Elena Ferante: Moja genijalna prijateljica nikada neće postati italijanska Igra prestola

Dve prijateljice iz Napulja, Elena i Lila, osvojile su pre nekoliko godina, sasvim slučajno, čitaoce iz celog sveta. Reč je o glavnim junakinjama neverovatne tetralogije Elene Ferante, epopeje koja obuhvata period od šest decenija i kreira sliku o jednom naselju, jednom gradu i jednoj zemlji koja se suočava sa problemima dvadesetog veka. Budući da se ovakva slika pretvara u televizijsku seriju, Feranteova komentariše taj projekat.

Stupio sam u kontakt sa književnicom Elenom Ferante koja je, uprkos svim naklapanjima i naporima uloženim u otkrivanje njenog identiteta, donela odluku da ostane anonimna i da objavljuje pod pseudonimom, a povod za to bio je članak objavljen za Njujork Tajms o kastingu održanom u Napulju. Birala su se deca koja bi igrala glavne uloge u televizijskoj seriji čija se radnja zasniva na popularnom romanu „Moja fenomenalna prijateljica” (2013), prvom delu izuzetne tetralogije „Dve žene”, koju takođe čine „Priča o novom imenu”, „Oni koji odlaze i oni koji ostaju” i „Priča o izgubljenom detetu”.

Feranteovoj se nije žurilo i trebalo joj je prilično mnogo vremena da svoje odgovore pošalje mejlom, ali neka bude da je to bilo neophodno kako bi sačuvala njenu anonimnost. Sve u svemu, vredelo je čekati. Italijanska književnica je svesna da će prelaz sa pisane reči na male ekrane suštinski promeniti percepciju priče koju njeni čitaoci imaju, kao što je to slučaj sa mnogim drugim romanima pretočenim u film. Intrigira je koliki će njen doprinos biti u svemu tome, da li će moći da utiče na scenario i da li će, na kraju krajeva, prepoznati svoju priču.

Kako se osećate kad u Napulju vidite sve te devojčice, od kojih mnoge i same dolaze iz zaista veoma siromašnih naselja u gradu, kako čekaju u redu u nadi da će baš one biti Lila i Lenu (deminutiv od Elena). Poznato je da su Vaše knjige dobile izuzetne kritike u celom svetu, ali pitam se kakve ideje i kakva osećanja u Vama evocira činjenica da su romani ušli u život dece koja nije mnogo drugačija od one koje Vi opisujete.

Za mene je to radikalna promena. Likovi, naselje… sve se zasnivalo na rečima. Međutim, sada se sve to iz književnosti prenosi na male ekrane. Likovi će napustiti svet čitalaca i ući će u ogromni svet gledalaca; naići će na osobe koje nikada nisu čitale o njima i na druge, koje zbog određenih društvenih prilika ili ličnih odluka, nikada takvo štivo ne bi ni čitale. Taj proces me intrigira jer se suština knjiga razrađuje po nekim drugim pravilima i prioritetima, a to menja njihovu prirodu. Deca koja se pojavljuju na audicijama prva su naznaka toga. Ona znaju malo ili ništa o mojim knjigama, jer su to gledaoci koji gaje nadu da će postati glumci, bilo iz zabave ili kao pokušaj bekstva od svega.

Izvor: www.oldstratforduponavon.com/naples

Šou-biznis

Vi ste veoma precizno opisali likove i na osnovu Vašeg opisa reditelj i producenti serije imaju jasnu ideju o onome što traže i veruju da deca koja su porasla u teškim životnim okolnostima najbolje mogu da prenesu duh tih mališana. Šta Vi mislite?

Deca glumci glume decu onako kako ih odrasli vide. Deca koja nisu glumci imaju mogućnost da se oslobode stereotipa, posebno ako reditelj ume da pronađe pravilnu ravnotežu između istine i fikcije. Iskreno, mnoga od te deca, većina pretpostavljam, nikada u životu nisu čula za Elenu Ferante niti za napuljske romane. Većini samo prolaze kroz glavu slike o televizijskim zvezdama.

Da li Vas, koja ste svojevoljno izbegli put zvezda, brine to što histerija koja vlada na audicijama može da poveća opsednutost slavom kod mladih ljudi danas?

Ima dece koja svoje uzore nalaze u filmskim ili televizijskim legendama, ali zasigurno ne i u književnom svetu. Deca žele da budu na televiziji, sceni, da postanu medijske zvezde i to svakako nije njihova krivica: to je vazduh koji dišu odrasli iz njihovog okruženja i, kao posledica, i oni sami. U savremenom društvu, biti deo televizije jedna je od najmoćnijih pretenzija masa i svako, bio bogat ili siromašan, obrazovan ili neobrazovan, smatra da je to izvandredna prilika u životu.

Sa druge strane, da li Vam se čini da to može biti prilika da se deci, od koje mnoga potiču iz porodica sa vrlo oskudnim primanjima, približi književnost i uživanje u čitanju? Ne mislim da čitaju samo Vaše knjige, već da se time postigne da se deca interesuje za knjige uopšte.

Naravno, upravo to i očekujem, ali prilika o kojoj sada govorimo gotovo da nije uopšte, ili je vrlo malo, povezana sa čitanjem. Deca su tu jer su deo šou-biznisa i to je to. To ne znači da neko od njih neće otkriti da je sve počelo od jedne knjige i da se iza sveta šou-biznisa koji je sačinjen od mnogo različitih delova i sa primetno velikim protokom novca, nalazi, iako možda u potčinjenom položaju, moć pisanja i čitanja.

Izvor: www.oldstratforduponavon.com/naples

Energija gradova

Šta očekujete od serije kad je reč o Vašoj naklonosti prema Napulju i o tome kakvu sliku o gradu ona šalje, posebno posle ne tako laskavih opisa koje nude filmovi i popularna televizijska serija Gomora, zasnovana na knjizi Roberta Savijana?

Gradovi sami po sebi nemaju nikakvu energiju. Njihova energija je rezultat težine priča koje su se rodile u njima, potencijala njihovih književnosti i umetnosti, emotivnog bogatstva ljudi činjenicama koje se događaju uprkos njihovom skromnom poreklu. Nadam se da će ekranizovana priča probuditi stvarne emocije i neka kompleksna, pa čak i kontardiktorna osećanja. I upravo je to ono zbog čega se zaljubljujemo u neke gradove.

Strast prema Napulju provlači se kroz ceo njen književni opus, počevši od njenog prvog romana L’amore molesto (1992). U jednom intervjuu za Pariz Rivju, Feranteova se seća: „Godinama sam imala u glavi priče o periferiji Napulja u kome sam se rodila i odrasla. Pamtim dreku, scene porodičnog nasilja kojih sam, kao dete, bila svedok, i zato sam Deliju, glavnu junakinju, nahranila ovim sećanjima. Koristeći taj materijal, prisutan svuda oko mene, napisala sam mnoge priče.”

Da li želite da učestvujete u selekciji dece pre nego što ih zvanično odaberu za uloge? Da li želite da se uverite da ta deca zaista odgovaraju onome što ste Vi zamislili?

Ja nemam ni toliko prava ni toliko moći u snimanju serije. Naravno da bih volela da mogu da utičem, ali bih to radila sa oprezom, znajući da nema nikakvog smisla reći da ta devojčica, sa tim licem, tim pogledom, tim načinom kretanja i slično ima malo, ili nema gotovo nikakve sličnosti sa Lilom. Nijedna osoba iz stvarnog života nikada neće odgovarati slici koju čitalac ili ja lično imamo u našim mislima. Razlog za to jeste što književni univerzum definiše likove, što je i logično, ali prirodno, ostavlja puno prostora mašti čitaoca. Slika naprotiv ograničava i ona je osuđena da uvek izostavi nešto što samo reči mogu da izazovu i što je uvek važno.

Izvor: www.oldstratforduponavon.com/naples

Dakle, koja je Vaša uloga u snimanju serije? Reditelj i producenti kažu da ste slali komentare u vezi sa scenarijom i da ste im pomogli da osmisle scenografiju blizu Kazerte. Kako bi po Vama izgledala ta scenografija?

To naselje je kombinacija mnogih mesta u Napulju, koje dobro poznajem. To je slučaj i kada pišem, jer dobro poznajem kako ljude, tako i mesta. Ne znam šta će se desiti na ekranu. Za sada se moje učešće u dizajnu scenografije svodi na nekoliko komentara o tome da li je njen izgled adekvatan ili ne. Kad je reč o saradnji na scenariju, tehnički nisam u mogućnosti da to radim, ali čitam tekstove i šaljem komentare. Još uvek ne znam da li će ih uzeti u obzir ili ne. Vrlo je moguće da će ih iskoristiti kasnije, kada se napiše definitivna verzija.

Realna priča

Rekli su mi da seriju zamišljate kao bajku i da slobodno mogu da idu dalje od onoga što je u knjizi i da negativce prikažu sa licem monstruma i slično. U kojoj meri biste voleli da serija bude verodostojna Vašoj priči?

Ne, ne. Ovo je realna priča. Detinjstvo jeste protkano elementima mašte, pa samim tim i Lila, ali kad je reč o verodostojnosti knjige, očekujem verodostojnost kompatibilnu sa potrebama ekranizovane priče koja, kako bi postigla iste efekte, koristi sredstva koja se razlikuju od sredstava koja se koriste u pisanju.

Habeo učestvuje u snimanju serije. Da li očekujete ili se, možda, pribojavate da će serija postati novi fenomen na svetskoj skali, da će možda postati italijanska „Igra prestola“?

Nažalost, „Moja genijalna prijateljica“ ne može da ponudi tu vrstu, ni elemente, radnje.

Razrešena enigma o Feranteovoj

Nakon što se godinama spekulisalo o pravom identitetu Elene Ferante, prošle godine je jedan italijanski novinar otkrio istinu: Elena Ferante je u stvari Anita Raja (1953), prevodilac iz Napulja. Anita je istog trenutka reagovala (iako su se njeni izdavači odmah oglasili i sve negirali) i objavila niz tvitova u kojima je priznala da to jeste bila ona, da je bila Elena Ferante ali da „to ne menja odnos čitalaca prema knjigama Feranteove. Ove knjige jesu i biće Elenine, a ne moje. Nemam nikakve namere da govorim o sebi, kao ni da dajem intervjue i izjave.“

Međutim, intervju koji je 2015. dala za Pariz Rivju jasno pokazuje njen stav: „I dalje imam želju da svedočim protiv opsesivnog samopromovisanja nametnutog od strane medija za komunikaciju. To smanjuju vrednost prave umetnosti, o kojoj god da je umetnost reč, i čini je univerzalnom. Mediji jednostvano ne mogu da kritikuju književno delo a da ne upere prstom u nekog autora-heroja. Međutim, svako književno delo je plod tradicije, mnogih talenata, neke vrste kolektivne inteligencije i kada insistiramo na tome da iza jednog umetničkog dela stoji samo jedan jedini glavni junak, mi nepravedno umanjujemo značaj te kolektivne inteligencije. Činjenica da će moje knjige biti objavljene i da se pored njih neće pojaviti ništa moje fizičko ni konkretno, pomogla mi je da shvatim nešto novo u vezi sa pisanjem. Osećala sam se kao da sam rečima dala slobodu.“

Intervju pripremio: Džejson Horovic

Prevela: Dragana J. Đorđević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *