом, клановском и секташком манипулацијом! Примера ради, на међународном сајму књига у Фракфурту 2010. године, једном од најпрестижнијих у свету, присуствући промоцији моје књиге на немачком језику „Комесари у мантијама – комунистички шпијуни у Српској православној цркви“ у издању респективног немачког издавача „Гете“, срео сам се са колегом Драганом Великићем, дотадашњим амбасадором Србије у Бечу и колегијално сам, разуме се, посетио штанд државе Србије на највећем светском сајму књига.

Ни сам не знам како сам издржао да од шока не паднем у несвест! Наиме, уместо да на највећем светском сајму књига видим дела највећих српских писаца: Његоша, Андрића, Селимовића, Ракића, Црњанског, Дучића и тако даље, суочио сам се са полупразним полицама  и брошираним издањима неких писаца који су се декларисали као „другосрбијански“ и уместо богате библиотеке доминирали су њихови портрети у дупло већој величини од њихове природне такозваних писаца „друге Србије“, а било их је свега неколико: Великић, Угричић, Хамовић и тако даље. Је ли они репрезентују српску књижевност у свету? Србијо, прими моје саучешће! Искрено сам се тада забринуо за њихово ментално здравље и удаљио сам се од те клоаке. Исти случај се поновио на следећим међународним сајмовима књига у Лајпцигу и Бечу, а на међународним сајмовима у Лондону, Лос Анђелесу и Јерусалиму није их било, а боље што није, да нас не брукају пред цивилизованим светом који добро зна да ако, не дај Боже, и нестане ова цивилизација, будућа ће нас памтии по Грку Хомеру, Енглезу Шекспиру, Немцу Гетеу, Русу Достојевском и Србину Његошу!

Критеријум за објављивање књига уопште не постоји. Објављује се и штампа све и свашта. Ко год има 500 евра може да објави књигу у 500 примерака, као да плаћа музичку жељу на некој локалној радио станици!    

Навешћу један пример. Једна неписмена скрибоманка четвртасте главе обратила ми се у једном бечком ресторану за помоћ да јој лекторишем један текст. Урадио сам то одмах, указавши јој да не сме да пише у инфинитиву, да мора да користи седам падежа, да ако хоће да се бави књижевним радом мора да познаје именице: властите, заједничке збирне, градивне,  апстрактне; да мора да познаје род и број именица, да обавезно научи  све врсте промена именица  по падежима; да мора да познаје сва  правописна правила и тако даље; а све сам  јој то објашњавао на примерима у самом тексту. Наравно, као и сви медиокритети плитке памети, није ме послушала, али ме патолошки замрзела и почела иза леђа неуспешно да сплеткари док се сама није уловила у властитој мрежи заједно са њеним партнeром, малим човеком и великим сплеткарошем, али им та срамота не смета да се на фејсбуку потписују као „књижевници“. Ово је само један од бројних доказа да у овом посрнулом добу знање представља отежавајућу околност код незналица! Нису такви интелектуални пигмејци и морални лилипутанци сами. Пун их је фејсбук који је, част изузецима, постао планетарна гумена соба за све неостварене и презрене; мада та друштвена мрежа, као и друге, има и својих добрих страна, али то је већ друга тема.

КРИТИКА ЈЕ ПОСТАЛА СЕРВИЛНА СЛУШКИЊА ОБОГАЋЕНИХ ПРОБИСВЕТА

  • Где је нестала критика? Зашто су све критике позитивне? И колико се плаћа критика, односно колико се плаћа добра критика?

Милатовић: Истинска књижевна критика, која јасно раздваја вредност од безвредности, скоро да и не постоји више и све више постаје послушна слушкиња обогаћених пробисвета који углед купују новцем, као што купују докторске титуле и остале академске и друштвене статусе, јер све је на продају на транспарентној, односно провидној, пијаци на којој је образ најјефтинији иако је постао скоро музејски експонат.

У цивилизованом свету, како на западу тако и на истоку, критичаре и рецензенте плаћају издавачке куће пристојним хонорарима који ни у ком случају појединачно не смеју прећи трећину просечне плате. У Србији и осталим окупираним српским покрајинама, што је парадокс и наш изум, за објављивање књиге није потребна чак ни рецензија, а у цивилизованом свету уобичајено је да сваки рукопис мора да има препоруку издавачу два меродавна рецензента, што значи да свако код нас може да штампа књигу без рецензије, дакле без мишљења меродавног књижевног критичара, као да плаћа музичку жељу на локалној радио станици. Постоје критичари који су се специјализовали за писање критика и рецензија најчешће ауторима из расејања и њихова тарифа је око 1000 евра, без обзира да ли је рукопис за објављивање или за канту за отпатке.

  • Како доћи до своје књиге? Да ли су појединим издавачима важнији новци него углед? Књига више није уметничко дело него роба, зар не?

Милатовић: Тачно да многима књига није уметничко дело него роба, нарочито неким приватним издавачима који су основали своје приватне издавачке куће после страначке злоупотребе моћи и утицаја у разним ранијим министарствима у којима нису водили рачуна о народним и државним виталним интересима већ само и искључиво о својим личним.  

  • На који начин подстаћи читаоце да се окрену правој књижевности која плени, а која је испод земље?

Милатовић: Парадоксално, али истинито, сада у, условно речено, овој демократији, до правих вредности се долази као и у оним најтоталитарнијим системима које персонификују стаљинизам, титоизам, хитлеризам, или маоизам, а то значи алтернативним путевима изван система државне, тајкунске и мајмунске договорне бласфемије. Некад смо у комунистичком тоталитаризму имали самиздат издања и водило се рачуна о вредности и екслузивности. Данас се ситуација понавља у демо(НО)кратском неокомунизму јер су сви системи вредности тотално обезвређени!

12592438_808812755931238_2947912736205659604_n

КРИМИНАЛНО ПОДЗЕМЉЕ МОРАЛНИЈЕ ОД КЊИЖЕВНОГ НАДЗЕМЉА

  • Кланови у књижевности, постоје ли и да ли су Вам познати учесници?

Милатовић: Постоје и познато ми је све до у најситнији детаљ. Управо завршавам рукопис са овом тематиком и овом приликом не желим да откривам детаље пре објављивања књиге на српском и немачком језику у иностранству. Задовољите се само са следећом информацијом: летеће перје многима, биће демаскиране све лажне величине. Криминално подземље је далеко моралније од јавног књижевног надземља!

ЧВРСТ НАСЛОН НА СВЕТЕ ЗАВЕТЕ ПРЕДАКА

  • Каква би по Вама требало да буде национална стратегија која ће вратити углед српским писцима?

Милатовић: Национална стратегија која ће вратити углед српским писцима неизводљива је у грађанској држави у којој мањине буквално тероришу српску већину на политичком, привредном и културолошком плану. О националној стратегији моћи ће конкретно да се говори кад српски народ буде  изнедрио политичаре који ће да воде српску, а не бриселску и вашингтонску политику. До тада морамо да се довијамо како знамо и умемо, а најбоље ако сва своја промишљања и деловања будемо чврсто наслонили на свете завете предака, јер све што је умно и трајно у овом народу проистекло је из светих завета предака!

БЕЧКЕ АЛЕ

  • Живите у Бечу и вероватно су Вам познате прилике из расејања. Можете ли нам их описати?

Милатовић: Познате су ми прилике, јер сам савестан хроничар и као доследан бранилац виталних српских интереса, који је организовао бројне масовне српске демонстрације, разне трибине, књижевне вечери, на удару сам оних који не мисле добро српском народу и који су увек, почев од титоистичког времена подметали клипове у точкове свакој српској акцији. О детаљима не могу у једном интервјуу, али о свему томе ће бити речи у књизи БЕЧКЕ АЛЕ у којој ће се открити много што шта, почев од ратних злочина данашњих лажних демократа у Аустрији, до државног тероризма под патронатом амбасаде Србије у Бечу, криминалне делатности разних удружења под патронатом Конзулата и Амбасаде Србије у Бечу, криминалне злоупотребе хуманитарне помоћи, перфидног онемогућавања да српски народ у Бечу има националну институцију која би скупила расуто, непотистичке и приватне злоупотребе страних фондова, међународне криминалне спреге против истинских бранилаца српских виталних интереса, умешаности у шпијунске послове на међународном плану, најбезочније фаворизовање медиокритетства и тако даље. Понављам, један интервју, ма колико био опширан, није довољан да се све објасни. Зато се за сада задовољите са информацијом да ћете добити, не један одговор него сијасет, на ово ваше питање.

ХАОС ЈЕ ПРОГРАМИРАН

  • Колико је политика уплетена у новонастали хаос?

Милатовић: Овај хаос је програмиран и да домаћем и на међународном плану и тај хаос се одразио на културу и на литературу. С обзиром да су нам данашњи политичари некадашњи уличари, није никакво чудо што смо неколико светлосних година удаљени од цивилизованог начина живљења и мишљења. Доњем миљеу памети, последњим у селу сељацима и у школи пропалим ђацима никако не одговара сређивање стања, јер ловци у мутном патолошки мрзе бистрину и сваку чистину, плаше се да би у бистрој води ловци у мутном сами били уловљени. Зато се, између осталог, грчевито боре против свих оних који хоће, смеју и умеју да служе виталним интересима свога народа, а онај ко служи свом народу онако како Бог служи грешнима, тај постаје аристократа неба и у свако доба дана и ноћи ужива гостопримство и Бога и сиромаха истовремено и са тим моралним капиталом купује се цело небо које је свима изнад глава! У том случају данашњи политичари, као послушни курири сатрапа овог народа, били би нико и ништа, или би, у најгорем случају, носили пругаста одела у установама затвореног типа! Зато им је овај данашњи хаос једина алтернатива.

ИМАМО ДОСТА ОРЛОВА МЕЂУ ВРАНАМА

  • И за крај: какву будућност сматрате да ће имати домаћа књижевна сцена и на који начин би могла поново стати на своје ноге?

Милатовић: У сваком злу постоји добро. Из овог наметнутог, али привидног,  безизлаза постоји излаз. На књижевном плану излаз ће бити у појави нових: Домановића, Нушића, Његоша, Дучића, Црњанског, па и Гогоља, Достојевског и осталих, јер овај народ има тај потенцијал и он није под контролом ниједне политичке олигархије и ниједне страначке мафиократије. Све те будуће орловске геније данас не можете да чујете од прејаког грактања  бројних врана које су чак и законом заштићене и генијалним орловима не преостаје ништа друго до да нагло узлете, да буду што даље од свих оних којима су њихове низине једине могуће висине!

Разговарао: Ненад Плавшић (Словословље)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *