MOMČILO NASTASIJEVIĆ – MOJA RELIKVIJA

“Polovina glume je slušanje” – rekao nam je kroz razgovor mladi glumac Ivan Perković. Prepustili smo se tom iskazu i potrudili smo se da što više čujemo i zabeležimo za čitaoce KULT-a.

Ivan Perković – mladi glumac čije predstave se igraju na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske i Dječijem pozorištu u Banja Luci, otkriva nam, kroz prijatan razgovor, nešto više o svojim autorskim projektima, predstavama, glumi, njegovom motivu za stvaralaštvo i njegovoj relikviji – Momčilu Nastasijeviću.

  • Završio si glumu u klasi Elene Trepetove Kostić na Akademiji umjetnosti u Banja Luci. Da li možeš, na samom početku, da nam kažeš na koji način je njen metodološki princip uticao na tvoj sistem glume?

Uticala je, svakako, dosta. Moja profesorka je završila jednu od najprestižnijih akademija na svetu, Akademiju Gitis u Moskvi. Sama činjenica da tamo desetak hiljada ljudi dođe na prijemni a primaju samo dvadesetak govori o toj rigoroznoj selekciji. Imao sam priliku to da vidim, škola koju oni prolaze je fantastična. Ona je to prenela na celu našu klasu. Profesorka Elena zahteva čeličnu disciplinu. Kod nje se, pre svega, radi po Stanislavskom, Stanislavski je osnova svega, i u svakom žanru vi morate poći od realizma.

Ono što sam naučio od profesorke, a naučio sam dosta, jeste da ne postoji neko pravilo po kojem gradite lik, jer se svaki lik gradi drugačije. Postoji više načina za izgradnju lika, da li poistovećivanje sa likom ili postojanje otklona prema istom. Ima dosta metoda, pored Stanislavskog, tu je i Mihail Čehov, Stela Adler i mnogi drugi. Dosta sam čitao o tome, ali mi je dosta ona pomogla. Na Akademiji sam, takođe, naučio pozorišnu etiku – to je nešto najznačajnije što bih izdvojio.
  • Dakle, smatraš Stanislavskog našim savremenikom?

Mnogi osporavaju danas Stanislavskog, govore da je to prevaziđeno. U principu, Stanislavski je svevremen, sveprožimajući, bilo šta kada radimo moramo pođi od njega. On je polazna tačka u svemu. Prof. Elena poštuje posebno tehniku glumca Mihaila Čehova, ali i za to je polazna tačka Stanislavski. Mimoilazi se sa njim u nekim stvarima, ali baza je ista. On je sveprisutan. Bilo koji žanr koji radimo, moramo pođi od njega da bismo bili uverljivi. I kada radimo grotesku, farsu, apsurd – moramo biti u tome uverljivi. A bez Stanislavskog to ne možemo. „Sistem“ nije dobro preveden na srpski, to je bitno naglasiti. Spominju se termini kao što je „preživljavanje“, ali svi ti termini znače „biti u tome“, najbitnije je biti apsolutno u tome,  verovati u to što radiš, i onda se sve ostalo rađa. Postupci se ne osmišljavaju, oni se rađaju.

0e5e79a99855746539428aac8f838f55

  • Pored autorskih projekata, ove godine si imao dve premijere – „Časovi u kojima nismo znali ništa jedni o drugima“ i „Tom Sojer“. Da li možeš da nam kažeš nešto više o tim projektima?

Kada je u pitanju predstava „Časovi u kojima nismo znali ništa jedni o drugima“, reč je o tekstu čuvenog pisca Petera Handkea, u režiji Mladena Materića u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Mladen Materić je predavao pokret na Akademiji u Sarajevu, onda se preselio u Francusku i tamo u Tuluzu napravio svoje pozorište i veoma je uspešan. On radi te specifične predstave u pokretu, gde praktično nema teksta. Ljudi vole da kažu da je to „neverbalni teatar“, ali ja ne bih tako definisao, jer je on itekako zahtevan. U životu postoje neke situacije gde su reči suvišne. To su obično ili neke banalne ili, pak, stresne situacije, kao na primer: odlazak u vojsku, sahrane, situacije sa jakom atmosferom. To je bilo veliko iskustvo. Prvi dan mi je bilo čudno, imao sam potrebu da progovorim, pitao sam se kako da sprovedem radnju ako ne mogu ništa da kažem. Dosta je dragoceno iskustvo, jer sam shvatio koliko su nam potrebne reči. Od te predstave svaku reč mnogo više cenim.

  • Svaki dečak sanja o tome da bude Tom Sojer. Kakvo je iskustvo raditi na toj predstavi?

Predstavu „Tom Sojer“ sam radio sa rediteljem Jugom Radivojevićem u Dječijem pozorištu Republike Srpske. Dječije pozorište je jedno od najjačih dečijih pozorišta u Evropi. To mi je prva predstava u tom pozorištu. Upoznao sam se sa ansamblom, pozorištem, rediteljem. Nije lako kada ne poznaješ nikoga tamo, a igraš naslovnu ulogu. Ali, brzo sam se uklopio. Mnogo mi se svideo koncept Juga Radivojevića. Razbija se prostor i praktično se ne igra na sceni. Tek pretposlednja scena, u pećini, kad Tom Sojer savlada Indijanca – to se dešava na sceni, a sve ostalo se igra kroz publiku. Ima jedna daska koja prolazi kroz sredinu, u principu dosta radnje se dešava na toj dasci. Predstava je interaktivna, gluma je specifična, gotovo filmska, jer je gledalac blizu. S druge strane, mora biti naglašena, zbog gledalaca koji su udaljeni. Bilo je zanimljivo raditi na ovom projektu, pre svega, jer je potpuno različito od onoga što sam do sada igrao. Sviđa mi se veoma Jugov koncept, on je odličan za saradnju, prihvata predloge glumaca. On, kao i Mladen, traži saradnike, a ne izvođače.

v207136-2

  • Ove godine si imao još jednu premijeru – tvoj autorski projekat „Život oca Todora ovog i onog sveta“.

Reč je o mom omiljenom Momčilu Nastasijeviću. U pitanju je pripovetka „Reč o životu oca Todora, ovog i onog sveta“. Ja sam samo izbacio to „Reč o..“, jer je predstava u pitanju. Ovom predstavom smo otvorili „Dane Nastasijevića“, manifestaciju koja se tradicionalno održava u Gornjem Milanovcu. To je specifična predstava koja se razlikuje od ove dve, predstava koja je lišena scenografije, nema scenografije što predstavlja scenski znak. Praktično je lišena i pokreta. Pošto sam radio predstavu koja je imala mnogo pokreta a nije imala mnogo reči, imao sam potrebu da uradim predstavu gde ima mnogo reči, a nema mnogo pokreta. Ja sam tu predstavu i režirao, ali ova predstava dokazuje da nije u stvari najbitniji reditelj, nego je u pozorištu najbitniji glumac. Bez reditelja može da se uradi predstava, ali bez glumca ne može.

IVAN-1

Nastasijević u ovoj pripovetki vešto koristi crni humor da bi preneo jednu poruku. On je, kao što znamo, bio veoma religiozan i zbog toga je osporavan. Ja igram jednog sveštenika koji govori o drugom svešteniku koji je grešio, doduše, svi ti gresi i nisu toliko gresi (vršio je preljubu, neumeren je bio u jelu i piću). Kada njemu dođe dan da ide na nebo, on razmišlja po načelu – on je pop i zaslužio je da ide u raj. Međutim, jedan izvesni lik koji se zove Marko Smrt, u izvođenju fantastičnog Aleksandra Ristanovića, umro je isti dan kada i taj pop, odlazi gore sa njim, i kad se vrati iz mrtvih i govori nam priču šta se u stvari dogodilo gore sa tim popom. Pitanje je da li je on otišao u raj.

Nastasijević ovom pripovetkom govori da nema zaštićenih, iako je on svešteno lice, on nije zaštićen i treba da se drži hrišćanskih načela. To je pogotovo aktuelno i danas, jer ljudi gube veru u Boga, često zbog priča o sveštenicima i crkvi. Nastasijević nam ovim delom poručuje da svakog čeka ono što je zaslužio.

Pročitajte prikaz predstave “Život oca Todora” u KULT-u

  • Drugi autorski projekat „Pesnik za pesnike – Momčilo Nastasijević“ takođe se bavi Nastasijevićevim likom i delom. Odakle potiče ta fascinacija Momčilom Nastasijevićem?

Monodrama „Pesnik za pesnike – Momčilo Nastasijević“ je nastala u sedmom semestru na Akademiji, kada smo dobili zadatak – portret pesnika kroz monodramu. Dugo sam planirao da uradim ovo, i to mi je bila odlična prilika ali taj poduhvat nije nimalo jednostavan, jer je on prilično zagonetan, možda i najzagonetniji srpski pesnik. Malo se zna o njegovom životu, jer je i on sam misteriozan, i njegov život je misteriozan, i bio je dugo osporavan od strane javnosti. Današnja monodrama traje 44 minuta, što je simbolično – predstavlja godine života Momčila Nastasijevića. Godinu dana je, u principu, trajao rad na toj predstavi, dok nije dobila konačnu formu. Nastasijević je veoma zahtevan i za mnoge hermetičan, arhaičan, mnogi će reći da njegove drame nisu izvodljive, da su poetske, šta već, ali u stvari – njegova misao je kristalno jasna, samo treba da se jasno kaže. Zbog toga zahteva vreme i apsolutnu posvećenost. Ali, što je veći zadatak, veće je zadovoljstvo kada ga ispunim.

  • Mnogi kažu da je monodrama najzahtevnija vrsta za izvođenje u pozorištu. Pretpostavljam da je bilo potrebno mnogo hrabrosti da sa tim izađeš pred publiku..

Monodrame sam radio i kao amater, recimo „Kad umreh onomad“, po tekstu Ljiljane Bralović, tako da sam negde bio upoznat sa tim kako izgleda kada si sam, kada nemaš partnera, a partner je na sceni spas. Polovina glume je slušanje, što mnogi glumci danas zanemaruju. Jedini spas na sceni ti je partner. A monodrama svakako jeste zahtevan žanr, u tom smislu da si sam kriv, nemaš koga da okriviš i nema ko drugi da ti pomogne. Osim ako nemaš suflera, a obično nemaš. Ti ako na sekund izgubiš pažnju publike u monodrami, izgubio si ih zauvek, jer odmah počnu da obraćaju pažnju na neke druge stvari. S druge strane, ne valja baš mnogo igrati monodrame, treba igrati i predstave, jer onda zaboraviš da slušaš.

  • Sa monodramom „Pesnik za pesnike“ si nastupao i na 20. Jubilarnom međunarodnom festivalu monodrame u Sarajevu?

Sam uspeh je biti u programu tog festivala. To je veliki festival. Ovaj festival, kao i 41. Festival monodrame i pantomime u Beogradu, na kojem nastupam početkom jula – to su dva najveća festivala na našem govornom području. Sama selekcija tu je uspeh. Meni je mnogo značajno što je monodrama prošla na taj festival. Oba ova festivala su prestižna i zato traju toliko godina. U principu, malo mladih glumaca prolazi na te festivale, što je logično, traže poznate glumce koji mogu da prodaju salu. Ono što je možda i veći uspeh – u programu festivala mi je objavljena dramatizacija predstave “Pesnik za pesnike”, s kojom sam nastupio na festivalu.

  • Da li bi se složio sa idejom da pozorište može da promeni svest čoveka, i da ukoliko promenimo jednog čoveka menjamo čitav svet?

Pozorište svakako ima moć da promeni svest pojedinca. Ako dođe 300 pojedinaca, i ako uspe da promeni bar polovinu – predstava ima moć. Ne verujem da će ikada pozorište moći da menja na globalnom nivou, ali mora da nastavi da pokušava.

  • Sa svojim predstavama si posetio mnoge svetski poznate pozorišne festivale. Šta bi izdvojio kao najlepše iskustvo?

Najlepše iskustvo mi je bilo kada smo išli sa mojom diplomskom predstavom „Solunci govore“ u Moskvu. Igrali smo na „Zlatnom vitezu“. Tu smo osvojili specijalnu nagradu žirija. Na početku moje glumačke karijere, to je za mene najlepše iskustvo. To je najveći festival na kojem sam učestvovao. Videti kako Rusi to doživljavaju, oni, na primer, ne aplaudiraju na neke fore, na neke stvari koje se sviđaju našim ljudima – oni aplaudiraju kada vi tačno izgovorite neku filozofsku misao, neku životnu istinu. Sam taj festival je najveći pravoslavni festival na svetu i veliko je iskustvo igrati tamo.

predstava-solunci-govore-1398293611-485213

  • Sa diplomskom predstavom „Solunci govore“ pre dve godine si gostovao na Pozorju mladih u okviru Sterijinog pozorja. Ove godine novosadska publika je imala priliku da pogleda na istoj sceni studente druge godine, klasa prof. Trepetove, sa predstavom „Umjetnost imitacije“. Kako ti se svidelo njihovo izvođenje? Kakav je osećaj gledati mlađe kolege na istoj sceni gde si ti pokazivao svoj studentski rad nekoliko godina ranije?

Ja sam tri puta učestvovao na Pozorju mladih. Poslednji put sa predstavom „Solunci govore“, pre toga sa predstavom sa treće godine, a pre toga sa Kenoovim „Stilskim vežbama“. Sa „Stilskim vežbama“ smo osvojili nagradu na Zapletu – festivalu mladog glumca, za najbolju predstavu. Sećam se, pošto si spomenula Banjalučane i njihovu predstavu koja je izvođena početkom meseca, njihov nastup me je podsetio na taj naš prvi nastup sa „Stilskim vežbama“. Na kraju je bio isto taj frenetični aplauz. Bili su odlični, Elenina klasa uvek pokazuje kvalitet. Predstava se zove „Umjetnost imitacije“. Mi smo u stvari videli kompletnu imitaciju, različite metode pristupa imitaciji. Videli smo pevačke imitacije, starački dom, videli smo decu, kroz pokret. Čak i slikarstvo – slika se završi i vi izmislite priču koja je provocirala umetnika da naslika upravo to. Tako da – bilo je dosta zanimljivo, što se i videlo po reakcijama publike. To je nešto što nije svakidašnje na Sterijinom pozorju. Primetio sam da su ljudi navikli na neki kalup, a to je nešto protiv čega se Stanislavski borio, on i sam kaže na kraju Sistema da to ne treba shvatiti rigorozno, kao neka stroga pravila. Taj Sistem je nama samo neka smernica kuda ćemo ići. A mi ćemo kroz naš rad i naše usavršavanje naći svoj sistem. Dakle, uzećemo malo od Stanislavskog, malo od Čehova, malo od Strazberga – naći ćemo svoj sistem. Ne možemo tvrdoglavo slediti jednu teoriju. Uzimaš iz različitih sistema ono što tebi odgovara i ono što možeš da izvedeš. Mi smo u izvođenju Akademije iz Banja Luke videli te pevačke imitacije, što nisam primetio da je do sada bilo na Pozorju mladih. U Moskvi na Gitisu, recimo, imaju različite smerove i dosta eksperimentišu. Imaju smer – estrada, scenski pokret, gluma.

  • Pozorište mnogi definišu kao vrstu igre sa utvrđenim pravilima. Šta ti misliš o tome?

Pozorište jeste igra, to je neizvesno. Pravila igre određuje obično reditelj. On, na neki način, određuje i žanr, pomoću tih pravila igre. Pozorište svakako jeste igra, ali ne igra bez smisla, nego igra sa ciljem. Cilj je da se prenese neka poruka. Ako nema tu poruku, onda je to loša predstava. Svaka predstava, u tom smislu, ima nekih mana. Ali, slažem se sa onim što kažu – „Dobra predstava ima hiljadu mana, a loša samo jednu“. Tako da, svakako, mislim da pozorište jeste igra, igra koja treba da prenese jednu poruku svetu.

Srn2015-2-9_945438_1

  • Šta je ono što ti tražiš u pozorištu?

To je uverljivost i istina. Ako jedna predstava to nema, ako nema poruku, ako nema smisao – onda je to loša predstava. Onda je to dosadna predstava. A ako je predstava dosadna – zašto je gledamo? I treba izaći sa nje. Ono što mene trenutno greje i što je moja relikvija – to je Momčilo Nastasijević. Zato što je to čovek koji je bio daleko iznad svog vremena i koji je bio žrtva jednog sistema. Porodica braće Nastasijević je predstavljala kulturni centar međuratne Srbije, tu su dolazili mnogi ljudi koji su kasnije bili neprijatelji sistema, za koje on nije znao, a zbog čega je on osuđivan. To je, na primer, moj motiv. Momčilo Nastasijević ni izbliza nije afirmisan kako bi trebalo da bude. Ako izađete na ulicu i pitate ko je Jovan Dučić, svi će znati odgovor, međutim, ukoliko upitate za Nastasijevića, malo ko će znati. On je daleko poznatiji u svetu nego kod nas. Dopisivao sam se sa Robertom Hodelom, profesorom slavistike u Štutgartu, koji mi je rekao da oni tamo izučavaju tri pisca – Miloša Crnjanskog, Ivu Andrića i Momčila Nastasijevića.

  • Momčilo Nastasijević tvrdi da je u biti srpskog naroda dramska nota i dramski impuls.

Upravo tako. Poznata je činjenica da je Holivud otkupio scenario koji je napisao Momčilo Nastasijević o Marku Kraljeviću. To je bilo 20-ih godina. Dali su ponudu da pola finansira naša zemlja, a pola Holivud. On nije mogao da dobije sredstva za realizaciju tog filma. Sama dramaturgija njegove drame „ Kod večite slavine“ je specifična, ona počinje epilogom, što u to vreme nije prihvatljivo, jer to nije pravolinijska dramaturgija. Jednostavno je bio čovek ispred svog vremena, što nisu shvatali do njegove prerane smrti. I ukoliko čitate verzije njegovih pesama, shvatite da ništa nije slučajno. On ima po 10 verzija iste pesme, to je jedan veliki rad. Samo su mu tri knjige za života objavljene, jer je bio mnogo samokritičan. Mnoge njegove drame su odbijane u Narodnom pozorištu u Beogradu, od nekih ljudi za koje danas ne znamo, čija imena su davno zaboravljena, oni su odbijali Nastasijevića. U knjizi koju je napisao njegov brat, Svetomir Nastasijević „Čovek i umetnik“, navodi podatak da su mu poslali odgovor iz pozorišta: „Sa radošću vas obaveštavamo da je vaša drama odbijena“. On je, recimo, radio u 4. muškoj gimnaziji u kojoj je takođe radio i Miloš Crnjanski. Ono što je još zanimljivo, poznavao je i Gavrila Principa i podučavao ga je matematiku.

Smisao moje glumačke delatnosti jeste da afirmišem Momčila Nastasijevića. On je pisac koji ima originalan stil, on nije imao modele iz svetske književnosti. On je taj stil crpeo iz maternje melodije i iz naroda. Da nije bilo Momčila Nastasijevića, mi možda ne bismo znali danas ko je Vasko Popa.
  • Čini mi se da uspevaš u svojoj misiji da afirmišeš delo Momčila Nastasijevića..

Dešavalo mi se da reditelji, obična publika, čak i neki kompozitori, da mi se jave posle predstave da su pročitali nešto njegovo, jedan je čak kupio sabrana dela Nastasijevićeva i sve je pročitao. Onda shvatim da to što radim ima smisla.

slikacitava

Ivana Perkovića i predstavu Pesnik za pesnike – Momčilo Nastasijević možete gledati 27. marta u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjoj Luci.

Razgovor vodila: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *