Dušan Zaharijević: „Nek nikad ne utihne glagoslov“

Na jedan od dva srpska Parnasa – s tim što bi drugi bio Lovćen, kako su često isticali kritičari starog kova – pravo sa Filozofskog fakulteta, u okviru 46. Brankovog kola, stigle su na Stražilovo četiri knjige pesama od pet autora. Nikola Rausavljević i Milan Ćosić, Gorica Radmilović, Dušan Zaharijević i potpisnik ovih redova svoje pesničke prvence objavili su u izdanju „Brankovog kola“, podelivši na ravne časti – kao generacija – nagradu „Stražilovo“.

Dušan Zaharijević objavio je knjigu dvosmislenu – istovremeno i Antologiju i Antilogiju, i Savremenog i Svevremenog, i Pesništva i Rečništva, na taj način insistirajući radije na angažovanju čitalačkog intelekta, pre nego emocionalnosti. Sastavio je ovu pesničku rubikovu kocku i rekao: Alea jacta est! Bačena je među čitaoce, istovremeno i kao zagonetka i kao objašnjenje, čitaocu koliko i ko-autoru.

(P.S. sagovornik Zaharijević je na promociji časopisa KULT, govoreći o svom saradništvu u istom, u šali rekao kako još jedino nije učestvovao u rubrici „Na kafi sa…“. Ideja uredništva i autora ovog intervjua bila je da mladom pesniku priredi malo iznenađenje, tj. da mu skuva kafu bez njegovog znanja – tako je Dušan na pitanja odgovarao ne znajući gde će intervju biti objavljen. Surprise!)

Pesnici Ivan Negrišorac, Dušan Zaharijević i Rastko Lončar

Možda nije ključno kao putokaz – jedan od, u svakom slučaju – za razumevanje tvoje knjige, ali – kakav je tvoj odnos prema (pesničkim) antologijama i zašto?

Razmišljao sam o antologijama i zaključio da na njih gledam kao na smernicu. To jeste svojevrsni „presek stanja“ u njiževnosti jednog doba ili šire, ali na to ne mogu gledati kao na apsolutnu vrednost, s obzirom da se podrazumeva izbor najboljeg. Kako i sam naziv kaže – najlepši cvetovi. Gledano pre svega iz ugla čitaoca, to je mesto od kojeg mogu početi istraživanje. Tako je bar što se tiče poezije. Jer ipak treba pročitati više od ponuđene dve-tri pesme u antologiji da bi dobio nekakvu predstavu o autoru. U tom smislu je zanimljivo to da onaj ko pravi antologiju mora pročitati sve pesme određenog pesnika, ako govorimo o poeziji,  kako bi izdvojio jednu, više njih ili nijednu, dok čitaoci antologije idu obrnutim redom – odmah dobiju ono najvrednije (ili bar ono što neko smatra najvrednijim), pa od toga nastavljaju ka ostatku dela. Tj. trebalo bi da nastave čitanje, a ne da ponuđene vrednosti uzimaju kao krajnje i (samo)dovoljne. U svakom slučaju, antologija je za mene pre svega mesto od kojeg počinje čitanje, a ne mesto gde se ono završava.

Da moraš da odeš sa pustog ostrva, koju bi ti knjigu bilo najteže da ostaviš?

Sad mogu da odgovorim nijednu, jer na pustom ostrvu verovatno ne bih ni imao knjige. Moram priznati da ti je opasna formulacija, jer nije pitanje koja mi je najdraža knjiga (najdražu, ukoliko je uopšte imam, sigurno ne bih ostavio), tako da jedino mogu da odgovorim – nijednu. Bilo da ovo čitate kao da nemam nijednu knjigu, pa nemam između čega da biram, ili kao da mi prosto nijednu knjigu ne bi bilo najteže da ostavim, ili kao da nijednu ne bih ostavio.

Na čiju se tradicijsku liniju – ili linije – u okvirima srpske – ili ine – književnosti svojom poezijom nadovezuješ (intencionalno, to jest)?

Svakako da je Vinaver jedan od pesnika kojima sam se najviše do sada bavio i koji su dosta uticali na mene, ali pored njega ima dosta drugih pesnika, naših i stranih, od moderne do danas. Kažem od moderne jer je to intencionalno nadovezivanje, svojevrsni dijalog. Tako sam dijalogizirao sa Raičkovićem, Popom, već pomenutim Vinaverom, Miljkovićem, Ivanom V. Lalićem, Dušanom Srezojevićem, možda Malarmeom (jer gde je Vinaver tu je i on i obrnuto)… Ko zna koje su sve neintencionalne veze. Za mene je u tom smislu bitno čitavo čitalačko i životno iskustvo jer iz njega gradim. A iskustvo je neprekidna akumulacija. Ovde ne mislim na ono što sam pročitao, već na to kako sam pročitao. Svako uzima od onoga što čita, pošto govorimo o čitalačkom iskustvu, ono što misli da je vredno i što može da obradi u sebi i sobom. Tek tako obrađeno, nešto postaje naše iskustvo, što znači da smo sposobni to znanje da iskoristimo u bilo kojoj prilici, a ne samo u onoj u kojoj smo ga usvojili. Ovo drugo uostalom i nije znanje. Ako se na sve to doda i onaj momenat tekstualno nesvesnog, dobije se umetničko delo.

Na mlađima, rekoše, svet ostaje. Da li veruješ da su stariji – koji su nasledili tu izreku od njihovih starijih – njene istinitosti svesni, da li su spremni da pomognu mladima da preduzmu prve korake u književnom životu? Kakva su tvoja iskustva po tom pitanju?

Rekoše, kad su se suočili sa neminovnošću. Šalim se, naravno. Iz mog dosadašnjeg iskustva ne mogu da kažem da stariji nikako ne obraćaju pažnju na mlade. Nisu mladi u sjajnoj poziciji, to sam jasno video kada sam tražio izdavača. Ali nakon svega što se dogodilo sa Brankovim kolom ove godine, nikako ne mogu reći da nisam dobio priliku. Naprotiv, mislim da činjenica da je Brankovo kolo samo ove godine objavilo četiri knjige pet mladih autora (jedna je zajednička – dvojac) među kojima je i moja knjiga ohrabruje svako dalje pisanje i bavljenje književnošću, kao i neke buduće početke. I ne samo da su objavili, nego samo svi dobili prostor na ovogodišnjem 46. Brankovom kolu da te knjige i promovišemo i da učestvujemo u drugim programima, a sve je bilo i medijski ispraćeno. To je zaista velika stvar, naročito za nekoga ko tek počinje. Još je zanimljivije, i to često ističem, što je gospodin Nenad Grujičić mene pronašao, da tako kažem. Raspitao se za mene i pozvao me da mu pošaljem svoju zbirku. Ovo ne govorim da bih se pohvalio kako me je neko pozvao, a nisam se sam nametao, već pokazuje da ipak može i tako. I neverovatan je osećaj kad shvatite da to što pišete ipak neko čita, pa još dobijete i reakciju na to. Naravno, to ne znači da treba čekati da vas neko otkrije. Ja već neko vreme pišem i objavljujem, i u jednom trenutku je potpuno nenadano došlo do ovoga povodom čega sada razgovaramo.

Da li se – i kako – mladi bore da se čuje njihov glas? Opet, iz tvog ličnog iskustva? Imaš li neke sugestije ili zamerke po tom pitanju?

Mislim da nema tu šta da se zameri ili ne zameri. Jednostavno, oni koji žele i imaju potrebu da se izraze se bore za to. Tako je nastala recitatorska družina Među nama, tako je nastalo pozorište Promena, Književni dužnici, na kraju krajeva, tako su pokrenuti časopisi KULT, Rez, ne znam da li ću još nešto zaboraviti… Namerno pominjem sve ovo jer predstavlja raznolikost sadržaja. Nije da se radi samo o književnosti. Sećam se kako je KULT pokrenut i kako sam bio krajnje iznenađen tom idejom, naravno prijatno. Privilegija je kad možeš da pratiš časopis od početka i da vidiš dokle je danas stigao, a i da sam učestvuješ u njegovom razvoju. Na kraju krajeva, u KULT-u sam počeo da objavljujem poeziju. Takve stvari nas okupljaju. Slobodno mogu reći da smo okupljeni oko ideje/ideja, okupljeni potrebama i problemima, i to je veoma vredno.

„Antologija/Antilogija“ uskoro doživljava svoje drugo predstavljanje. Reci nam nešto više podataka o tome – ko, gde, kad, kako i zašto?

Da, Antologija/Antilogija uskoro doživljava drugu promociju za kratko vreme, zbog čega mi je posebno drago. Prva je, kako sam već pomenuo, bila na 46. Brankovom kolu u Novom Sadu, a druga će biti održana 24. 09. u 19:30 u Akademiji 28 u Beogradu. Za to sam zahvalan Centru za razvoj ideja koji se poprilično zauzeo oko organizacije, pošto sam imao prilike da pratim kako su tekli pregovori i dogovaranja. Naravno, svi su dobrodošli. Na sajtu i Fejsbuk stranici Centra će biti najava sa linkom za prijavu.

Distih: „Metafora / Meta fora“ je već ušao u upotrebu onih koji su tvoju knjigu čitali. Planiraš li da, nakon antologije, u budućnosti pišeš i svojevrsnu teoriju književnosti?

Ti stihovi/pesma (zavisi ko kako čita) su nešto što svima ostane u glavi, odnosno uđe u upotrebu, kako kažeš. Sad si mi dao zanimljivu ideju sa pisanjem svojevrsne teorije, to bi bilo krajnje zanimljivo. Mada, već razrađujem ideju o svom viđenju stvaranja/pisanja i ostalih stvari koje se tiču poezije i književnosti kroz formu dnevnika – svojevrsni metadnevnik. Ali ko zna,  eksperimentisanje mi nije strano.

Malo je poznato – ali nije zgoreg proširiti krug onih koji su sa podatkom upoznati – da se, osim književnim radom, baviš i muzikom – kao stvaralac i kao kritičar. Kada si po prvi put uzeo gitaru u ruke i kako si se odlučio na to da koristiš ovaj instrument kao još jedan od vidova ekspresije? Koji autori su imali najveći uticaj na tebe?

Da, muzika je još jedna bitna stvar za mene. Gitaru sam počeo da sviram u sedmom razredu. Zapravo, ne zna ni kako je do toga došlo. Brat je učio tada da svira, pa sam i ja uz njega. On je brzo odustao, a ja nastavio. Kako sam vremenom počinjao da pišem, tako sam počinjao i da pravim muziku. Prvo sam pokušavao da napravim pesmu koja će imati muziku i tekst, čak sam i snimio jednu pesmu. Kasnije sam se preorijentisao na druge muzičke pravce, pa sam tako i počeo da sviram i komponujem druge stvari. Konkretno mislim na džez, pošto sam paralelno sa tim što sam počeo da ga slušam, počeo i da učim da sviram. Tako sam polako pokušavao i da komponujem džez kompozicije. Jer ne možete da stvarate nešto što ne slušate. Ili to bar teško ide. Imam neke ideje za kompozicije, neke sam čak i zabeležio da ih nekad možda snimim, ali daleko od toga da je to neki visoki kvalitet. Pored sviranja, pišem i tekstove o muzici, tj. o bendovima. Pre bih to tako nazvao nego kritikom. Naravno da ti tekstovi odražavaju i moj stav prema tome o čemu pišem, ali nije ni čista muzička kritika. Moj muzički razvoj je išao od roka i metala kada sam počinjao da sviram, do klasike i džeza. Nekako sam uvek tako video muzički razvoj, džez i klasika su mi bili na vrhu. Svega tu ima: Kralj Čačka, Obojeni program, Bjesovi, Goribor, Erik Sati,Filip Glas, Jeroen van Vin, Ves Montgomeri, Pet Martino, Rolan Dijens… Tako su mi se te dve stvari, književnost i muzika, uvek preplitale. I dobro je dok je tako, problem nastaje kad počnu da isključuju jedna drugu.

Razgovor vodio: Rastko Lončar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *