“Највећа је мудрост правити се луд када је то потребно” (ИНТЕРВЈУ)

Где је граница између Лудости и Лудила? Шта је потребно да би се остварили највећи снови? Како је играти Похвалу лудости у Српском народном позоришту, а Брехтову Малограђанску свадбу широм Војводине? Да ли постоји рампа између живота и позоришта?

Разговарали смо са глумицом Жељком Јелић и добили одговоре на ова питања. Разговарали смо са глумицом која опозориштава и оживљава Еразма и верује у његову Лудост.  “Мени је жао што људи нису данас више у здравој Лудости. Мислим да су данас чак најмање у Лудости, јер све више глуме, све више маски имају. Те маске су све више срасле за њих. Нису људи спремни да у себи ураде неку луцкасту ствар, јер Лудост о којој Еразмо говори није лудило, већ шашавост која нам је потребна да бисмо остали имало срећни, да нам остане нека нит која нас повезује са нашом душом.” рекла нам је глумица Жељка Јелић коју смо средином фебруара гледали на Камерној сцени у Српском народном позоришту.

Преносимо вам део разговора о Похвали, Брехту, Лудости, Жељи и позоришту.

Новосадској публици сте познати по монодрами Похвала лудости коју сте изводили у Новосадском позоришту и Фирчи Тинк Танк студију, а почетком фебруара Похвала лудости је одиграна и на Камерној сцени у Српском народном позоришту. Рекла бих да је ово остварење једног сна и заиста велики успех. Шта за вас представља играње Похвале на овој сцени?

Као што си и рекла, то је заиста остварење једног од мојих снова. То је био велики изазов, дуго година сам маштала да играм на сцени Српског народног позоришта. С обзиром да сам аматерска глумица, било je скоро невероватно и немогуће у нашој земљи доћи на професионалне даске. Због тога ми је веома важно ово извођење. Можда ће, рецимо, овај интервју показати читаоцима да је могуће све што се јако хоће! Мени лично је Српско народно позориште било огроман изазов и велика одговорност. Морам рећи, то је било за мене најтеже играње, мислим на припрему и време до саме представе, јер сам данима била под тремом, то је била стрепња, бојазан, тако је увек са оним до чега вам је јако стало. Поготово када си надомак једног од својих снова, онда ти буде вeoма важно да то урадиш најбоље могуће, чак и изван својих граница и могућности. Та сцена је технички мало незгодна, између осталог и зато што сваког тренутка, због осветљења, видим очи сваког гледаоца, а то често може да забуни. Морало је да дође до неких промена у току изведбе, посебно када је реквизита и мизансцен у питању. Али, било је интересантно, сваки пут је неко ново искуство и изазов.

Карте су распродате неколико дана пред извођење. Како сте задовољни извођењем?

Нико није очекивао да ће се карте тако брзо распродати, с обзиром да сам ја анонимна глумица, с озбиром да ово дело није толико познато код нас! Диван је осећај заиста. Мислила сам да је публици важно да је познати глумац или познато дело и да се на основу тога одлучују за представу. Очигледно то није увек тако јер у мом случају није било ни једно  ни друго. Мада, о Похвали лудости се већ вероватно говори у Новом Саду, јер је прошле године три пута играна у Новосадском позоришту (Ujvideki Sinhaz). Публика је дивно реаговала, надам се да ће позориште препознати да је то нешто што треба и могу да имају на свом репертоару.

Моји лични критичари су веома строги, а то су моја деца и пријатељи који ме гледају милионити пут, знају текст скоро напамет, све чују и виде, говорили су ми: Па, могла си боље; Неке сцене су раније биле успешније; Трема се видела…  Признајем да сам силно желела да у СНП-у буде најбоље извођење до сад и то је разумљиво. Али, тачно је да било је много бољих извођења. Но, овог пута сам изненадила себе што сам први пут у животу изговорила: „Могло је боље, па шта?!“ Увек треба дати све од себе и урадити најбоље што се може, без обзира шта човек ради, а биће онако како због нечега треба, јер и Универзум има своје „режије“, па кад се све то сложи испадне у ствари најбоље – или буде баш, баш добро, или научите нову лекцију, што је више него драгоцено. Извођење у СНП-у је једно дивно животно искуство, једна дивна лекција.

Сарадња за редитељем Тибором Вајдом и рад на монодрами Похвала лудости (која се изводи од 2006), чини се, била је преломна за вашу глумачку каријеру. На почетку, то је било „сценско казивање“ једног филозофског трактата. Након Вајде, Похвала лудости је доспела у руке глумца и редитеља Зорана Радуловића, вашeг колеге и пријатеља, који је представи дао ново рухо. Можемо рећи да ову монодраму потписују два редитеља, један је идејно поставио и адаптирао текст, други је урадио бриљантну режију. На томе, сигурна сам, могу да вам позавиде многи професионални глумци.

Управо тако. Као сценско казивање,  ретко се играла, публици није био пријемчив тај вид извођења, ја прва нисам уживала у томе, па се то ваљда види и осети. Не ваљда, него сигурно. Седети на једном месту и причати текст који нимало није лак нити свакидашњи, без могућности да нешто одиграм, без мисансцена. То се просто није слагало са мојим темпераментом и то је публика осећала.  Годинама није играна уопште, али ја никада нисам хтела да одустанем од ње. Размишљала сам шта да урадим, како да је оживим, приближим гледаоцима. Пре три године сам дошла на идеју да се она  „дорежира“. Замолила сам свог пријатеља, глумца и редитеља из Црвенке Зорана Радуловића да ми помогне око те замисли, наравно уз сагласност првог редитеља који је адаптирао и поставио текст Тибора Вајде. Зоран мене врло добро познаје и знао је на који начин ја могу да изнесем овај текст. И направили смо ово што се сада игра. За релативно кратко време успели смо да оживимо представу. То је било уживање, увели смо мноштво реквизита,  музичке и сценске ефекте. Заправо, најважније је уживати, а ми смо уживали док смо ово радили. Хоћу да играм Еразма и Похвалу лудости колико год будем имала снаге. Оно што ми даје потврду да сам у праву када тако размишљам јесте Тибор Вајда који је то поставио пре скоро 11 година и рекао: „Како будеш старија, ово ћеш све боље играти, јер животно искуство доноси оно што је потребно за овакво дело и овакву представу.“

Поред Наших дана Ралета Миленковића, рекла бих, није често, чак је и ретко видети успешну монодраму на позоришним сценама. Монодрама је, чини се, можда и најтежи облик позоришног извођења. На сцени си сам, немаш партнера, а он је на сцени једини спас. Ако на секунд изгубиш пажњу публике у монодрами, изгубио си их заувек. Да ли се слажете са тим?

Да, са тим се слажем у потпуности. Својевремено сам гледала Верицу Николић, у њеној дипломској монодрами Лилика,  по тексту Драгослава Михаиловића који је, сви знамо потресан, нажалост врло реалан и упозоравајући. Много глумица игра Лилику, али је њена изведба за мене била фасцинантна и још увек сам под тим утиском, иако је прошло 5-6 година. Међутим, није имала потпору и разумевање оних који би требало да препознају и подрже квалитет и таленат. Због тога се и играла врло кратко. Верица је сада професор у драмском студију Вање Ејдус и глуми у другим пројектима.

Несумњиво, потребна је огромна снага за извођење монодраме и могуће је да је то разлог што има мало монодрама. Не може то свако, многе моје колеге глумци с великим искуством и завршеном Академијом признали су ми да  никада то не би радили.  Ту треба још неких додатних ствари. Прво, важно је огромно самопоуздање. То је један од фактора да се суочиш са самим собом и публиком. Други је да будеш ментално спреман да то носиш у себи све време. Колико год да си спреман, колико год да вежбаш, увек може да се деси блокада. Нема везе колико се пута поновио текст, колико се вежбало, ни са концентрацијом. Порекло блокаде је непознато и верујем да се дешава врло ретко. У ансамбл представи увек имаш колегу који ће ускочити, премостити, подсетити, увек може нешто да се уради да публика не види и не осети. У Похвали ми се није десило да заборавим текст, али то је велико оптерећење, посебно док сам играла без суфлера. Сада је моја ћерка мој суфлер, она је увек ту негде иза завесе, врло је посвећена и преживљава са мном свих 55 минута. Много ми је лакше, јер се више могу посветити самој улози. Она је иначе и  мој највећи критичар.

Када ми је Тибор Вајда понудио овај текст давне 2006. нисам веровала у себе, али је он веровао у мене и сада сам му на томе веома захвална. Успела сам, и веома ми је драго што могу и то да изнесем, јер са друге стране, посебно узвишени осећај за глумца је да све време буде сам у центру пажње. Како сам већ рекла и велика одговорност, али и посебна част. Није лако, али је чудесно!

Овај свет је, пет векова након Еразма, и даље Лудница. „Шта је друго цео људски живот него нека врста комедија у којој сви играте под својом маском и свако своју улогу?“ – записао је Еразмо 1509. Ова представа показује да је Еразмо и данас жив. Шта је за вас данас Лудост?

Једна од омиљених Еразмових реченица ми је управо та. Обожавам ту сцену, јер увек видим изненађење у публици, суочење са истином да је то заиста тако, као откровење. Осетим да тада започиње макар неки вид интроспекције код сваког понаособ.

Мислим да је свет одувек био Позорница а данас нарочито. Мени је сада сасвим јасно, с обзиром и да студирам психологију, колико је све то скопчано – еволуциона психологија и Еразмо и људи данас. Све је још увек исто, све има један добро утабан правац којим човек иде дуго времена, и неке суштинске ствари се не мењају. Ја мислим да се мења форма. Мења се облик лудости, а суштина остаје иста. Човек се није променио. Људи су умишљена бића у свемиру, са свим својим проналасцима и достигнућима, али у сржи  човек се, са својим особинама, није нимало променио. Било да причамо о мушко-женским односима, браку, власти, цркви, о свему о чему Еразмо пише. Мени је жао што људи нису данас више у здравој Лудости  (луцкастост). Мислим да су данас чак најмање у Лудости, јер све више глуме, све више маски имају. Те маске су све више срасле за њих. Нису људи спремни да у себи ураде неку луцкасту ствар, јер Лудост о којој Еразмо говори није лудило, већ шашавост која нам је потребна да бисмо остали имало срећни, да нам остане нека нит која нас повезује са нашом душом. Људи губе себе и свој идентитет, добровољно се конформирају, чак се гурају да што више буду укалупљени. Ова представа је, како ја волим да кажем, „чисти Еразмо“, јер текст није прилагођаван тренутним дешавањима, нашем поднебљу и менталитету да би евентуално био занимљивији. Еразмо је универзалан и космички и тако треба да остане!

Да ли ви живите Лудост?

Да, ја заиста живим Лудост и за своју околину се врло необично понашам. То ме често питају на разговорима после представа. Сада на студијама психологије учимо о понашању, као манифестацији унутрашњих стања. Која је то граница да је нешто нормално, а одакле није?  Сматра се да је нормално оно што ради већина, али ту је велики знак питања. Ти калупи су најопаснији, у школи, на факултету, послу, све је униформно, све се више левак сужава и човек све мање има простора да буде оно што јесте, а уствари је само тада заиста сретан. Ако се сам не бори за себе, изгубљен је. Но, људи уместо да се баве собом, баве се другима, туђим животима и небитним догађајима. Изгубе своју Лудост.  За мене би „нормално“ значило да човек ради оно што му прија, на начин на који му прија, да сачувасвој интегритет, а да притом не науди другима на било који начин. Људи би требало да буду луцкастији да би били срећни. Свет би био сигурно другачији. Лудило данас избија у најружнијем облику, штетно је за друге, за цивилизацију уопште. То ми се не допада. Када радимо нешто деструктивно – то је лудило, а лудост је нешто сасвим друго!

Из текста Еразма Ротердамског изабрали сте оно што је игриво. Представа је конципирана и сачињена тако да и гледаоци буду увучени у игру. Посебно интересантно и јединствено јесте што након представе публика има прилику да разговара са вама, тј. са Богињом. Шта је оно што вас питају или вам кажу?

То нам се случајно десило у Зрењанину пре две и по године. Завршила се представа, ја сам се поклонила два-три пута, а публика је остала да седи. Нико није изашао, чекају даље. То је тада спонтано кренуло, нико од нас није имао у плану да почну ти разговори са публиком. Тај први разговор је трајао 45 минута. Нама се то допало, и рекла сам: „хајде да заменимо улоге на трен, сада ја слушам вас, ви питајте, причајте, хвалите, критикујте“. Интересовало их је како је настала представа, како сам научила толико текста, какав је однос према књизи. Ишли су дотле да су ме питали да ли сам удата, да ли имам децу, да ли живим лудост о којој им причам. Жао ми је што немам снимак тог првог разговора, јер је то једна потврда колико је то дотакло људе. Од тада нам је то пракса. Неко остане, неко не. Деси се и да остану, али да ћуте, да неће да питају. Онда волим да их провоцирам и да им кажем да су већ изгубили ону Лудост која им је неопходна. Када неко пробије лед, онда је лакше. Не бих ни волела да се ово допадне свима, то не би било добро, сви смо ми различити. Увид у људску различитост и помиреност са њом  је за мене вредно искуство.

Многе театролошке студије баве се постојањем граница између живота и позорнице. Да ли уопште та граница постоји? Шта ви мислите, где се налази рампа између живота и позоришта?

Ово је јако интересантно питање, лепо што си ми га поставила. Ја бих рекла да рампе постоје. Али једноставно, рампе су ту да се подижу. Рампе постоје таман толико да се зна да је ово књижевност, ово живот, а ово позориште, али то се лако повеже и споји на начин на који треба и када треба. А онда се опет по потреби спусте. Све је уствари врло једноставно.

Млади редитељ Душан Мамула је у позоришту Промена режирао представу Похвалу лудости. У разговору са њим, за часопис КУЛТ, споменуо је да би волео да можда заиграте Лудост са њим у представи.

Веома ми је драго што сам ово чула. Заиста бих волела да што пре погледам ту представу и, зашто да не, започнемо сарадњу. Ја обожавам изазове, свим младима бих препоручила да иду у сусрет изазовима. То је најлепше у животу. Ја сам отворена увек за све сусрете, за све могућности, опције, никада не знате шта је „иза ћошка“. Ако сте авантуристичког духа, увек ћете завирити иза. Драго ми је што се један млад човек бави Еразмом, бави Лудошћу. Није битно да ли је монодрама или више глумаца, битно је да се пошаље порука, да се разговара о томе.

Малограђанска свадба, режија: Радоје Чупић

Играте у новој представи Малограђанска свадба по тексту Бертолта Брехта, у режији Радоја Чупића, која је успешно изведена у Црвенки, као и на гостовањима у градовима по Војводини. Позориште Стеван Сремац из Црвенке већ је сарађивало са Чупићем. Какав је Чупић као редитељ? Како је текао процес на представи?

Радоје Чупић је радио три пројекта у Црвенки врло успешно. Ја сам се мом матичном позоришту тек ове године опет придружила, после 13 година паузе. Звале су ме моје колеге и у раније пројекте, али нисам прихватала, било је сулудо поред обавеза које имам. Међутим, ове године, иако имам више обавеза него икад, прихватила сам, пратећи само интуицију, никако логику и разум. То је чиста Лудост, драго ми је што сам прихватила,  уживам играјући у Малограђанској свадби. Ја први пут радим са Чупићем.  Инспиративан, необичан, али одличан редитељ! Потврда да носи Лудост на прави начин. Он је дошао са жељом да се ради Брехт и Малограђанска свадба, са којом се мало ко хвата у коштац. То је врло тежак текст, јер сам од себе мало тога даје. Он је рекао: „Ја желим да се то игра, како ће се играти – још не знам, али знам да ће бити сјајно“. Имао је идеју да заједно направимо ту представу, он је наравно држао палицу, вукао конце, али смо је заједно градили, како је он и замислио. Та његова искреност је мене у том тренутку фасцинирала. Представа је заиста несвакидашња и необична. Направио је идеалну поделу. Мој лик је мушки лик младиног оца претворен у младину мајку (која не постоји у Брехтовој подели). Глумим једну грозну бабу-ташту, бркату и са спојеним обрвама, са два ружна младежа (један је чак и длакав). То је одлично испало. За мене је растерећење да играм представу која није монодрама, овде имам колеге. Иако је такође велика одговорност, ипак је много је лакше.

Сведоци смо да Брехт није данас схваћен онолико колико заслужује, сетимо се само представе у режији Томија Јанежича Опера за три гроша, која након само неколико извођења бива скинута са репертоара. Како је данас изводити Брехта на сцени? Да ли публика разуме Брехта?

Брехт се врло ретко може видети данас на сцени. Оно што је Чупе направио је врло необично. То је нешто чудесно, није ни комедија, није ни драма, а истовремено је и једно и друго, постоји доста музичких елемената, па можемо рећи да је и мали мјузикл. У овој представи се види глумачка слобода у ликовима, сваки лик је за себе, чак ни костим није типски, урађен је по карактеру лика. Доста играмо ову представу, већ смо гостовали у Кули, Апатину, Бечеју, Бачу, а већ су заказана играња у Сивцу, Црвенки (Зонска смотра), Руском Крстуру, Крагујевцу – Фестивал „Златне Кулисе“, Сремској Митровици и другим местима. Публика јако добро реагује, мада им је крај мало неразумљив, има дубљу симболику. Они који се баве књижевношћу и уметношћу лакше се препусте тим дубинама. Али, без обзира на то, мислим да публика ужива. Људи треба само да крену од наслова, од Малограђанске свадбе, и нека се присете, рецимо, последње свадбе на којој су били. Сви наступамо са маскама на почеку, потом распуштеност и баханалије, како код Брехта, пре скоро сто година, тако је и код нас одувек, а и данас. Ето и ту мало Еразма… Човек кроз векове и све меридијане, остаје исти.

Поред Еразма, која је књига или песма коју волите?

Мали Принц и Галеб Џонатан Ливингстон, имам џепна издања и увек их носим са собом, да ме подсете… А посебно ме дојми и Шескпиров 16. сонет. Порука је слична ономе што Еразмо говори. Њега увек истичем као неку опомену или упозорење још из давних векова, које нажалост још увек нема свој ефекат.

Шта бисте, за крај, поручили младим људима који воле уметност у себи?

Да сачувају ту своју чудноватост, необичност, јер је то једини прави пут, једина сигурна нит, уколико се држиш за њу, стижеш тамо где хоћеш, где год то било. Није важно шта други кажу и мисле, нико не живи твој живот уместо тебе. Треба се држати својих снова, треба веровати у њих. Најпогубније за људску душу је да нема жељу – која је покретач свега. Обично нам је жеља везана за срећу, увек трагамо за њом, а добро је што срећа није стална, јер не би било никаквог напретка. Јако је битно да човек препозна своје потенцијале, своје жеље и да иде ка томе без обзира на сметаче и лоше ствари које се дешавају око њега. За живот у уметности је потребна надљудска снага. Сурова реалност нас стално подсећа да живети кроз уметност и са њом није лако, али треба веровати у себе и свој циљ! Ја сам успела да испуним један од својих снова и зато кажем да је то могуће. Уметници су за околину увек необични, другачији, „у свом свету“ а самим тим и поклоници Лудости. И ти необични људи треба да зграбе свој сан, своју жељу и да иду ка томе. Следити себе и увек ћеш бити на правом путу. Када кажу „Лепота ће спасити свет“, ја мислим да је сва лепота у уметности. Било који вид уметности је спас у свету и мислим да би свет био много срећније место када би се људи више бавили уметношћу у себи.

Разговор водила: Милена Кулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *