“Najveća je mudrost praviti se lud kada je to potrebno” (INTERVJU)

Gde je granica između Ludosti i Ludila? Šta je potrebno da bi se ostvarili najveći snovi? Kako je igrati Pohvalu ludosti u Srpskom narodnom pozorištu, a Brehtovu Malograđansku svadbu širom Vojvodine? Da li postoji rampa između života i pozorišta?

Razgovarali smo sa glumicom Željkom Jelić i dobili odgovore na ova pitanja. Razgovarali smo sa glumicom koja opozorištava i oživljava Erazma i veruje u njegovu Ludost.  “Meni je žao što ljudi nisu danas više u zdravoj Ludosti. Mislim da su danas čak najmanje u Ludosti, jer sve više glume, sve više maski imaju. Te maske su sve više srasle za njih. Nisu ljudi spremni da u sebi urade neku luckastu stvar, jer Ludost o kojoj Erazmo govori nije ludilo, već šašavost koja nam je potrebna da bismo ostali imalo srećni, da nam ostane neka nit koja nas povezuje sa našom dušom.” rekla nam je glumica Željka Jelić koju smo sredinom februara gledali na Kamernoj sceni u Srpskom narodnom pozorištu.

Prenosimo vam deo razgovora o Pohvali, Brehtu, Ludosti, Želji i pozorištu.

Novosadskoj publici ste poznati po monodrami Pohvala ludosti koju ste izvodili u Novosadskom pozorištu i Firči Tink Tank studiju, a početkom februara Pohvala ludosti je odigrana i na Kamernoj sceni u Srpskom narodnom pozorištu. Rekla bih da je ovo ostvarenje jednog sna i zaista veliki uspeh. Šta za vas predstavlja igranje Pohvale na ovoj sceni?

Kao što si i rekla, to je zaista ostvarenje jednog od mojih snova. To je bio veliki izazov, dugo godina sam maštala da igram na sceni Srpskog narodnog pozorišta. S obzirom da sam amaterska glumica, bilo je skoro neverovatno i nemoguće u našoj zemlji doći na profesionalne daske. Zbog toga mi je veoma važno ovo izvođenje. Možda će, recimo, ovaj intervju pokazati čitaocima da je moguće sve što se jako hoće! Meni lično je Srpsko narodno pozorište bilo ogroman izazov i velika odgovornost. Moram reći, to je bilo za mene najteže igranje, mislim na pripremu i vreme do same predstave, jer sam danima bila pod tremom, to je bila strepnja, bojazan, tako je uvek sa onim do čega vam je jako stalo. Pogotovo kada si nadomak jednog od svojih snova, onda ti bude veoma važno da to uradiš najbolje moguće, čak i izvan svojih granica i mogućnosti. Ta scena je tehnički malo nezgodna, između ostalog i zato što svakog trenutka, zbog osvetljenja, vidim oči svakog gledaoca, a to često može da zabuni. Moralo je da dođe do nekih promena u toku izvedbe, posebno kada je rekvizita i mizanscen u pitanju. Ali, bilo je interesantno, svaki put je neko novo iskustvo i izazov.

Karte su rasprodate nekoliko dana pred izvođenje. Kako ste zadovoljni izvođenjem?

Niko nije očekivao da će se karte tako brzo rasprodati, s obzirom da sam ja anonimna glumica, s ozbirom da ovo delo nije toliko poznato kod nas! Divan je osećaj zaista. Mislila sam da je publici važno da je poznati glumac ili poznato delo i da se na osnovu toga odlučuju za predstavu. Očigledno to nije uvek tako jer u mom slučaju nije bilo ni jedno  ni drugo. Mada, o Pohvali ludosti se već verovatno govori u Novom Sadu, jer je prošle godine tri puta igrana u Novosadskom pozorištu (Ujvideki Sinhaz). Publika je divno reagovala, nadam se da će pozorište prepoznati da je to nešto što treba i mogu da imaju na svom repertoaru.

Moji lični kritičari su veoma strogi, a to su moja deca i prijatelji koji me gledaju milioniti put, znaju tekst skoro napamet, sve čuju i vide, govorili su mi: Pa, mogla si bolje; Neke scene su ranije bile uspešnije; Trema se videla…  Priznajem da sam silno želela da u SNP-u bude najbolje izvođenje do sad i to je razumljivo. Ali, tačno je da bilo je mnogo boljih izvođenja. No, ovog puta sam iznenadila sebe što sam prvi put u životu izgovorila: „Moglo je bolje, pa šta?!“ Uvek treba dati sve od sebe i uraditi najbolje što se može, bez obzira šta čovek radi, a biće onako kako zbog nečega treba, jer i Univerzum ima svoje „režije“, pa kad se sve to složi ispadne u stvari najbolje – ili bude baš, baš dobro, ili naučite novu lekciju, što je više nego dragoceno. Izvođenje u SNP-u je jedno divno životno iskustvo, jedna divna lekcija.

Saradnja za rediteljem Tiborom Vajdom i rad na monodrami Pohvala ludosti (koja se izvodi od 2006), čini se, bila je prelomna za vašu glumačku karijeru. Na početku, to je bilo „scensko kazivanje“ jednog filozofskog traktata. Nakon Vajde, Pohvala ludosti je dospela u ruke glumca i reditelja Zorana Radulovića, vašeg kolege i prijatelja, koji je predstavi dao novo ruho. Možemo reći da ovu monodramu potpisuju dva reditelja, jedan je idejno postavio i adaptirao tekst, drugi je uradio briljantnu režiju. Na tome, sigurna sam, mogu da vam pozavide mnogi profesionalni glumci.

Upravo tako. Kao scensko kazivanje,  retko se igrala, publici nije bio prijemčiv taj vid izvođenja, ja prva nisam uživala u tome, pa se to valjda vidi i oseti. Ne valjda, nego sigurno. Sedeti na jednom mestu i pričati tekst koji nimalo nije lak niti svakidašnji, bez mogućnosti da nešto odigram, bez misanscena. To se prosto nije slagalo sa mojim temperamentom i to je publika osećala.  Godinama nije igrana uopšte, ali ja nikada nisam htela da odustanem od nje. Razmišljala sam šta da uradim, kako da je oživim, približim gledaocima. Pre tri godine sam došla na ideju da se ona  „dorežira“. Zamolila sam svog prijatelja, glumca i reditelja iz Crvenke Zorana Radulovića da mi pomogne oko te zamisli, naravno uz saglasnost prvog reditelja koji je adaptirao i postavio tekst Tibora Vajde. Zoran mene vrlo dobro poznaje i znao je na koji način ja mogu da iznesem ovaj tekst. I napravili smo ovo što se sada igra. Za relativno kratko vreme uspeli smo da oživimo predstavu. To je bilo uživanje, uveli smo mnoštvo rekvizita,  muzičke i scenske efekte. Zapravo, najvažnije je uživati, a mi smo uživali dok smo ovo radili. Hoću da igram Erazma i Pohvalu ludosti koliko god budem imala snage. Ono što mi daje potvrdu da sam u pravu kada tako razmišljam jeste Tibor Vajda koji je to postavio pre skoro 11 godina i rekao: „Kako budeš starija, ovo ćeš sve bolje igrati, jer životno iskustvo donosi ono što je potrebno za ovakvo delo i ovakvu predstavu.“

Pored Naših dana Raleta Milenkovića, rekla bih, nije često, čak je i retko videti uspešnu monodramu na pozorišnim scenama. Monodrama je, čini se, možda i najteži oblik pozorišnog izvođenja. Na sceni si sam, nemaš partnera, a on je na sceni jedini spas. Ako na sekund izgubiš pažnju publike u monodrami, izgubio si ih zauvek. Da li se slažete sa tim?

Da, sa tim se slažem u potpunosti. Svojevremeno sam gledala Vericu Nikolić, u njenoj diplomskoj monodrami Lilika,  po tekstu Dragoslava Mihailovića koji je, svi znamo potresan, nažalost vrlo realan i upozoravajući. Mnogo glumica igra Liliku, ali je njena izvedba za mene bila fascinantna i još uvek sam pod tim utiskom, iako je prošlo 5-6 godina. Međutim, nije imala potporu i razumevanje onih koji bi trebalo da prepoznaju i podrže kvalitet i talenat. Zbog toga se i igrala vrlo kratko. Verica je sada profesor u dramskom studiju Vanje Ejdus i glumi u drugim projektima.

Nesumnjivo, potrebna je ogromna snaga za izvođenje monodrame i moguće je da je to razlog što ima malo monodrama. Ne može to svako, mnoge moje kolege glumci s velikim iskustvom i završenom Akademijom priznali su mi da  nikada to ne bi radili.  Tu treba još nekih dodatnih stvari. Prvo, važno je ogromno samopouzdanje. To je jedan od faktora da se suočiš sa samim sobom i publikom. Drugi je da budeš mentalno spreman da to nosiš u sebi sve vreme. Koliko god da si spreman, koliko god da vežbaš, uvek može da se desi blokada. Nema veze koliko se puta ponovio tekst, koliko se vežbalo, ni sa koncentracijom. Poreklo blokade je nepoznato i verujem da se dešava vrlo retko. U ansambl predstavi uvek imaš kolegu koji će uskočiti, premostiti, podsetiti, uvek može nešto da se uradi da publika ne vidi i ne oseti. U Pohvali mi se nije desilo da zaboravim tekst, ali to je veliko opterećenje, posebno dok sam igrala bez suflera. Sada je moja ćerka moj sufler, ona je uvek tu negde iza zavese, vrlo je posvećena i preživljava sa mnom svih 55 minuta. Mnogo mi je lakše, jer se više mogu posvetiti samoj ulozi. Ona je inače i  moj najveći kritičar.

Kada mi je Tibor Vajda ponudio ovaj tekst davne 2006. nisam verovala u sebe, ali je on verovao u mene i sada sam mu na tome veoma zahvalna. Uspela sam, i veoma mi je drago što mogu i to da iznesem, jer sa druge strane, posebno uzvišeni osećaj za glumca je da sve vreme bude sam u centru pažnje. Kako sam već rekla i velika odgovornost, ali i posebna čast. Nije lako, ali je čudesno!

Ovaj svet je, pet vekova nakon Erazma, i dalje Ludnica. „Šta je drugo ceo ljudski život nego neka vrsta komedija u kojoj svi igrate pod svojom maskom i svako svoju ulogu?“ – zapisao je Erazmo 1509. Ova predstava pokazuje da je Erazmo i danas živ. Šta je za vas danas Ludost?

Jedna od omiljenih Erazmovih rečenica mi je upravo ta. Obožavam tu scenu, jer uvek vidim iznenađenje u publici, suočenje sa istinom da je to zaista tako, kao otkrovenje. Osetim da tada započinje makar neki vid introspekcije kod svakog ponaosob.

Mislim da je svet oduvek bio Pozornica a danas naročito. Meni je sada sasvim jasno, s obzirom i da studiram psihologiju, koliko je sve to skopčano – evoluciona psihologija i Erazmo i ljudi danas. Sve je još uvek isto, sve ima jedan dobro utaban pravac kojim čovek ide dugo vremena, i neke suštinske stvari se ne menjaju. Ja mislim da se menja forma. Menja se oblik ludosti, a suština ostaje ista. Čovek se nije promenio. Ljudi su umišljena bića u svemiru, sa svim svojim pronalascima i dostignućima, ali u srži  čovek se, sa svojim osobinama, nije nimalo promenio. Bilo da pričamo o muško-ženskim odnosima, braku, vlasti, crkvi, o svemu o čemu Erazmo piše. Meni je žao što ljudi nisu danas više u zdravoj Ludosti  (luckastost). Mislim da su danas čak najmanje u Ludosti, jer sve više glume, sve više maski imaju. Te maske su sve više srasle za njih. Nisu ljudi spremni da u sebi urade neku luckastu stvar, jer Ludost o kojoj Erazmo govori nije ludilo, već šašavost koja nam je potrebna da bismo ostali imalo srećni, da nam ostane neka nit koja nas povezuje sa našom dušom. Ljudi gube sebe i svoj identitet, dobrovoljno se konformiraju, čak se guraju da što više budu ukalupljeni. Ova predstava je, kako ja volim da kažem, „čisti Erazmo“, jer tekst nije prilagođavan trenutnim dešavanjima, našem podneblju i mentalitetu da bi eventualno bio zanimljiviji. Erazmo je univerzalan i kosmički i tako treba da ostane!

Da li vi živite Ludost?

Da, ja zaista živim Ludost i za svoju okolinu se vrlo neobično ponašam. To me često pitaju na razgovorima posle predstava. Sada na studijama psihologije učimo o ponašanju, kao manifestaciji unutrašnjih stanja. Koja je to granica da je nešto normalno, a odakle nije?  Smatra se da je normalno ono što radi većina, ali tu je veliki znak pitanja. Ti kalupi su najopasniji, u školi, na fakultetu, poslu, sve je uniformno, sve se više levak sužava i čovek sve manje ima prostora da bude ono što jeste, a ustvari je samo tada zaista sretan. Ako se sam ne bori za sebe, izgubljen je. No, ljudi umesto da se bave sobom, bave se drugima, tuđim životima i nebitnim događajima. Izgube svoju Ludost.  Za mene bi „normalno“ značilo da čovek radi ono što mu prija, na način na koji mu prija, da sačuvasvoj integritet, a da pritom ne naudi drugima na bilo koji način. Ljudi bi trebalo da budu luckastiji da bi bili srećni. Svet bi bio sigurno drugačiji. Ludilo danas izbija u najružnijem obliku, štetno je za druge, za civilizaciju uopšte. To mi se ne dopada. Kada radimo nešto destruktivno – to je ludilo, a ludost je nešto sasvim drugo!

Iz teksta Erazma Roterdamskog izabrali ste ono što je igrivo. Predstava je koncipirana i sačinjena tako da i gledaoci budu uvučeni u igru. Posebno interesantno i jedinstveno jeste što nakon predstave publika ima priliku da razgovara sa vama, tj. sa Boginjom. Šta je ono što vas pitaju ili vam kažu?

To nam se slučajno desilo u Zrenjaninu pre dve i po godine. Završila se predstava, ja sam se poklonila dva-tri puta, a publika je ostala da sedi. Niko nije izašao, čekaju dalje. To je tada spontano krenulo, niko od nas nije imao u planu da počnu ti razgovori sa publikom. Taj prvi razgovor je trajao 45 minuta. Nama se to dopalo, i rekla sam: „hajde da zamenimo uloge na tren, sada ja slušam vas, vi pitajte, pričajte, hvalite, kritikujte“. Interesovalo ih je kako je nastala predstava, kako sam naučila toliko teksta, kakav je odnos prema knjizi. Išli su dotle da su me pitali da li sam udata, da li imam decu, da li živim ludost o kojoj im pričam. Žao mi je što nemam snimak tog prvog razgovora, jer je to jedna potvrda koliko je to dotaklo ljude. Od tada nam je to praksa. Neko ostane, neko ne. Desi se i da ostanu, ali da ćute, da neće da pitaju. Onda volim da ih provociram i da im kažem da su već izgubili onu Ludost koja im je neophodna. Kada neko probije led, onda je lakše. Ne bih ni volela da se ovo dopadne svima, to ne bi bilo dobro, svi smo mi različiti. Uvid u ljudsku različitost i pomirenost sa njom  je za mene vredno iskustvo.

Mnoge teatrološke studije bave se postojanjem granica između života i pozornice. Da li uopšte ta granica postoji? Šta vi mislite, gde se nalazi rampa između života i pozorišta?

Ovo je jako interesantno pitanje, lepo što si mi ga postavila. Ja bih rekla da rampe postoje. Ali jednostavno, rampe su tu da se podižu. Rampe postoje taman toliko da se zna da je ovo književnost, ovo život, a ovo pozorište, ali to se lako poveže i spoji na način na koji treba i kada treba. A onda se opet po potrebi spuste. Sve je ustvari vrlo jednostavno.

Mladi reditelj Dušan Mamula je u pozorištu Promena režirao predstavu Pohvalu ludosti. U razgovoru sa njim, za časopis KULT, spomenuo je da bi voleo da možda zaigrate Ludost sa njim u predstavi.

Veoma mi je drago što sam ovo čula. Zaista bih volela da što pre pogledam tu predstavu i, zašto da ne, započnemo saradnju. Ja obožavam izazove, svim mladima bih preporučila da idu u susret izazovima. To je najlepše u životu. Ja sam otvorena uvek za sve susrete, za sve mogućnosti, opcije, nikada ne znate šta je „iza ćoška“. Ako ste avanturističkog duha, uvek ćete zaviriti iza. Drago mi je što se jedan mlad čovek bavi Erazmom, bavi Ludošću. Nije bitno da li je monodrama ili više glumaca, bitno je da se pošalje poruka, da se razgovara o tome.

Malograđanska svadba, režija: Radoje Čupić

Igrate u novoj predstavi Malograđanska svadba po tekstu Bertolta Brehta, u režiji Radoja Čupića, koja je uspešno izvedena u Crvenki, kao i na gostovanjima u gradovima po Vojvodini. Pozorište Stevan Sremac iz Crvenke već je sarađivalo sa Čupićem. Kakav je Čupić kao reditelj? Kako je tekao proces na predstavi?

Radoje Čupić je radio tri projekta u Crvenki vrlo uspešno. Ja sam se mom matičnom pozorištu tek ove godine opet pridružila, posle 13 godina pauze. Zvale su me moje kolege i u ranije projekte, ali nisam prihvatala, bilo je suludo pored obaveza koje imam. Međutim, ove godine, iako imam više obaveza nego ikad, prihvatila sam, prateći samo intuiciju, nikako logiku i razum. To je čista Ludost, drago mi je što sam prihvatila,  uživam igrajući u Malograđanskoj svadbi. Ja prvi put radim sa Čupićem.  Inspirativan, neobičan, ali odličan reditelj! Potvrda da nosi Ludost na pravi način. On je došao sa željom da se radi Breht i Malograđanska svadba, sa kojom se malo ko hvata u koštac. To je vrlo težak tekst, jer sam od sebe malo toga daje. On je rekao: „Ja želim da se to igra, kako će se igrati – još ne znam, ali znam da će biti sjajno“. Imao je ideju da zajedno napravimo tu predstavu, on je naravno držao palicu, vukao konce, ali smo je zajedno gradili, kako je on i zamislio. Ta njegova iskrenost je mene u tom trenutku fascinirala. Predstava je zaista nesvakidašnja i neobična. Napravio je idealnu podelu. Moj lik je muški lik mladinog oca pretvoren u mladinu majku (koja ne postoji u Brehtovoj podeli). Glumim jednu groznu babu-taštu, brkatu i sa spojenim obrvama, sa dva ružna mladeža (jedan je čak i dlakav). To je odlično ispalo. Za mene je rasterećenje da igram predstavu koja nije monodrama, ovde imam kolege. Iako je takođe velika odgovornost, ipak je mnogo je lakše.

Svedoci smo da Breht nije danas shvaćen onoliko koliko zaslužuje, setimo se samo predstave u režiji Tomija Janežiča Opera za tri groša, koja nakon samo nekoliko izvođenja biva skinuta sa repertoara. Kako je danas izvoditi Brehta na sceni? Da li publika razume Brehta?

Breht se vrlo retko može videti danas na sceni. Ono što je Čupe napravio je vrlo neobično. To je nešto čudesno, nije ni komedija, nije ni drama, a istovremeno je i jedno i drugo, postoji dosta muzičkih elemenata, pa možemo reći da je i mali mjuzikl. U ovoj predstavi se vidi glumačka sloboda u likovima, svaki lik je za sebe, čak ni kostim nije tipski, urađen je po karakteru lika. Dosta igramo ovu predstavu, već smo gostovali u Kuli, Apatinu, Bečeju, Baču, a već su zakazana igranja u Sivcu, Crvenki (Zonska smotra), Ruskom Krsturu, Kragujevcu – Festival „Zlatne Kulise“, Sremskoj Mitrovici i drugim mestima. Publika jako dobro reaguje, mada im je kraj malo nerazumljiv, ima dublju simboliku. Oni koji se bave književnošću i umetnošću lakše se prepuste tim dubinama. Ali, bez obzira na to, mislim da publika uživa. Ljudi treba samo da krenu od naslova, od Malograđanske svadbe, i neka se prisete, recimo, poslednje svadbe na kojoj su bili. Svi nastupamo sa maskama na počeku, potom raspuštenost i bahanalije, kako kod Brehta, pre skoro sto godina, tako je i kod nas oduvek, a i danas. Eto i tu malo Erazma… Čovek kroz vekove i sve meridijane, ostaje isti.

Pored Erazma, koja je knjiga ili pesma koju volite?

Mali Princ i Galeb Džonatan Livingston, imam džepna izdanja i uvek ih nosim sa sobom, da me podsete… A posebno me dojmi i Šeskpirov 16. sonet. Poruka je slična onome što Erazmo govori. Njega uvek ističem kao neku opomenu ili upozorenje još iz davnih vekova, koje nažalost još uvek nema svoj efekat.

Šta biste, za kraj, poručili mladim ljudima koji vole umetnost u sebi?

Da sačuvaju tu svoju čudnovatost, neobičnost, jer je to jedini pravi put, jedina sigurna nit, ukoliko se držiš za nju, stižeš tamo gde hoćeš, gde god to bilo. Nije važno šta drugi kažu i misle, niko ne živi tvoj život umesto tebe. Treba se držati svojih snova, treba verovati u njih. Najpogubnije za ljudsku dušu je da nema želju – koja je pokretač svega. Obično nam je želja vezana za sreću, uvek tragamo za njom, a dobro je što sreća nije stalna, jer ne bi bilo nikakvog napretka. Jako je bitno da čovek prepozna svoje potencijale, svoje želje i da ide ka tome bez obzira na smetače i loše stvari koje se dešavaju oko njega. Za život u umetnosti je potrebna nadljudska snaga. Surova realnost nas stalno podseća da živeti kroz umetnost i sa njom nije lako, ali treba verovati u sebe i svoj cilj! Ja sam uspela da ispunim jedan od svojih snova i zato kažem da je to moguće. Umetnici su za okolinu uvek neobični, drugačiji, „u svom svetu“ a samim tim i poklonici Ludosti. I ti neobični ljudi treba da zgrabe svoj san, svoju želju i da idu ka tome. Slediti sebe i uvek ćeš biti na pravom putu. Kada kažu „Lepota će spasiti svet“, ja mislim da je sva lepota u umetnosti. Bilo koji vid umetnosti je spas u svetu i mislim da bi svet bio mnogo srećnije mesto kada bi se ljudi više bavili umetnošću u sebi.

Razgovor vodila: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *