ДУШАН МАМУЛА: УБИСТВО ФОРМЕ (ПРВИ ДЕО)

Душан Мамула, редитељ

Душан Мамула – млад и успешан позоришни редитељ. Дипломирао је мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду 2014. године, у класи професора Никите Миливојевића и асистента Бориса Лијешевића. Од раног детињства се бави позориштем, а глумом се бави од средње школе од када је играо у двадесетак представа. Позоришном режијом почео да се бави од оснивања драмске секције на Филозофском факултету у Новом Саду, 2006. године, а потом наставио на студијама. Током студија режирао је пет целовечерњих представа (дипломска представа Похвала лудости, по мотивима истоимене књиге Еразма Ротердамског). Представа Шине или Бог нас погледао, по тексту Милене Марковић, наступала је на више фестивала у земљи.

Или:

Рођен један дан пре дана позоришта 1987. Ментор у школи му је био Никита Миливојевић, а учитељ у пракси Томи Јанежич. Завршио мултимедијалну, мада га искључиво интересује позоришна режија. Хвали се дипломском представом Похвала лудости коју није изрежирао, него је са глумцима на лицу места импровизује. Луд. Као што си и ти! Једину ствар коју више воли од самога себе је рад у позоришту.

  • Одакле ти оваква љубав према сцени, игри и представи? Сећаш ли се првог спознавања уметности позоришта и режије?

Заправо, сећам се, да! То је нека четврта или пета година. Тада сам кренуо са неким малим позоришним представама у кући. Једва сам чекао да моји оду негде, па да могу да направим сценографију од целог стана како ми одговара. Узмем саксије са терасе, испремештам све по соби и направим неку сцену. Након тих првих представа, у петој и шестој години, кренуо сам неке радио драме да радим, исто самостално. Онда сам терао сестру да ми прави неке звучне ефекте, на пример, да руши коцкице, да свира хармонику. А ја сам имитирао гласове, измишљао неке радио драме. У суштини, баш од раног детињства кренуо сам да се бавим позориштем.

  • Позориште је, дакле, неодвојиви део твоје личности од рођења?

Тако некако, да! Али онда сам то заборавио некако до средње школе. Целу основну сам то некако потиснуо у себи.

  • Ко је пресудно утицао на тебе? Која литература, која капитална дела? Ко је био твој непосредни учитељ режије и уметности позоришта?

У средњој школи смо имали тог професора, који је касније постао директор школе, и који је држао драмску секцију, у Лазиној гимназији, Вукашин Лазовић. Он је ужасно много утицао на мене. Од прве године сам кренуо у ту драмску секцију. Иначе се са њим нисам најбоље слагао на самом почетку, па када сам се пријавио на драмску секцију, онда је он полудео, јер мора и тамо да ме гледа. Али смо се онда јако заволели, заправо, постао ми је пријатељ. Онда сам у току средње школе, до прве године факултета, урадио осам или девет представа, пре саме Академије. Глумио сам у представама, искључиво. Двоумио сам се да ли да упишем режију или глуму, међутим, режија је некако била шире поље, и увек ме је више интересовала, и онда сам имао срећу да упишем баш ту класу где је глума и режија заједно. Тако да сам одржавао контакт и са глумом, а бавио се режијом. Тако некако.

  • Примећујем да позориште посматраш као својеврсно истраживање непознатог у театарској мисији, као неку врсту експеримента. Који су то принципи настали у твојој редитељској лабораторији? Шта је оно за чиме у позоришту трагаш? У Шинама, у Похвали лудости?

Оно што сматрам особеношћу своје режије то је свакако ненаученост, немеханичност. Садашњи тренутак. Позориште мора да се дешава сада и овде! Позориште не треба да буде репродукција. Позоришту које се бави репродуковањем је време да умре. Време је за позориште у које ћеш моћи да дођеш и да будеш у садашњем тренутку. То је, пре свега, Похвала лудости, али и у Шинама се доста бавим тиме, и трудим се да неке млађе генерације пробудим. Да не улазе у представу слепо, него да живе представу, сада и овде, са људима. Имају право да стану, да погледају човека који гледа, да виде где се налазе, да нису заробљени у та три зида. Циљ мог, како кажеш, експеримента, јесте да пронађем људскост у позоришту! Чини ми се да је то, за мене, неки најближи начин да се стигне до правог позоришта. У позоришту имамо прилику да упознамо човека, да га додирнемо, видимо. Зато и волим позориште. Зато мислим да је позориште уметност овог доба, јер све више и више се отуђујемо, одлазимо у мобилне телефоне, лајкове, дислајкове. Видим позориште као могућу револуцију.

  • Да ли онда мислиш да позориште, трагом Брехтове идеје, може да промени човека? Да пробуди критичку свест о свету у коме живимо?

Да! Да! Наравно. Ја се некако и наслањам на Брехта. И наслањам се на Гротовског доста. Не интересује ме институционално позориште, позориште које репродукује. Више ме интересује, рецимо, одлазак на планину, са одабраним људима, где ћемо ми да истражујемо нешто, да се припремамо за представу, да истражујемо неке сопствене границе, које ћемо моћи да презентујемо неком мањем броју публике, али да функционише то што смо ми успели.

DUSAN-MAMULA

  • Да ли сматраш Станиславског нашим савремеником? Систем преживљавања?

Да, занимљиво! Ево овако. Екипа Похвале лудости покушала је то да срочи на примеру те представе. То је заправо један брехтијански – неостаниславски. Методолошки се наслањамо на Гротовског. Не волим ту врсту поделе, али ако говоримо у неким културним круговима, да бисмо лакше објаснили, то називамо овим именом. Нисам сигуран да ли је тачно то што сам сад изговорио (смех), али смо тако, у процесу рада, објаснили наш систем.

  • С обзиром на твоју љубав према књижевности, љубав према глуми, сцени и режији, мислиш ли да постоји режија и изван позоришта? Постоји ли режија изван уметности (политика, економија, факултет, друштво)? Може ли се, ако постоји, то назвати спонтаном режијом или „саморежијом“ како назива Радослав Лазић? Где се конкретно манифестује режија ван уметности?

Свакако! Мислим да ми режирамо све у својим животима. Режирамо своје снове, режирамо своје животне путеве, режирамо идеале. Режирамо другарске односе, своје рођендане, прославе. Режирамо некада цео дан, месеце. Све режирамо.

  • Режија је онда – уметност живљења?

На неки начин, јесте. Али, живот сам по себи, не можеш да ухватиш. Не можеш да га изрежираш целог. Немогуће је. Увек се појави нешто неочекивано, нешто с неба падне, и потпуно промени цео ток. Зато је живот диван. И лепши од режије.

  • И од режије?

Да, режија је некако спакована и упакована. Зато ми је Похвала лудости дивна. Зато што, условно речено – у тој представи нема режије. Елиминисао сам режију максимално, колико год сам могао. Представа се сама дешава. Онда је најближа животу и реалности.

sine5
Сцена из представе Шине или Бог нас погледао
  • Каква је позиција редитеља данас на позоришној сцени наших простора?

Данашње позориште је редитељско позориште. Заправо, редитељ је најбитнија фигура у театру. Многе данашње представе су, стога, концептуалне представе, које, за мене, немају никакве везе за позориштем. У позоришту хоћу да чујем причу. А причу прича глумац. Зато, за мене, у позоришној представи на првом месту није редитељ, него је за мене у првом плану глумац! Сво своје ангажовање око представе највише усмеравам на глумца, односно на рад са глумцем! Верујем да редитељ не може својом памећу и својим генијалним решењима да надомести нешто што глумац може да пружи. Ако он то искрено проживи, ја тек тада сматрам представу успелом. Идеја, темпо, концепт – све је то за мене мизерно, наспрам глумца.

  • Каква је била сарадња са глумцима при раду на Шинама и Похвали лудости, с обзиром да си радио са младом екипом коју веома добро познајеш?

Нисам имао никаквих проблема у току рада, поготово не с вршњацима. Мањих проблема сам имао са овим старијим генерацијама, али ни они нису правили проблем, схватили су да имам знања, да знам шта радим, тако да су се и они лако прикључили екипи. Да, доста добро сарађујем са глумцима.

  • Прихватимо ли тезу о човеку као homo ludensu, човеку који се игра, зар ти се не чини да су правила игара заправо режија тих игара? Није ли редитељ човек који се игра са утврђеним и неписаним правилима? Чини ми се да у Похвали лудости јасно предочаваш идеју да се игром долази до чистог театра, правог театра? Какав је твој став према игри у позоришту?

Да, свакако. Али, ја не виђам игру у позоришту. Виђам је јако ретко, у јако мало случајева. И то ме ужасно фрустрира. Видим механичност, репродуковање, пет корака лево, шест корака десно, горе, доле и скинеш се го – и то је позориште. То није позориште!! Видим поступке, читам поступке. Али, не видим игру, не видим заиграност. То ми ужасно смета. За мене позориште јесте игра. Као дете сам почео да се играм. И хоћу да наставим да се играм. Мислим, хоћу да се играм паметније, промишљеније, са неким циљем, да нешто пробудим у некоме, да та игра има неки смисао, неки циљ због чега је баш тако спроводим. Али, хоћу да се само играм! Ја приморавам глумце да се играју. Нису ни сви глумци спремни да се играју. У Похвали лудости јесу. То је у потпуности игра. Ми кренемо, не знамо ништа и играмо се. И баш се играмо.

promenaa
Сцена из представе Похвала лудости
  • Твоја Похвала лудости непосредно ме је асоцирала на Бадјуову Похвалу позоришту. Зашто Похвала лудости? Има ли у позоришту лудости или је позориште сама лудост?

Заправо, има та нека теорија – ако бисмо Бога некако могли да замислимо, и са тим се ја у потпуности слажем, једино како бисмо могли да га замислимо јесте као заиграно дете. Заправо мислим да оно божанско у нама, оно најлепше и најневиније у нама, видимо у деци. Зашто су деца тако дивна? Зашто сви воле децу? Мислим, Еразмо нам је добро послужио јер је он детектовао где се све та лепа лудост налази у нашим животима. Био нам је одличан материјал за проучавање, за анализу, за посматрање целокупног човечанства и сегмената друштва и тако даље.. На неки начин то јесте и похвала лудости, и похвала позоришту, и похвала човеку, и похвала Богу. Мислим, имали смо ми некада Еразма у нашем делу. И цитирали смо га доста. Ми смо у току овог извођења одиграли шест или седам тема којима се Еразмо бави. Обично смо, када одиграмо неку тему, цитирали Еразма. Некако смо, у току процеса, одлучили да се наслањамо на Еразма, верујемо у њега, али га не репродукујемо на сцени.

  • Новосадска публика има прилику и да гледа монодраму Жељке Јелић Похвала лудости у Новосадском позоришту..

Волим када неко игра ту монодраму, волео бих да ту глумицу доведем на играње наше Похвале лудости. Можда чак и да игра са нама, односно да игра Лудост са нама. То би било занимљиво.

  • Зашто си убио Форму у Похвали лудости?

То је јако добро питање. Зато што ме систем фрустрира и фрустрира ме та форма у коју нас систем ставља. Кад кажем систем, форма – то су неке велике речи. Хоћу да кажем следећу ствар – фрустрира ме то од како сам завршио Академију, заправо, одувек ме то фрустрира. Ја се цео свој живот бавим убијањем форме, на неки начин. Мој документарни филм који сам снимио, а снимао сам га предуго, преко две године, мучио се с њим, на крају је постао филм о момку који не може да сними документарни филм. Односно, о себи док тражим тему, о томе како не могу, како се патим и како бежим од куће и тако даље. Да би се на крају завршио филм тако што ја не снимим документарни филм. И некако, тиме можда нисам убио форму, али сам је на неки начин победио. Победио сам задатак да морам да снимим документарни филм, тиме што сам снимио документарни филм о томе што га нисам снимио. Дипломирао сам режију са Похвалом лудости, дакле, дипломирао сам режију са неизрежираном представом. Нервира ме форма. Нервира ме форма која је празна, јер већина форми је празна. Интересује ме, као и у Похвали лудости – садржај! А за мене садржај није ни Еразмо, за мене су садржај ти глумци који су на сцени и ја сам. То је садржај. Садржај је човек, оно што је у човеку. Мислим, и то што нема форму, и то је нека форма.

promena

  • То убиство Форме је, како ми се чини, постало својеврсни манифест овог извођења Похвале лудости, али и манифест позоришта Промене? Да ли се слажеш?

Јесте, тако је. Промена убија форму класичног позоришта. Зато и обожавам Промену, јер је то гомила младих ентузијаста који се крвнички боре за своје циљеве, за оно што воле и што желе. Ту глумцу није проблем да дође у десет увече, да склони сцену и слично. Ми смо ту, заједно смо, имамо снаге и воље да радимо то што радимо. Док је у позоришту човеку који је плаћен за то тешко да то уради, већ мораш да се издереш, да уводиш казнене мере да би добио то што тражиш. А овде то добијаш а приори, добијаш љубав те екипе. И то је оно што ми прија јако у тој атмосфери у Промени. Зато су и Шине део Промене. Зато сам хтео да Промену увучем у СНП, да четири млада човека имају главне улоге, и да у Српском народном позоришту постоји представа где четири млада човека вуку представу, где су старији глумци само маргинални. Дајем предност младим људима, који и даље верују у то нешто док их не увуче систем, јер када их увуче систем, онда и они постају другачији.

  • Промена је прославила прву годину постојања. Да ли је било лакше или теже знајући да су у прошлости велика имена попут Бранка Плеше, Боре Драшковића и многих других, радили то исто? Да ли сте имали то у свести или је Промена промењена?

Лакше је јер се наслањаш на неку традицију. Наслањаш се на неку иновативност, на неку храброст, и онда ти је мање храбрости потребно да грунеш у нешто. Јер, знаш да су неки велики људи, пре тебе, радили храбро, радили без икаквих ограничења, предрасуда и граница. Зато је било лакше, можда. Али је, опет, теже, јер мораш да одржаваш неки ниво. Али, мислим да је више олакшавало него отежавало.

  • Алисина дружина на Филозофском факултету је организовала представу поводом 150 година од изласка књиге Алисе у земљи чуда. Много је било теже, у неком смислу, јер није постојала нека традиција на коју бисмо се наслонили..

То је дивно, то је фантазија. Када се пробије лед у том смислу, следећа представа је много лакша, тече брже. Исти пример сам имао на Филозофском факулету, када сам дошао, када сам уписао Филозофски факултет, дошао сам у Савез , Унију студената и предложио да направимо неку драмску секцију. Укључио сам се, на почетку био са стране, и постепено узео неко место вође, људи су приметили да сам се бавио тиме и да знам шта радим. Врло брзо сам са своја два пријатеља направио велики кастинг где је било преко сто људи. Одабрали смо неколицину људи и направили прву представу. И то пробијање леда је некако најтеже. Чим се тако нешто у тим просторима појави, као што је Филозофски факултет, где такво нешто не постоји, онда то кад се појави има већи одјек него на Академији. То је онда већи бум, више се прашине дигне, јер је неуобичајено. За Промену је готово нормално да постоји, то је само неки наставак традиције. А када осниваш неку нову традицију, онда можеш да узмеш више пажње и онда можете да искористите ту прилику. Тако да, само радите, наставите. Немојте да се зауставите на овоме. Немојте да одустајете од тога. Имате моју подршку.

Разговор водила: Милена Кулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *