DUŠAN MAMULA: UBISTVO FORME (DRUGI DEO)

Prvi deo intervjua sa rediteljem Dušanom Mamulom možete pročitati u jučerašnjoj objavi KULT-a.

  • Što se tiče Pohvale ludosti, sam početak me je neposredno asocirao na Janežićevog Galeba. Nakon tvoje replike “Ovo nije Erazmo” i glasa iz publike “Ovo nije Čehov”, te asocijacije su glasnije brujale u mojim mislima. Kako je “Galeb” uticao na tvoje poglede na pozorišnu i rediteljsku umetnost? S obzirom na činjenicu da si u više projekata sarađivao sa Janežićem, na koji način je ta saradnja uticala na tvoj metodološki princip stvaranja?

Za mene je Galeb, moram reći, posle Pohvale ludosti, najlepši proces u kojem sam učestvovao. Ali, definitivno najkonstruktivniji, najsmišljeniji, najpametnije vođen, najpromišljeniji proces u kojem sam učestvovao. Za mene je Galeb vrhunsko umetničko pozorišno delo. I retko umetničko delo koje sam imao priliku da gledam u pozorištu. Da, dešavalo mi se i da gledam Galeba. Iako znam sve napamet, dešavalo mi se da gledam. Jednom u Firenci sam u četvrtom činu samo seo u publiku, i predstava me uzela i obuzela. Izgubio sam iz svesti da je to Dimitrije, da je to Jasna, da je to Boris, da je to Filip. Video sam tu Trepljeva, Arkadinu – video sam te ljude. Ježim se i sad. Za mene je Galeb pravo umetničko delo. Umetničko delo kojem težim sa Pohvalom ludosti na neki način, u nekom drugom smislu. Ali, Janežić je na mene uticao jako mnogo u sistemu promišljanja. Ja to ovako volim da kažem, on je celu ekipu sa kojom je radio – zatrovao istinom! I pre Akademije meni je Nahod Simeon bila najbolja predstava koju sam ikada gledao u SNP-u, oduvek sam želeo da radim sa njim. Onda sam slučajno bio zajedno sa drugaricom, kada je dobila ulogu u Galebu, i odmah sam tražio njegov broj i tražio da radim sa njim. I tako sam upao u ekipu. Upao sam sa strane, radio sam stvarno svašta i radio sam mnogo. Ali za sav rad koji sam uložio, dobio sam ogromno iskustvo. Ono što najviše volim i ono što sam naučio od Tomija jeste činjenica da mi je on na neki način dao hrabrost da nastavim da verujem u ono u šta verujem. I da se za to borim. Da ne uđem u taj institucionalni šablon, da ne uđem u taj sistematski kodeks, već da ostanem slobodan i da razmišljam kako mislim da treba da razmišljam. I to je ono najvrednije što sam dobio od njega.

  • I u Galebu imamo Trepljeva koji izriče “Nove forme! Nove forme su potrebne” koje svojevremeno u Hudežestvenom teatru u liku Trepljeva izgovara Mejerholjd..

Da, to je sa i ironično i samoironično i neironično i iskreno istovremeno. Mislim, Tomi je majstor jer je Galeb posmatran tako da on i brani Trepljeva i napada ga. Posmatra ga iz raznih perspektiva. Danas, ne postoji bolje delo od “Galeba” za takvu vrstu istraživanja. Ali, da, užasno sam mnogo naučio od Tomija. I onaj usklik “Ovo nije Erazmo” to je citat, to je na neki način mali omaž Tomiju, jer sam mu zahvalan na svemu što sam prošao sa njim.

11667288_10205998296089851_157329498867546931_n

  • S obzirom na tvoju angažovanost na raznim projektima kao mentor na FTN-u, u okviru studija scenskog dizajna, kao i na učestvovanje na Praškom kvadrijalu, možeš li mi reći nešto o tim projektima? Kako vidiš vezu književnosti, glume, režije i scenskog dizajna?

Radio sam na projektima “Istrajati”, “Granica”, kao i za PQ. Mislim da bi te sve stvari trebalo da se posmatraju zajedno. Meni smeta što su FTN i Akademija odsečeni jedni od drugih, što nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Ja sam i otišao na FTN da bih dobio neku drugu perspektivu gledanja na pozorišnu umetnost, na tu čisto prostornu dimenziju, što je na neki način odsečeno od glumca, od teksta, od reditelja i tako dalje. Bilo mi je interesantno da posmatram kako ljudi tamo gledaju na pozorište i kako sad uklopiti to sa ovim što znam sa Akademije, kako ih objediniti u jedno znanje, kako stvoriti celinu od svega toga. Ja sam prilično zadovoljan na koji način funkcioniše smer scenskog dizajna na FTN-u, zadovoljan sam, pre svega, time što teraju studente na razmišljanje. Studenti su primorani da stanu i da razmisle ko su oni u životu, šta su, šta žele, gde su se zaputili i da to umetnički izraze. To mi je fantastično na tom smeru. To je projekat “Granica”, to je projekat “Istrajati”, to je taj PQ projekat. What does matter to me? – tako je glasio projekat. Bave se tim poljem koje je meni užasno važno u pozorištu, ali se oni bave na čisto prostornom planu. Time se na Akademiji niko ne bavi. A mislim da bi trebalo da se bave time, jer na Akademiji te niko ne pita šta je tebi stvarno bitno, šta ti zaista želiš. Ti studenti FTN-a koji su se na drugoj godini susreli sa tim projektima, za mene je to užasno značajno. Mislim da su to krupne tačke u njihovim životima, kojih će se oni sećati i na koje će moći da se vrate i da se sete – tada sam znao šta mi je bilo važno! Možeš da se osvrneš u životu i da imaš neke punktove koji te podsećaju ko si.

  • Pozorište “Promena” kada je osnovano 1978. godine bilo je posvećeno svima onima koji žele da se bave teatrom, bez obzira da li studiraju na Akademiji ili ne. Čini mi se da i danas u “Promeni” vlada to mišljenje. Šta ti misliš o tome?

To je fantastično. Teatar nije elitistička stvar. Teatar se gradi ljubavlju, a ne diplomom ili zvanjem. Upravo time što su neki učeni ljudi došli na neke pozicije, gde je njima mesto, uzeli su mesto ljudima koji to zaista vole. “Promena” stoji raširenih ruku, puna ljubavi, prema svima koji žele da daju ljubav pozorištu. I to je to! To je poenta. Zato i ja u svoje projekte uključujem ljude koji žele time da se bave, koji to žive. Nije mi zanimljivo da odem na FDU i pitam ko ima prosek preko 9,5 i da uzmem takvog glumca. Ne treba mi! Neću tog čoveka! Ili velikog glumca, koji je velika zvezda u pozorištu, koji kada uđe na scenu, jedino što vidim da hoće da prenese, jeste – vidi mene na sceni! To me ne interesuje. Pozorište je tu da prenese nekom misao, da postavi neko pitanje, da vidim čoveka koji ima nešto da kaže na sceni. A samo ljudi koji vole imaju nešto da kažu.

  • S obzirom da si bivši student Filozofskog fakulteta šta misliš da ponovo uđeš u onu kino salu FF-a gde si već pravio predstave? Već si mi pričao o tome, ali šta misliš da li je to moguće?

To je, svakako, moguće. Ja sam dugo, devet ili deset godina, razmišljao o nečemu što bi se zvalo – univerzitetsko pozorište. Kao što je “Promena”, samo što je “Promena” akademski vezana. Ovo bi bilo univerzitetsko pozorište koje bi bilo isključeno od svih fakulteta, a koje bi okupljao sve ljude željne pozorišta. Mislim da na celom univerzitetu ima toliko ljudi koji vole pozorište, a koji nisu ni svesni šta je pozorište, koliko god to paradoksalno zvučalo. Mislim da je ključ inficirati studente pozorištem. Ali inficirati ih pravim pozorištem. Ne odvesti ih na Hamleta, jer onda se više neće vratiti u pozorište. Ja sam jako za tu neku širu saradnju. Bilo bi fantastično ako bi svaki fakultet uzeo ono što njemu a priori pripada – Filozofski bi bio tu za tekstualni predložak, Akademija za glumački deo ekipe, FTN za scensko-tehnički deo ekipe, studenti psihologije za radionički deo priče. To bi onda bilo pravo pozorište. Ovako, za mene SNP nije pravo pozorište, za mene je SNP gomila zaposlenih ljudi koji dolaze svako jutro u firmu. I to je to.

sine12

  • U jednom intervjuu povodom premijernog izvođenja “Šina” na pitanje zašto mladi ljudi ne idu u pozorište, odgovorio si: “Nisu gledali prave predstave”..

Pa nisu gledali prave predstave! Zato što profesorica književnosti u srednjoj školi će da ih odvedu na, ne znam, na Hamleta, na primer. Onda će oni da pomisle da je to pozorište – kamera, monolog na kraju i aplauz. Ili na Dekamerona! Mislim, u toj predstavi imamo Filipa, koji je divan jedan čovek, koji igra svoju predstavu. Meni je drago što postoji takav jedan čovek u predstavi, jer ja ne gledam predstavu, nego gledam predstavu koja se odigrava u tom čoveku. On igra i pita se – šta se meni dešava, šta ja radim među ovim ljudima? Neka druga dimenzija se dobija sa njim. A ovo ostalo, to je sve za mene palanačka psihologija, psihologija proseka. Promenili su direktora drame u SNP-u, srušili su Borisa Isakovića koji je napravio Galeba, koji je omogućio Ivana Iljiča, koja nije dobra predstava, to je javno čitanje, ali je opet nešto novo, nešto drugačije. Čovek koji ode na Ivana Iljiča i spreman je da prihvati to i uzme da čita i pusti tu pripovetku kroz sebe, njemu zaista može svašta da se dogodi. Može čoveka da ga dubinski pročisti, da dođe u kontakt sa samim sobom, može da se dovede u situaciju da se zapita neka pitanja sada, a ne onda kada bude umirao, kao što se Ivan Iljič pita dok umire. A ovo, kako da kažem – Hamletčić, Dekamerončić, Na Drini ćuprijić, to su za mene deminutivčići koji su pozorišne predstavice, koje mi govore samo jednu stvar. Ja kada to gledam, govori mi samo jednu stvar, a to govori o ansamblu drame koji govori – E, sad malo mi! A skidaš Borisa Isakovića i skidaš Jasnu Đuričić, skidaš ih sa repertoara, staneš im predstave. Galeb se ne organizuje, Ivan Iljič se neće nikada igrati više u pozorištu. Ti ne možeš da ukineš Galeba. Nemaš moralno pravo na to, ali tvoja sujeta ti to dozvoljava. I nije što sam ja deo ove ekipe, ili one ekipe, ja sam tamo isto nepoželjan, ja sam napravio Šine ali sam nepoželjan u tom pozorištu. Ja ne mogu da odem na razgovor i da tražim režiju, jer je neću dobiti. Ja sam iz Tomijeve ekipe, ja sam sa Borisom i Jasnom. Jasna je dobitnica Dobričinog prstena!! To je najprestižnija glumačka nagrada. Ona je u ansablu SNP-a, ali njoj se ne plaćaju pripreme da igra predstavu, njoj se ne plaća igranje predstave, ne moraš da je finansiraš da bi igrala predstavu. Ali kada dođe reditelj da ponudi predstavu, direktor drame kaže – Ne možeš da dobiješ Borisa i Jasnu. Zašto? Zato što Ja tako kažem. To me izluđuje. Tera me dalje od institucije. Tera me na planinu sa svojom ekipom, da radimo, spremamo predstave.

10917879_787942697949319_3169502479450351514_n
Smrt Ivana Iljiča
  • Kao što si radio za Pohvalu ludosti?

Baš tako! Pre ovog izvođenja, svi iz ekipe Pohvale ludosti smo otišli na Zlatibor četiri dana. Zatvorili smo se u kuću i radili. Tu smo se povezivali, pratili, potpuno je drugačija percepcija vremena u tim uslovima. Vreme je toliko zgusnuto i sažeto, da smo za to vreme prošli nešto što bismo prošli za mesec dana u normalnim uslovima. Shvatio sam da mi ta vrsta rada apsolutno odgovara i da ću, kad god budem mogao, tako da radim. Ti partnera moraš vrlo dobro intimno da poznaješ, moraš da znaš šta on misli, moraš da znaš šta on oseća, šta mu se dešava, zašto mu se dešava, kako da mu pomogneš, kako da promeniš i tako dalje. Bazira se na nekim ljudskim postulatima, a ne pozorišnim postulatima. Kad smo se vratili sa Zlatibora, izašli smo pred 150 ljudi. Neke stvari smo uspevali lako na Zlatiboru, a to je ono što sam na početku razgovora spomenuo – vraćanje ljudskosti, da otvoriš dušu, najbanalnije rečeno. Za mene je to cilj “Pohvale ludosti”. Da jedan čovek do kraja podari sve ljudima. Time se i Grotovski bavio, zato se i naslanjam na njega. Stanislavski se bavio isključivo glumačkom tehnikom. A mi se bavimo ovim kroz neku glumačku tehniku.

  • Onda se tvoje pozorište bavi demaskiranjem realnosti?

Klasično pozorište je maskiranje, mi smo se tu bavili demaskiranjem realnosti. Kontra proces je u pitanju. Ali, kada izađemo pred 150 ljudi, mnogo je teže. Odmah krenu fazoni, publika te ponese, krene neko bežanje od tog demaskiranja. Moj izlazak na scenu je bio neki očajnički pokušaj da vratim na taj neki kolosek, ali onda ni ja nisam uspeo u tome. Uspeo sam donekle da zakačim to, da načnem to. Isto kao što je Domagoj uspeo da načne to. Ta dva momenta su mogla da odu duboko, moglo je da dođe do neke prelepe katarze. To nam je neki sledeći stepen, da naučimo da to ispoljavamo neminovno, uvek pred ljudima, što je jako teško.

  • Zapravo, ona rastrzanost između individue i želja sa jedne strane i društva, sa druge strane, može da se spoji u pozorištu? Da li je pozorište ono što spaja to dvoje?

Da! Jeste! Pozorište spaja krajnosti. Sve drame su zapravo zasnovane na krajnosti, na nekoj ljudskoj krajnosti. Mi ljudi smo puni krajnosti. Mi ljudi smo puni pozorišta, puni pozorišne dramatike. Dovoljno mi je samo da uzmem da kopam dublje po sebi i uvek ćemo naći novu dramu. Uvek ćemo naći novi tekst. Nikada nenapisan. Nikada pre nas izvođen. Ili napisan pre par hiljada godina. Isto je, zapravo. Sve je to čovek!

Razgovor vodila: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *