Muzika je univerzum koji pokreće

Kako je stigao do statusa najelitnijeg bas-baritona u svetu, čiji rad cene najveća imena operske scene, otkrio nam je u priči koja je pred vama.

Čovek koji nesvakidašnjom energijom i muzikalnošću pleni pozornice širom sveta, a besprekornim manirima i stavom ostavlja utisak pravog džentlmena, operski pevač zadarskog porekla, Boris Martinović (1955), važi za jednog od najboljih baritona XX veka. Ubrzo nakon studija na Džulijardu, svoje prve nastupe izveo je na sceni njujorškog Ejveri Fišer hola i Linkoln centra (Lincoln Center), nakon čega je debitovao i kao dobitnik brojnih nagrada i priznanja, medju kojima se ističu Grand Prix Academie Charles Cros i Prix Gabriel Dussurgt-Orphee. Karijeru je nastavio u operi Metropoliten i munjevitom brzinom osvojio dvorane širom sveta: od Karnegi Hola, Sinsinatija, NJujorka i Baltimora do Evrope.

Povodom predstojeće turneje u sklopu projekta „Internacionalni mostovi muzike – Muzika spaja i kada sve drugo razdvaja“, koji je pokrenulo muzičko udruženje „AlegroNB“ iz Beograda, Boris nam je otkrio niz detalja vezanih za sam dogadjaj, percepciju umetnosti, spoznavanja sopstvenih granica i onoga o čemu retko govori: kako je došao do statusa najuticajnijeg bas-baritona, čiji rad cene najveća imena svetske operske scene.

 Šta Vas je navelo da izaberete karijeru solo pevača?

Muzika je ono čime se bavim celog života i čitav moj univerzum je na neki način u korelaciji sa njom, čak i kada se radi o svakodnevnim aktivnostima i hobijima. Prvi kontakt sa instrumentom sam imao sa četiri godine, kada sam počeo da sviram gitaru, mandolinu i tamburicu, nakon čega su usledili i nastupi sa orkestrom. Dvanaest godina kasnije, odlučio sam da se oprobam i kao solo pevač na njujorškoj operskoj sceni, čak i kada su šanse za uspehom bile vrlo male.

 Kako ste se osećali kada ste konkurisali za audiciju?

Nisam imao velika očekivanja jer je konkurencija bila izuzetno jaka, ali sam uprkos svemu bio siguran da neću odustati čak i ako ne budem primljen. Upornost i samokritičnost su neverovatno bitni kada želite da uspete, ne samo u poslu, već i u ostalim aspektima života. Stoga, uvek dajem savet studentima da dobro pripreme program ukoliko odlaze na audicije i ne odustaju od svojih snova, čak i ako naidju na negativne kritike.

 Imate mnoštvo hobija kojima se bavite u slobodno vreme. Na koji način to inspiriše Vaš rad i kako uspevate da uskladite posao i zadovoljstvo?

Pored muzike sam uvek pronalazio vreme za čitanje. Birao sam najrazličitije literarne žanrove od kojih sam, verovali ili ne, najviše voleo misterije i naučnu fantastiku. Pored toga sam se bavio i tenisom, na gotovo profesionalnom nivou. Ipak, muzika je uvek bila nit koja je sve povezivala, dok su svestranost i istinsko zadovoljstvo došli krajnje spontano. Mislim da je to vrlo bitan proces koji bi svaki umetnik trebalo da doživi ukoliko želi da razume esenciju umetnosti – ono što voli i stvara, što nas svakako dovodi do one prave, potpune percepcije umetnosti.

Koje iskustvo ili saradnja je imala najveći uticaj na Vašu karijeru i život?

Saradnja sa Lućanom Pavarotijem, Plasidom Domingom (Plácido Domingo) i Hozeom Karerasom (José Carreras) je za mene uvek predstavljala jedan od najznačajnijih segmenata u karijeri, a operska scena – prostor na kojem sam sklapao prijateljstva, razmenjivao iskustva i sticao nova saznanja. Ipak, čovek koji je u velikoj meri zaslužan za ono što sam postigao u dosadašnjoj karijeri je svakako moj dragi profesor Armen Bojadžen (Armen Bouajian), koji je još u to vreme bio jedan od najvećih imena Metropoliten opere.

 Imali ste veliki broj nastupa u dvorama širom sveta. Koje izvodjenje će Vam zauvek ostati nezaboravno i vanvremensko?

Uvek ću se rado sećati Pesaro festivala na kojem sam izveo operu „Mojsije u Egiptu“. Osećaj je neverovatan, najpre zbog činjenice što sam imao tu čast da je izvedem u Rosinijevom rodnom gradu okružen mladim pevačima, koji su danas velika imena svetske operske scene.

 Koliko truda i odricanja je potrebno da bi jedan umetnik izgradio ime i status u elitnim krugovima širom sveta?

Kada volite ono čime se bavite i spoznate sopstvene potencijale, rad i disciplina postaju sastavni deo vašeg života, čak i u trenucima kada vam se nešto učini teško i nedostižno. Pored toga, vrlo bitan faktor je potreba za saznanjem jer je izvodjaštvo samo po sebi usko vezano za niz drugih disciplina. Tu svakako spada istorija muzike i umetnosti, gde je, pored poznavanja partiture, od velikog značaja poznavanje okolnosti u kojima je neki kompozitor stvarao i šta je na to uticalo.

Da li ste ikada bili prinudjeni da birate izmedju dve uloge, a želeli obe?

S obzirom na to da sam kao mlad često išao na audicije, takve odluke su bile neminovne. Interesantna priča je upravo sa jedne od tih audicija kada sam otišao sa namerom da se oprobam u Pučinijevoj operi „Boemi“. Medju članovima žirija je bio Pavaroti koji me je nakon audicije pozvao na finale u Filadelfiji. Bio sam presrećan, ali sam ponudu, nažalost, morao da odbijem. Naime, pozvan sam u Meksiko gde je trebalo da izvedem Verdijev „Rekvijem“ u direktnom televizijskom prenosu, što se pokazalo kao dobra odluka jer sam sa Pavarotijem nakon par godina ostvario saradnju i postao dobar prijatelj.

Hoće li publika imati priliku da Vas uskoro čuje?

Narednih nekoliko meseci sledi niz koncerata u okviru mini-turneje koju organizujem sa mojom divnom suprugom, Dijanom Martinovich, uz klavirsku pratnju Koste Jevtića. Prvi koncerti su bili 6. marta u Skupštini grada Beograda i 30. marta u Italijanskom Institutu za kulturu sa početkom u 20:00 časova, nakon čega slede resitali u Novom Sadu, Subotici i Nišu, na kojima spremamo brojna iznenadjenja i nastupe gostiju – mladih pevačkih zvezda iz svakog od pomenutih gradova.

Koncerte realizujemo u sklopu projekta „Internacionalni mostovi muzike – Muzika spaja i kada sve drugo razdvaja“, koji je pokrenulo muzičko udruženje „AlegroNB“ iz Beograda, u saradnji sa Ambasadom Hrvatske, pod pokroviteljstvom gradskih opština gradova domaćina i njihovih kulturnih centara.

 Koja dela nas očekuju na repertoaru i kakav značaj imaju ovi koncerti za kulturnu scenu Srbije i regiona?

Spremili smo izuzetno raznolik program koji obuhvata solo pesme srpskih kompozitora: Petra Konjovića, Stanislava Biničkog, Stevana Hristića, Konstantina Babića, Milana Prebande, kao i hrvatskih autora Dore Pejačević, Ivana Zajca, Josipa Hatzea i Jakova Gotovca. Ono što ove koncerte izdvaja od ostalih jeste njihov društveno-kulturni značaj koji je jedinstven prema svojoj kontekstualnoj i sturkturološkoj prirodi. Naime, čitav projekat je doprinos popularizaciji demokratskih vrednosti, mira i pomirenja zemalja Balkana, ali istovremeno i korak napred ka projektima koji promovišu takve, kosmopolitske vrednosti kroz muziku i umetnost.

Razgovor vodila: Aleksandra Lukić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *