Mirjana Maćaš i iskorenjivanje predrasuda

Istovetnost mišljenja o jednoj pojavi u većini slučajeva ne potvrđuje istinitost, već aludira na zatvoren krug nemislećih u kojem je osnovni motiv: stvoriti moć neznanjem. Moć, posebno stvorena u takvim uslovima, rađa netrpeljivost, neosetljivost i negostoljubivost. Zar nije čudno da mi, nacija kojoj je jedna od najvećih vrlina otvaranje sopstvenog prostora drugome, nismo usavršili gostoljubivost stvorivši, kako nas Derida savetuje, bezuslovnu srdačnost? Zar nije čudno da mi ipak pitamo “za isprave, za ime, za kontekst, ili za pasoš”?

U želji da izađemo iz zatvorenog kruga razgovaramo sa Mirjanom Maćaš, umetnicom čiji smo fotografski rad mogli videti na nedavno održanoj Nedelji ponosa. Otvorili smo vrata homoseksualnosti, feminizmu, zaboravljenima, osvrćući se na status LGBT umetnika u prošlosti i sagledavajući status LGBT umetnika danas.

Dobro došli!

M.K: Sredinom septembra si imala prvu samostalnu izložbu fotografija u okviru Nedelje ponosa. Šta za tebe znači Nedelja ponosa i ko ti je sve pomogao da izložbu realizuješ?

M.M: Nedelja ponosa za mene predstavlja veoma značajan skup događaja koji se odvija jednom u godinu dana, a putem koga LGBT populacija ima jedinstvenu priliku da prezentuje sebe heteroseksualnoj populaciji koja do sada nije imala saznanje o nama, ili je imala iskrivljenu predstavu o nama. Tokom tih sedam dana smatram da treba prikazati LGBT populaciju u najboljem svetlu, pokazati talente i sposobnosti koje poseduju, i najvažnije, pokazati da smo sasvim obični ljudi koji imamo svoja zanimanja, kreativni smo i uživamo u svakom momentu u životu.
Za realizaciju izložbe je zaslužan Boban Stojanović, organizator Nedelje ponosa. Inicijativu za pokretanje izložbe sam ja dala i to prilikom jedne od diskusija sa organizatorima Prajda kada sam predložila da izlažem svoje radove.

rsz__ec_9980
MIRJANA MAĆAŠ I BOBAN STOJANOVIĆ

M.K: Izložba nosi naziv “The Beginning”. Neosporno je da je to početak tvog aktivnog bavljenja fotografijom. U kojoj meri je ova izložba početak promene statusa LGBT umetnika i na neki način početak jedne istorijske etape?

M.M: Ovo je jedan značajan istorijski momenat, baš zato što sam prva lezbejka koja je u istoriji Nedelje ponosa u Srbiji organizovala ovakvu izložbu. Veoma sam srećna, ne samo zato što je ovo moja prva samostalna izložba, već i zato što verujem da ovim potezom ohrabrujem ostale pripadnike i pripadnice LGBT populacije da takođe pokrenu svoje projekte u budućnosti i pokažu koliko vredimo kao zajednica. Vreme je da se LGBT populacija istakne i pokaže svoje talente.

M.K: Administratorka si stranice “Dnevna doza feminizma” preko koje nas svakodnevno podsećaš na inspirativne i često zaboravljene umetnice, naučnice, sportiskinje, muzičarke… Koju ženu bi istakla, a da je za tebe od posebnog značaja?

M.M: Hm…veoma je teško napraviti uži izbor, jer ima toliko mnogo fenomenalnih žena koje su izgradile istoriju, a nažalost malo se o njima i dan danas priča. Mene lično najviše fasciniraju žene lezbejke koje su se svom snagom i hrabrošću borile za svoja prava, a pritom, u periodu kada njihova reč nikome nije bila bitna, one su uspele da ostvare svoje ciljeve i ostave fenomenalne radove iza sebe, i najvažnije od svega, imale su podršku svojih partnerki do kraja života uprkos zakonima koji su bili protiv LGBT populacije u to vreme.
Izdvojiću nekoliko, po meni najznačajnijih lezbejki koje ja mnogo cenim: Marion Morgan i Dorothy Arzner, Mary Renault i Julie Mullard, Gertrude Stein i Alice B. Toklas, Johanna Elberskirchen i Hildegard Moniac, Radclyffe Hall i Natalie Clifford Barney.

rsz__ec_9975

M.K: Šta je potrebno učiniti da bi se epitet zaboravljene izbrisao?

M.M: Treba što više isticati žene koje postižu uspehe i dostignuća, i time rušiti predrasude o tome da su žene niža bića kojih i danas u 21. veku ima. Takođe, ljude treba upoznavati sa ženama iz istorije koje su već postigle dostignuća (a ima ih puno), a koje se slabo pominju ili uopšte. Ne sme se dozvoliti da one budu zaboravljene.

Na primer, 8. mart kao praznik žena je izuzetno značajan, iako ga mnogi bojkotuju i ni ne znaju zašto je on uopšte bitan. Ovaj praznik je nastao kao dan borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca. Ovaj praznik nas svake godine podseća da se žene ne smeju zanemarivati, i da ih treba jednako tretirati kao i muškarce.

M.K: Trenutno pišeš knjigu o ženama iz istorije, sa nagoveštajem na lezbejke. Da li nam možeš reći nešto više o tome?

M.M: Knjiga će sadržati oko 500 biografija žena iz istorije, različitih profesija i interesovanja, koje su na neki način pravile revoluciju u istoriji svojim radom i tako se borile za svoja prava. Biografije sam birala nasumično po nekim ličnim kriterijumima. Prioritet su mi lezbejke i feministkinje, a nakon njih i ostala zanimanja žena koje su svojim inovacijama i radom ulepšale istoriju i unapredile budućnost. Kao što sam već navela, na lezbejke najveći akcenat dajem jer su mi velika inspiracija, s obzirom na to da su uprkos stalnoj diskriminaciji koju su trepele ranijih vekova, partnerke ostajale zajedno jedna uz drugu i bile inspiracija jedna drugoj, i pored svega imale doživotnu ljubav i izgradile fenomenalan zajednički život.

rsz__ec_9949

M.K: Po tvom mišljenju, ko pojmove feminizam i homoseksualnost više oblikuje kao tabu? Muškarci ili žene?

M.M: Lično mislim da oba pojma, nažalost, oblikuju i muškarci i žene kao tabu. Često čujem od žena danas kako nam feminizam nije potreban. Konkretno, kada je u pitanju borba za rodnu ravnopravnost, u pogledu profesija, dosta žena smatra da nije potrebno izboriti se za to da se ne prave razlike u rodu kada je bilo koja profesija u pitanju, već da je za žene “samo kuhinja i domaćinstvo” i da žena ne može biti, na primer, automehaničar ili programer. Sa druge strane, muškarci, kao frizeri ili kuvari, takođe postaju predmet podsmeha i od strane žena, i muškaraca. Zato nam je feminizam potreban, za oba pola. Kako bi iskorenili stereotipe i svako imao svoju slobodu.
Što se tiče homoseksualnosti, iako je ona prisutna kroz celu istoriju, nažalost u 21. veku je još uvek tabu. I to kod oba pola. U našoj zemlji pogotovo je problem prihvatanja homoseksualnosti, jer se strogo vodi računa o ispunjavanju tradicije i formiranju porodice, i to se očekuje od svake odrasle osobe. Redak je procenat ljudi koji gledaju na to da osoba treba biti srećna u ljubavi i da svoj život kreira kako sam želi, već familija od skoro svakog pojedinca očekuje da živi život po “pravilima” koja mu se serviraju. Zato nam je takođe potreban i aktivizam, koji je sada toliko zastupljen kako bi se kaznene mere pooštrile protiv diskriminacije, i kako bi se sloboda svakog pojedinca postigla.

M.K: Da li poznaješ muškarca feministu? Koliko je značajno da se broj muškaraca – feminista poveća?

M.M: Poznajem par feminista, ali ih inače ima u mnogo manjem broju u odnosu na feministkinje, pogotovo u Srbiji.
Veoma je značajno da se broj muškaraca-feminista poveća, jer su i muškarci diskriminisani jednako kao i žene. Muškarci su često ismevani i ponižavani kada su neke profesije u pitanju koje se smatraju da su „ženske“, kao i kada je u pitanju određeni stil oblačenja i frizure. Takođe, muškarci su diskriminisani u pogledu zlostavljanja: oni se redovno navode kao zlostavljači žena, iako su i oni sami često žrtve zlostavljanja od strane žena. Često je muškarcima i ženama zabranjen pristup u određenim lokalima koji su predodređeni za usluživanje osoba određenog pola. To je tipičan primer seksizma i diskriminacije, jer nikome ne sme biti zabranjen pristup bez obzira na pol i bilo kakvu pripadnost. Zbog toga je i muškarcima feminizam potreban i borba za rodnu ravnopravnost i dalje traje.

rsz_1_ec_9977

M.K: Istorijski posmatrano, diskriminacija ženskog roda je neosporna. Ukoliko je žena lezbejka, čini mi se, diskriminisanost je duplirana. Šta su žene o kojima pišeš morale posedovati/činiti/osećati da bi čak dobile mogućnost da nekada postanu zaboravljene?

M.M: Žene o kojima pišem su nažalost postale zaboravljene zahvaljujući tadašnjem društvu i zakonima. U to vreme se žena nije ništa pitala, ženama nije bilo dozvoljeno da pohađaju fakultete, da se bave svim profesijama koje žele i nisu mogle da biraju za koga će se udati. Takođe, nisu mogle birati život bez braka ili život uz drugu ženu, a da ne budu odbačene od strane porodice i društva.

Neke žene su se odlikovale izuzetnom hrabrošću i upornošću, i išle su protiv svih kako bi živele slobodan život koje su same sebi krojile i kako bi dostigle uspeh u karijeri. Takve žene su i nakon velikih dostignuća ili posthumno dobile priznanja za svoj rad ili su postale zaboravljene. To se često dešavalo zbog sujete i zavisti, najviše muškaraca, koji su u to vreme smatrali da samo oni mogu dobijati priznanja.

Iz tog razloga, divim se ženama o kojima pišem, pogotovo lezbejkama, koje su preživljavale dvostruku diskriminaciju, pa uprkos tome postigle željena dostignuća.

rsz__ec_9941M.K: Gde ćemo u budućnosti moći videti tvoj fotografski rad? Kada možemo da očekujemo štampanje knjige? Postoje li još neki planovi za budućnost koje bi želela da podeliš sa čitaocima KULT-a?

M.M: Trenutno pripremam zanimljive serije fotografija koje ću izlagati narednih godina na samostalnim izložbama. Planiram svake godine bar po jednu samostalnu izložbu da organizujem. Sledeći serijal će biti pomalo šokantan i različit u odnosu na „The Beginning “ seriju, ali u tome i jeste poenta. Želim da svaka serija mojih fotografija bude jedinstvena.
Što se tiče knjige, planiram da pisanje završim do kraja 2017. godine. Ako sve bude po planu, knjiga će biti objavljena početkom 2018. godine.
Imam mnogo planova za budućnost, ali neću ih otkrivati. Život je nepredvidiv, zanimljivije je iščekivati i otkrivati nove momente, a ko bude pratio moj rad, postepeno će saznavati i detalje i novine.

Razgovor vodila: Mina Kulić

KULTna mesta: FACEBOOK, TWITTERGOOGLE +, INSTAGRAMLINKEDIN!

Jedno mišljenje na „Mirjana Maćaš i iskorenjivanje predrasuda“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *