Mira Banjac: „Ne dozvoljavam sebi da se opustim”

Ovogodišnji 27. Pozorišni maraton u Somboru koji je trajao od 13. do 15. juna otvorila je naša velika glumica Mira Banjac. Poslednjeg dana maratona održana je promocija njene autobiografije iz pera Tatjane Nježić. Dobra, iskrena i posvećena, Mira Banjac je razgovarala sa nama o životu, glumi, pozorištu, prijateljima.

„Ne dozvoljavam sebi da se opustim i kažem da je sve gotovo”

Gorica: Vaš glumački rad je zaista dragocen i bogat. Kada se sad osvrnete na početak, na šta prvo pomislite?

Mira Banjac: Pa prvo pomislim da sam krenula iz neke tame i mraka i neizvesnosti kuda će taj put da krene. Sećam se kada sam išla iz moga sela u Novi Sad na audiciju za pozorište. Ja sam rekla: „Ja idem tamo, ne znam da li ću položiti, ali ja natrag sigurno više neću!” I odatle je sve krenulo. Znaš šta, ceo glumački život je staza puna prepona. Kao reke ponornice. Ideš, ideš, pa te nestane, pa padneš… Nije lako, nije ni jednostavno. Treba se samo čuvati na početku brzine da se nešto postigne. Mislim da se čovek mora rasporediti, šta je važno, šta je manje važno, šta je potpuno nevažno. Dakle, potrošiš snagu na beznačajne stvari. Bitno je da se skupiš tamo gde se treba skupiti. Ako to uradiš kako treba u životu, možeš da doživiš i nagrade, i penziju. Ako se potrošiš brzo na nebitne stvari i brzinu, od toga nema ništa. Čovek mora znati ravnotežu! Moraš da znaš gde ti je snaga manja, gde veća i to da poštuješ, da poštuješ sebe!

Gorica: U Vašoj autobiografiji iz pera Tatjana Nježić pod naslovom „Ne daj se”, Vi kažete da je publika kraljica. Koju titulu onda ima pozorište?

Mira Banjac: Pozorište je radionica. U pozorištu moraš da uradiš ceo svoj posao pre nego što izađeš na scenu. Da ceo život radimo za publiku – to je apsolutno tačno. Meni je najbitnije da to što radim na sceni ne razočara publiku. Ako nema publike, ako te publika neće, nećeš imati hleba da jedeš. Mi živimo praktično od publike. Ja sam sebe tako odnegovala da je meni publika izuzetno važna, bez obzira da li u Parizu, Njujorku, Meksiku ili Obrenovcu, ili ne znam gde. Uvek sam rezonovala da onaj koji želi da te vidi plati i zato njemu mora da se da najbolje. Mi smo izloženi ljudi i mi pripadamo publici na neki način. Ona ima pravo na nas, jer smo se mi tako opredelili!

Gorica: Kroz autobiografiju njen naslov „Ne daj se” provlači se kao motiv. Često ste upravo glumom dobijali sve što ste hteli.

Mira Banjac: Nisam uvek dobila sve što sam htela, ali sam bila strpljiva i uvek sam shvatala da postoje oko mene i drugi, da postoji večeras glavna uloga, da ja nisam ta glavna uloga. Meni je važno da tu glavnu ulogu ja u najboljem načinu opslužim, jer će ona to sutra uraditi meni. Ovo je moja peta, pa mogla bih reći, i monografija. Od one najveće, posle „Dobričinog prstena”, pa sve do ove veoma intimne. Novinarka Tanja Nježić uradila je nešto posebno, jer je ona posebna. Autobiografija je apsolutno intimna, čuvala sam je samo za sebe, nisam dugo htela da je iznesem na pazar, ali ona je toliko vešta novinarka! Tanja je tri godine to od mene ganjala, pomalo svojim strpljenjem izvlačila informacije. To nije došlo od jednog intervjua. To se rađalo i raslo i ona je uzimala ono što njoj treba, a ja sam davala samo ono što mislim da treba da dam, a ono što mislim da ne treba to je i dalje sa mnom.

Gorica: Spomenuli ste sad „Dobričin prsten”. Znamo da imate mnogo nagrada. Kakav je Vaš odnos prema nagradama koje glumac poseduje?

Mira Banjac: Glumci vole da kažu da nagrade nisu važne. Važne su! Mihiz je dobro rekao: „Nagrade treba prezirati, ali onda kada ih već imaš.” Nagrade jesu važne zbog repera – da znate gde ste. Kada završite sa tim nagradama, kao ja, jer sam dobila sve što se kod nas od nagrada može dobiti, onda kažem: sad mi ostaje samo da čuvam dostojanstvo tih nagrada, da ne porušim svojim ponašanjem, svojim životom, da omalovažim te velike nagrade. One moraju imati svoje dostojanstvo, a to mogu postići samo kroz mene. I onda mnogi pomisle: eto, sad sam dobio sve, kuda ću sad? Međutim, nije to tako. Radite vi posle i zato što želite da radite. Recimo, ja koja imam jedan višak energije, ja stalno radim! Meni više ne treba ni slava, to mi je koliko mi je, to sam što sam. Ne jurim ni pare. Imam prosto potrebu sada da budem korisna. Da budem sa mojom tom drugom porodicom koja se zove pozorište i televizija. Da ne budem osamljena, da se ne osećam odbačenom. Penzija može da ubije čoveka. Sa godinama se moramo sporazumeti, šta godinama pripada, šta ne pripada. Meni je bitno da ne budem smešna žena, da se ne oblačim kako mi nedolikuje, da ne tražim da igram nešto što više ne pripada mojim godinama. Družim se na jedan pristojan način, biram svoje prijatelje, na to sam stekla pravo, da biram ljude i okolinu. Stalno sam živa i u protoku. Ne dozvoljavam sebi da se opustim i kažem da je sve gotovo. Kad stvarno ne budem mogla da radim, ja neću umreti. Ja ću uginuti kao biljka ću da svenem. I svi se toj mojoj energiji čude, a ja ne znam zašto.

FOTO: Nađa Repman

Gorica: Osim Mihiza kog ste pomenuli, u Vašoj knjizi se pominju i Andrić, i Crnjanski, i Isidora Sekulić… Danas se, nažalost, često insistira na odvajanju pozorišta od književnosti i obrnuto. Ljudi prave distance.

Mira Banjac: U pravu si. Prave. Glumac mora biti obrazovan! Glumac mora znati, pre svega, svoju književnost, a onda i sve ostale. Odvojivo je samo utoliko što smo mi jedna igrajuća porodica, produktivna porodica. Knjiga je nešto što je gotovo i dato na uvid. Književnost je isto toliko važna, ako ne i važnija od pozorišta.

Gorica: Pomenuli ste jedno veoma značajno iskustvo, u nekoliko intervjua, a to je onda kada ste se pridružili ansamblu Ateljea 212 1971. godine. Rekli ste da se nikada niste osećali neprihvaćenom ili odbačenom.

Mira Banjac: Nisam, zaista nisam. Atelje je već tad bilo jedna velika porodica.

Gorica: I nikada nije bilo „glume van scene”?

Mira Banjac: Ne. Glume ne. Postoje samo prijateljstva koja izlaze iz zajedničkog rada, zajedničkih mišljenja o životu, o karijeri, o književnosti…  Pozorište van pozoršta nije postojalo. Bar među nama ne. Mislim da ga prave drugi i da ga time ruše, daju mu manji značaj. Pozorište ima svoju kuću, svoju publiku, svoj repertoar. Od toga se živi.

Gorica: Sada imamo dosta mladih, novih glumaca. Sa ove tačke gledišta, šta biste im poručili?

Mira Banjac: Upravo to što sam rekla na početku: da se ne troše na sitne stvari. Ja mislim da mladi sada, pošto su im dostupni svi mediji, oni trče u isto vreme na tri televizije. I sa predstave nekada odlaze na televiziju, pa se vrate da završe predstavu i tako dalje… Mislim da nemaju vremena ni da se druže, ni da vode ljubav. To je jedna velika trka za brzom karijerom. Brza karijera neće doneti ništa! Možete vi na televiziji za jednu noć da bljesnete u jednoj ulozi i da vas posle dugo nema. Posle se ljudi jedva sećaju da su vas negde videli. Treba trajati! Inače, o mladima imam sve najbolje da kažem, to su vredna deca, radila sam sa njima i oni žele da rade. Oni su daroviti, vrlo vaspitani, obrazovani glumci i imaju jedan lepi odnos. Nisam nikada imala nijednu neugodnu situacija sa njima. Potpuno su posvećeni svom pozivu i to ide dobro. Samo da malo uspore, sve će biti, samo ako se dobro rasporede.

Intervju vodila: Gorica Radmilović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *