Мира Бањац: „Не дозвољавам себи да се опустим”

Овогодишњи 27. Позоришни маратон у Сомбору који је трајао од 13. до 15. јуна отворила је наша велика глумица Мира Бањац. Последњег дана маратона одржана је промоција њене аутобиографије из пера Татјане Њежић. Добра, искрена и посвећена, Мира Бањац је разговарала са нама о животу, глуми, позоришту, пријатељима.

„Не дозвољавам себи да се опустим и кажем да је све готово”

Горица: Ваш глумачки рад је заиста драгоцен и богат. Када се сад осврнете на почетак, на шта прво помислите?

Мира Бањац: Па прво помислим да сам кренула из неке таме и мрака и неизвесности куда ће тај пут да крене. Сећам се када сам ишла из мога села у Нови Сад на аудицију за позориште. Ја сам рекла: „Ја идем тамо, не знам да ли ћу положити, али ја натраг сигурно више нећу!” И одатле је све кренуло. Знаш шта, цео глумачки живот је стаза пуна препона. Као реке понорнице. Идеш, идеш, па те нестане, па паднеш… Није лако, није ни једноставно. Треба се само чувати на почетку брзине да се нешто постигне. Мислим да се човек мора распоредити, шта је важно, шта је мање важно, шта је потпуно неважно. Дакле, потрошиш снагу на безначајне ствари. Битно је да се скупиш тамо где се треба скупити. Ако то урадиш како треба у животу, можеш да доживиш и награде, и пензију. Ако се потрошиш брзо на небитне ствари и брзину, од тога нема ништа. Човек мора знати равнотежу! Мораш да знаш где ти је снага мања, где већа и то да поштујеш, да поштујеш себе!

Горица: У Вашој аутобиографији из пера Татјана Њежић под насловом „Не дај се”, Ви кажете да је публика краљица. Коју титулу онда има позориште?

Мира Бањац: Позориште је радионица. У позоришту мораш да урадиш цео свој посао пре него што изађеш на сцену. Да цео живот радимо за публику – то је апсолутно тачно. Мени је најбитније да то што радим на сцени не разочара публику. Ако нема публике, ако те публика неће, нећеш имати хлеба да једеш. Ми живимо практично од публике. Ја сам себе тако однеговала да је мени публика изузетно важна, без обзира да ли у Паризу, Њујорку, Мексику или Обреновцу, или не знам где. Увек сам резоновала да онај који жели да те види плати и зато њему мора да се да најбоље. Ми смо изложени људи и ми припадамо публици на неки начин. Она има право на нас, јер смо се ми тако определили!

Горица: Кроз аутобиографију њен наслов „Не дај се” провлачи се као мотив. Често сте управо глумом добијали све што сте хтели.

Мира Бањац: Нисам увек добила све што сам хтела, али сам била стрпљива и увек сам схватала да постоје око мене и други, да постоји вечерас главна улога, да ја нисам та главна улога. Мени је важно да ту главну улогу ја у најбољем начину опслужим, јер ће она то сутра урадити мени. Ово је моја пета, па могла бих рећи, и монографија. Од оне највеће, после „Добричиног прстена”, па све до ове веома интимне. Новинарка Тања Њежић урадила је нешто посебно, јер је она посебна. Аутобиографија је апсолутно интимна, чувала сам је само за себе, нисам дуго хтела да је изнесем на пазар, али она је толико вешта новинарка! Тања је три године то од мене гањала, помало својим стрпљењем извлачила информације. То није дошло од једног интервјуа. То се рађало и расло и она је узимала оно што њој треба, а ја сам давала само оно што мислим да треба да дам, а оно што мислим да не треба то је и даље са мном.

Горица: Споменули сте сад „Добричин прстен”. Знамо да имате много награда. Какав је Ваш однос према наградама које глумац поседује?

Мира Бањац: Глумци воле да кажу да награде нису важне. Важне су! Михиз је добро рекао: „Награде треба презирати, али онда када их већ имаш.” Награде јесу важне због репера – да знате где сте. Када завршите са тим наградама, као ја, јер сам добила све што се код нас од награда може добити, онда кажем: сад ми остаје само да чувам достојанство тих награда, да не порушим својим понашањем, својим животом, да омаловажим те велике награде. Оне морају имати своје достојанство, а то могу постићи само кроз мене. И онда многи помисле: ето, сад сам добио све, куда ћу сад? Међутим, није то тако. Радите ви после и зато што желите да радите. Рецимо, ја која имам један вишак енергије, ја стално радим! Мени више не треба ни слава, то ми је колико ми је, то сам што сам. Не јурим ни паре. Имам просто потребу сада да будем корисна. Да будем са мојом том другом породицом која се зове позориште и телевизија. Да не будем осамљена, да се не осећам одбаченом. Пензија може да убије човека. Са годинама се морамо споразумети, шта годинама припада, шта не припада. Мени је битно да не будем смешна жена, да се не облачим како ми недоликује, да не тражим да играм нешто што више не припада мојим годинама. Дружим се на један пристојан начин, бирам своје пријатеље, на то сам стекла право, да бирам људе и околину. Стално сам жива и у протоку. Не дозвољавам себи да се опустим и кажем да је све готово. Кад стварно не будем могла да радим, ја нећу умрети. Ја ћу угинути као биљка ћу да свенем. И сви се тој мојој енергији чуде, а ја не знам зашто.

ФОТО: Нађа Репман

Горица: Осим Михиза ког сте поменули, у Вашој књизи се помињу и Андрић, и Црњански, и Исидора Секулић… Данас се, нажалост, често инсистира на одвајању позоришта од књижевности и обрнуто. Људи праве дистанце.

Мира Бањац: У праву си. Праве. Глумац мора бити образован! Глумац мора знати, пре свега, своју књижевност, а онда и све остале. Одвојиво је само утолико што смо ми једна играјућа породица, продуктивна породица. Књига је нешто што је готово и дато на увид. Књижевност је исто толико важна, ако не и важнија од позоришта.

Горица: Поменули сте једно веома значајно искуство, у неколико интервјуа, а то је онда када сте се придружили ансамблу Атељеа 212 1971. године. Рекли сте да се никада нисте осећали неприхваћеном или одбаченом.

Мира Бањац: Нисам, заиста нисам. Атеље је већ тад било једна велика породица.

Горица: И никада није било „глуме ван сцене”?

Мира Бањац: Не. Глуме не. Постоје само пријатељства која излазе из заједничког рада, заједничких мишљења о животу, о каријери, о књижевности…  Позориште ван позоршта није постојало. Бар међу нама не. Мислим да га праве други и да га тиме руше, дају му мањи значај. Позориште има своју кућу, своју публику, свој репертоар. Од тога се живи.

Горица: Сада имамо доста младих, нових глумаца. Са ове тачке гледишта, шта бисте им поручили?

Мира Бањац: Управо то што сам рекла на почетку: да се не троше на ситне ствари. Ја мислим да млади сада, пошто су им доступни сви медији, они трче у исто време на три телевизије. И са представе некада одлазе на телевизију, па се врате да заврше представу и тако даље… Мислим да немају времена ни да се друже, ни да воде љубав. То је једна велика трка за брзом каријером. Брза каријера неће донети ништа! Можете ви на телевизији за једну ноћ да бљеснете у једној улози и да вас после дуго нема. После се људи једва сећају да су вас негде видели. Треба трајати! Иначе, о младима имам све најбоље да кажем, то су вредна деца, радила сам са њима и они желе да раде. Они су даровити, врло васпитани, образовани глумци и имају један лепи однос. Нисам никада имала ниједну неугодну ситуација са њима. Потпуно су посвећени свом позиву и то иде добро. Само да мало успоре, све ће бити, само ако се добро распореде.

Интервју водила: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *