Milomir Marić: Televizijski dnevnik je mnogo štetniji od bilo kog rijalitija

Široko poznat i uvek predstavljan kao urednik „Duge“ i „Profila“ a od pre nekoliko godina u žiži javnosti i zbog kontroverznog rijalitija „Parovi“, Milomir Marić je u svakom slučaju nesvakidašnja ličnost. Isti epitet koji se vezuje za rijaliti ga redovno prati i ispred onog „novinar“, i dok je za jedne najveća nesreća koja je zadesila novinarstvo i simbol podilaženja najnižim ukusima i profitu za druge je jedan od najboljih novinara na Balkanu zbog svoje bogate karijere i širokog dijapazona sagovornika zvučnih imena, ali i onih sa “običnim” životima. Može se reći da je jedan od retkih koji su doživeli da ih šira javnost doživljava u oba ekstrema istovremeno. Njegovi raznovrsni sagovornici kroz karijeru su bili sačinjeni od političkih disidenata poput Vladimira Dedijera i Milovana Đilasa, preko poznatih pisaca Miloša Crnjanskog, Danila Kiša i Brane Crnčevića pa do ćerke poznatnog ustaškog vođe Ante Pavelića.

Do sagovornika nije bilo lako doći zbog njegovog prilično opuštenog stava prema svemu pa tako i prema susretima za intervju. Nakon nekoliko „dođite kad hoćete“ odgovora upravo to sam i uradio. Našao sam ga na njegovoj matičnoj televiziji „Hepi“ posle jutarnjeg programa i u gužvi uspeo da dobijem pola sata za intervju. Usput mi sekretarica kaže „voli on studente, i rado im izlazi u susret“.

Krećemo ka jednom od studija i naručujemo kafe. Nedugo zatim započinjemo razgovor i jedno od mojih prvih pitanja je vezano baš za sve te interesantne sagovornike koje je imao i načina na koji je do njih dolazio.

„Radoznalost je osnova novinarstva. Ja sam bio radoznao čovek i mene su interesovali ljudi bez obzira da li su oni predsednici, premijeri ili su uličari, razbojnici psihopate, masovne ubice.

Išao sam gde god sam video interesantnu priču. Čujem da je jedan Titov general postao ustaša i ja odmah idem u Zagreb i upoznajem Tuđmana. Nakon toga dobijem informaciju da jedan drugi čovek hoće da pravi islamsku državu i tada se upoznam sa Alijom Izetbegovićem.

Uvek sam išao kod ljudi koji su bili pred hapšenjem, pred likvidacijom, i nije baš gužva oko njih tada u takvim situacijama. Tek kad ljudi dođu na vlast svi ih poznaju i svi im se dive. Tad je malo veća gužva. Inače kada su odbačeni od društva oni su uglavnom sami. Meni se Tuđman žalio da mu niko nakon izlaska iz zatvore nije ušao u kuću. Mi smo šetali ulicama Zagreba i niko mu se nije javljao, čak ni njegovi prijatelji. Bojali su se. Ja sam bio jedini čovek koji je hteo da razgovara sa njim tada.

Uz to, dolazio sam kod ljudi koji su pali sa vlasti pre 20 godina, 30 godina koji nisu nikome ni reč rekli u međuvremenu, niko im se nije ni javio za sve to vreme. Zatim sam razgovarao sa nesretnicima sa Golog otoka koji pedeset godina nisu mogli da ispričaju svoju priču nikome. Ja sam bio prvi čovek koji im se obratio i ispričao njihove priče.“

Uz to što je intervjuisao, Marić je i radio sa poznatim novinarima među kojima je i njegov prijatelj Vanja Bulić. Želeo sam da saznam nešto više o ljudima sa kojima ga je sudbinaspojila.

„Ja sam imao šansu da, posle jedne brilijantne generacije starih novinara radim u „Dugi“.Ona je bila utočište svih zabranjenih, svih odbačenih novinara, pisaca televizijskih serija i drugih, ukratko svako ko je bio zabranjen, jedno vreme je radio u „Dugi“. I u takvu „Dugu“ sam ja došao kao mladić.

Tu su radili Brana Crnčević kome je bilo zabranjeno da se potpisuje, pa se potpisivao kao „A. Ljubimov.“ Rubriku iz spoljne politike je radio legendarni direktor “Politike”, Aleksandar Nenadović, kome je oduzeto pravo na ime i prezime. Uz navedene, u “Dugi” su radili i Dušan Savković, pisac „Gorile“ i pisac televizijskih serija, Žika Lazić koji je stvorio „Burduša“. Jedno vreme v.d. urednik je bio i legendarni novinar Danilo Ružić, za koga se ispostavilo da je bio učesnik puča 27. marta. Radio je i Jovica Aćimović, čiji je otac u Drugom svetskom ratu pre Nedića uspostavio komesarsku upravu i bio na robiji posle rata…

To su bili neobični ljudi i ja sam kao mlad od njih imao samo šta da naučim.“

Pritisaka u medijima je uvek bilo u većoj ili manjoj meri. Tokom osamdesetih je država i dalje bila jednopartijska i sukobi sa cenzorima nisu bili retkost za novinare. Marić se priseća jednog takvog incidenta uoči smrti doživotnog predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita.

„Uoči Titove smrti kod nas je uletela policija, interventna jedinica, 20-30 momaka, sa namerom da nas hapse. Pitamo ih šta smo uradili, a oni kažu da smo mi objavili tekst o devojčici bez noge iz Nemačke kako bi se rugali Titu kojem je u tom trenutku bila amputirana noga. Mi pokušavamo da dokažemo da je to pušteno u štampu pre nego što je Titu odsečena noga i da mi to nismo znali, ali tu nije kraj. Nedugo zatim Tito umire i oni opet upadaju u redakciju, ovaj put zbog fotografije dvadeset islamista na kojoj jedan od njih nema nogu i opet nas optužuju da se zezamo sa Titovom smrću.“

Ovo je bio samo početak za velike pritiske na medije devedesetih godina i to ne samo od strane vlasti već i od svih onih nezadovoljnih pisanjem ovih ili onih novina. Jedna od najopasnijih situacija koju je naš sagovornik doživeo je upad momaka iz grupe Ljubomira Magaša (Ljube Zemunca) u redakciju i postavljanjem bombi u nju zbog intervjua koji je bio objavljen a u kojem je Magašev ubica govorio o razlozima ubistva. Bitno je napomenuti i da je pokojna novinarka, Radislava Dada Vujasinović pisala u „Dugi“ u vreme ubistva.

U ovom trenutku nas obaveštavaju da moramo da napustimo studio jer se tu snima pa se prebacujemo u jednu nedovršenu prostoriju u zgradi gde nastavljamo razgovor.

Dolazeći do aktuelnijih dešavanja, jedna stvar na kojoj je angažovan, a koja traje već duži niz godina je njegova emisija „Ćirilica“. U njoj su mogli biti viđeni gosti raznih političkih ubeđenja, profila i nivoa obrazovanja sa kojima se u razgovoru Milomir Marić neretko šali i dodaje svoje komentare kroz koje pokušava da drži emisiju u vedrom tonu. Naizgled naivni, njegovi komentari na zapažanja gostiju su uvek promišljeni i izrečeni u pravom trenutku što je verovatno razlog njegove popularnosti među publikom.

Tokom proteklih nekoliko godina u ovoj emisiji su često gostovali političari, a u toku predsedničke kampanje u njoj je u nekoliko navrata gostovao premijer, a sada i izabrani predsednik Aleksandar Vučić, zbog čega je ta emisija bila često kritikovana.

„U tu politiku sam ušao kasno. Ranije sam se bavio filmom, estradom, jer najsramotnije je bilo biti izveštač iz Gradskog komiteta, biti u nekim ideološkim komisijama i ja sam se toga gadio. Samo kad je bilo moguće, ja sam onaj način na koji sam ismejavao pevače, pevačice, glumice koristio da ismevam i političare. I imajući to u vidu, ljudi često ne razumeju šta ja govorim. Cela zemlja im se smeje a oni su zadovoljni tim emisijama, zahvaljuju mi se nakon snimanja jer misle da sam ja na njihovoj strani.

U svim tim nenarodnim režimima naučio sam da pišem između redova, da budem dvosmislen i to sam radio često. Verujem da gledaoci uvek razumeju o čemu se radi. Najveći stepen ironije, je samoironija, to jest, kad hoćeš čoveka da upropastiš, ti njega hvališ i od njega napraviš budalu. Ja recimo kad nisam znao kako ću neke ljude da pobedim, ja odmah kažem „ti si istorijska ličnost, istorija će o tebi tek pisati, ti si ovakav, ti si onakav“. Nakon toga on se opusti i više ne zna šta govori i ja ga mesim kao blato. Često ljudi misle da oni neće nasesti na tu priču, međutim ne postoji čovek koji je shvatio šta mu radim i koji nije naseo.

Aleksandar Vučić je bio tu kao što su bili i Tomislav Nikolić, Boris Tadić i svi ostali. Meni je krivo što za vreme ovih izbora niko iz opozicije nije hteo da dođe kod mene u emisiju. Ja sam ih sve pozvao i odbili su. Oni su se bojali da ću da ih ismejavam, da ću ja, po nalogu Vučića biti kao kaznena ekspedicija koja će od njih da napravi budale i da će to da im šteti u predsedničkoj kampanji. To nije tačno, mogli su da dođu i ja bih prema njima bio korektan. To je ipak predsednička kampanja, to nisu intervjui gde ja osvetljavam nešto, u kampanji se intervjui drugačije vode. Tako da su to izbegavali i nisu hteli jedan s drugim da gostuju, postavljali su uslove koji su bili nemogući i zbog toga nisu gostovali kod mene.“

Kada se pogleda današnje novinarstvo, mnogo se promenilo od ere koju on opisuje i današnje naslovne strane se bave nečim sasvim drugim. Tu dolazimo do rijalitija za koji je takođe bio dosta kritikovan.

„Ja se nikada nisam bavio tim prostačkim novinarstvom, ovim što sada prevladava. Mnogi su na naslovnim stranama optuženi da su kriminalaci, psihopate, manijaci ili ne znam ni ja šta. Mene bi bilo sramota da to pišem. Nek se time bave nadležni organi, lekari. Mene to uopšte ne interesuje. Pored toga, ja sam „Ne možete razbiti ogledalo ako niste zadovoljni kako izgledate.“živeo tu borbu protiv vetrenjača, i ja sada radim ono što je meni zabavno. Ako mi je zabavno da razgovaram sa premijerom, predsednikom, sa najgorim ubicom, lopovom – ja ću to uraditi. Ne postoji čovek koji razgovara sa političkim vrhom i društvenim dnom, kao ja. Da li kroz ovaj rijaliti ili nešto drugo, ali Srbiju ću predstaviti u izvrnutom ogledalu. Kad su mene napali oko toga rekao sam „ne možete razbiti ogledalo ako niste zadovoljni kako izgledate“. Više je istine o Srbiji našeg doba u nekom rijalitiju nego u televizijskom dnevniku. Televizijski dnevnici su uvek nanosili najviše štete i bili pogubni po Srbe. A od ovih zabavnih emisija niko nije imao nikakve štete.“

Nemoguće je ne primetiti veliku sličnost između pokojnog hrvatskog putopisca Željka Malnara i našeg sagovornka i sličnost između njihovih emisija. Naime, Malnar je, kao i Marić, u poznim godinama svoje karijere napravio emisiju u kojoj se okružio gostima iz miljea sličnog onom iz kog dolaze gosti sadašnje vile “Parova” i sa njima prikazivao stvarnu sliku zemlje u kojoj živi. U protekloj sezoni rijalitija Marić je imao sličnu ulogu.

„Ja sam poznavao Željka Malnara, on je iz drugog filma, on nije bio novinar već je bio avanturista. Bio je kao Tarzan, putovao je svugde po svetu i donosio interesantne priče sa sobom sa kojima je na prečac osvojio Beograd i Zagreb. Pri kraju je pravio tu humorističnu emisiju „Noćna mora“ koja je na najbolji način demontirala Tuđmanov represivni režim. Emisija je imala veliku gledanost i mi smo to gledali čim se pojavio Jutjub, ali smo gledali te emisije sa zakašnjenjem od 10 godina. I iz toga smo bolje razumeli stanje u Hrvatskoj, tu Tuđmanovu epohu, nego iz ozbiljnih novina, tekstova raznih naučnika, politikologa, političkih analitičara. Često kao što mi razumemo Titovo vreme bolje iz filmova „crnog talasa“ ili čak humorističnih filmova iz tog doba ili Miloševićevog doba. Kroz ta umetnička dela smo dobili jednu interpretaciju iz drugog plana.“

Zbog čestog spominjanja da bi sam sebe skinuo sa malih ekrana kada bi mogao, glavni urednik „Hepi“ televizije pojašnjava na šta je tačno mislio i čime bi se bavio kada bi napustio sadašnji posao.

„Ja pokušavam nekako da se obezbedim, da se skinem sa televizije. Da skupim novac pa da pišem knjige. Od toga ne može da se živi sada. Ja sam kao mladić napisao jednu knjigu koja mi je omogućila da krenem na put oko sveta i mislio sam da ću tako svake dve, tri godine to da napišem i onda da putujem – Južna mora, Amerika, Njujork, Pariz, London… Međutim zbog ratova i haosa koji su tada izbili morao sam da se vratim i nikada više nisam bio u situaciji da to radim. Vratio sam se iz tog sveta i nisam ni očekivao da će Jugoslavija da se raspadne, da će sve da propadne i praktično sam potrošio sav novac i ostao bez igde ičega.U to vreme nije mogao da se dobije stan ako nisi glavni urednik nekog medija i zbog toga sam ja preuzeo „Dugu“, iako me to uopšte nije zanimalo.

Što se tiče pisanja, sada se ponovo vraćam arhivima, ponovo se vraćam istraživanju. Nešto što je nekada bilo zabranjeno u arhivu, što su meni samo neki direktori arhiva pokazivali kao najveću državnu tajnu koju ne smem ni da fotokopiram, ni da prepišem, ni da zapamtim, sada dobijam u roku od 15 minuta. Te iste stvari koje nisam smeo da vidim i koristim pre 30 godina.

Milomir Marić (levo) i Danilo Kiš (desno)

Preko Gugla nalazim najpoverljivije američke tajne. Jednom prilikom sam našao nešto što je veoma dragoceno. To su bili zapisi iz svih špijunskih uglova – od američkih, engleskih, do ruskih, i mnogih drugih. Ljudi su, kad se vrate u svoju zemlju, imali obavezu da ispričaju šta su sve videli u Beogradu. Znači to nema nigde, ni u našim i njihovim knjigama, ni u memoarima. Kako sam ja ušao tu, kako sam ja to našao, to je čista sreća, ali na kraju uvek nađem ono što me interesuje.“

U daljoj diskusiji pojašnjava da mi i dalje nemamo pravu knjigu o tome kako smo se našli na pogrešnoj strani istorije, odnosno kako smo od miljenika svetskih sila, postali najomraženiji narod. Tu knjigu on planira da napiše i smatra da će to biti velika rehabilitacija srpskog naroda i Beograda za koji veruje da je pretrpeo veliku nepravdu.

„Meni je najžalije Beograda, jer je on bio balkanski Njujork, svi su hrlili u njega, a odjednom je postao najoklevetaniji grad na svetu. Recimo Zagrepčani, ljudi iz Ljubljanje, da ne govorim o Sarajevu, Skoplju ili o Titogradu, svi su hrlili u Beograd. Ko nije postao nešto u Beogradu taj je bio niko i ništa. Tu su između ostalih bili i Bregović i Čolić i Kusturica. Čak i nacionalisti, svi su govorili o Beogradu. Tuđman se u vreme kad je napuštao Jugoslaviju prisećao kako je živeo kao Titov general u Beogradu, osnovao Jugoslovensko sportsko društvo „Partizan“,nakon čega se otcepljuje od zemlje a onda on i Stipe Mesić dolaze u Skadarliju i uživaju u „Tri šešira“.“

Uz pisanje, Marić je poznat i po serijalima od kojih je najskoriji „Lepi i mrtvi“, koji se bavi grupom momaka iz Srbije u Parizu 50tih godina i njihovom druženju sa tadašnjim džet setom Francuske. Nova ideja nije ni slična ovome, ali opet na svoj način interesantna.

„Evo sad posećujem zatvore, razgovaram sa ljudima osuđenim na po tri, četiri doživotne robije. Još uvek to ne snimam, ali razgovaram sa ljudima koji su optuženi za najčudovišnija krivična dela. Od ubica Đinđića do čoveka koji je ubio ceo komšiluk, preko ubice Tijane Jurić i onih koji su pucali na Vuka Draškovića. Ja sa svim tim ljudima razgovaram i verujem da njima nije lako da priznaju, da se suoče sa onim što su radili.

Primera radi, kad je ukinuta smrtna kazna u Srbiji, mi smo za „Profil“ razgovarali sa dvanaest osuđenika koji su već bili osuđeni na nju i čekali da li će biti izvršena nad njima. Oni su svi znali da pričaju do detalja o svojim zločinima, ali samo do trenutka kada oni ubijaju nekoga i prave taj zločin za koji su osuđeni na smrtnu kaznu. Tada svakome pada neki mrak pred oči i moglo se primetiti da se nisu pravili da se ne sećaju. U razgovoru sa policajcima, psiholozima i psihijatrima saznao sam da je to možda ljudski, prirodno, da oni taj deo sećanja izbrišu.

Povučen tim iskustvom znam da nije uopšte lako razgovarati sa ovim ljudima i ja tražim formu kojom bi to predstavio na neki interesantan način. To će biti nova serija, nešto više nego što je „Goli život“ u kojem sam ja ipak uspeo da dobijem ispovesti ljudi koji nikada ranije nisu govorili o svojim iskustvima.“

U tom trenutku u prostoriju ulazi proslavljeni pevač Sinan Sakić. Kakva slučajnost! Došao je da, kao i mnoge velike ličnosti pre njega, da svoju ispovest Milomiru Mariću u maločas spomenutoj emisiji. Moj domaćin daje instrukcije osoblju gde da idu da ga sačekaju i pred sam kraj našeg razgovora sumira prethodno rečeno:

„Ja sam pitao kriminalce da otvore dušu, da meni jedanput ispričaju istinu i da se poštede kasnijih spekulacija i razvlačenja po novinama, jer svaki čovek na svetu samo jedanput priča svoju priču i ja se trudim da budem tu kada se to desi.“

Razgovor vodio: Đorđe Ivanović 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *