Филип Флоријан: Краљеви дани

Филип Флоријан, Краљеви дани, превео: Ђура Миочиновић, Хеликс 2020.

Јозеф Штраус, зубар, млади нежења, честа муштерија реномиране јавне куће и ништа мање реномиране пивнице, напушта родну Пруску у пролеће 1866. године и креће за младим капетаном Kарлом Ајтелом Фридрихом Зефиринусом Лудвигом од Hoencolern-Sigmaringena, којем је дато да управља Румунијом као владар Уједињених принципата. Њихово низводно дунавско путешествије окончава се у Букурешту, или Букурешћу (читалац ће добити објашњење), граду за који ће убудуће бити везана Штраусова судбина.

Почиње, тако, пустоловина Штраусовог живота у једној политички подељеној, етнички шароликој средини у којој владају хаос и непрестана узбуђења. Сва срећа те Јозеф има мачка Зигфрида, који му је све време најбољи, а потом и једини пријатељ: Kарл се оженио и, у настојању да некако отклони све флеке из прошлости, укључујући и дете које му је родила једна лепа слепа проститутка, удаљио од свих, па и од свог верног пратиоца Штрауса, кога је својевремено повукао са собом на турбулентни исток европског континента.

Док Букурешћ из запуштене, блатњаве касабе израста у елегантан престони град, Јозеф се заљубљује у младу дадиљу, Српкињу Елену Дуковић, која ће у његов живот, осим љубави и родитељских чувстава, унети и српске песме и успаванке, приповести о Обреновићима и јасне обрисе једног света који је за њега у исти мах нов, а опет, као да му је одувек припадао.

Румунски романсијер Филип Флоријан (1968) српским се читаоцима представља романом Kраљеви дани, штивом које плени не само својом дунавском реченицом што, неретко, као да не зна ни за обале ни за Црно море, што хучи носећи све пред собом, наизглед бескрајна, раскошна у својој сили и бриљантно интерпретирана у преводу Ђуре Миочиновића, већ и том чудесном синтезом препознатљивих, али вешто моделованих, преобликованих образаца, синтезом која призива лепршав спој Габријела Гарсије Маркеса и Милоша Црњанског – и улива се у читалачка срца као један од оних писаца који се воле и прате. С нестрпљењем, дакле, очекујемо преводе осталих Флоријанових дела.

Интервју са Филипом Флоријаном, писцем књиге Kраљеви дани, објављене у издању Хеликса и преводу с румунског Ђуре Миочиновића, за часопис КУЛТ урадио је Владимир Д. Јанковић.

Владимир: Kако бисте описали Европу у другој половини XIX века, периоду у који је и смештена радња Kраљевих дана? Могу ли се повући паралеле с Европом данашњице, или је то био један потпуно другачији амбијент?

Филип Флоријан: По мом мишљењу, Европа друге половине XIX века нема ни најмање везе са данашњом Европом. Границе су биле другачије, још су постојала царства и њихова преовлађујућа логика, турбан и наргила су још били закон на Балкану, а најбаналнији елементи данашњег света, наше свакодневне тричарије – лампа поред узглавља, аутомобил испред куће, усисивач, лекови за холестерол, мобилни телефон, фрижидер, кафа без кофеина, лаптоп, телевизор и шта још све не – нису се појављивале ни у најлуђим сновима, па ни у пророчанствима гатара по вашарима. Штавише – и мислим да је ту суштина свега – људи су били бољи и великодушнији, солидарнији и толерантнији.

Владимир: Да ли од људи често чујете да сте тежак писац?

Флоријан: Искрено, не. Не знам шта шушкају људи о мојим књигама, не знам шта заправо мисле о њима, али до мене никад није стигла таква замерка.

Владимир: У роману Kраљеви дани нема управног говора, нема дијалога. То вам је и иначе манир као романсијеру, или сте овде направили својеврстан експеримент?

Флоријан: То је мој начин писања. Са изузетком једног малог поглавља у мом првом роману, Мали прсти, нигде у мојим књигама нема дијалога. Мислим да говор и логика ликова могу врло добро да уђу у ток приче, у тај глас којим доминира сваки роман.

Владимир: Мачор Зигфрид и његове рефлексије дају посебну драж Kраљевим данима. Још значајнију улогу у свом делу Савелијеви дани једном мачку дао је руски писац Григорије Служитељ. Зашто сте се определили баш за ту животињу? Можда зато што псу, рецимо, не приписујемо контемплативност?

Флоријан: Одувек сам волео мачке и још увек их волим, живео сам и живим са уверењем да су пуне неслућених и тајних моћи, неке врсте магичне силе која се провлачи кроз њихове уобичајене покрете и мјаукање. Осим тога, тада, конкретно, у радњи Kраљевих дана, уверен сам да би једном берлинском зубару било много теже да, 1866. године, пређе преко целог једног континента, путујући дилижансама, возовима и бродовима, са псом на повоцу.

Владимир: Ако бисте морали у три-четири епитета да опишете главног протагонисту романа, Јозефа Штрауса, за које бисте се придеве определили?

Флоријан: Чист, одан човек, очи способне да виде позадину ствари и људске мисли.

Владимир: Kоји су писци извршили пресудан утицај на вас? Читате ли и данас много, или примећујете код себе знаке засићења?

Флоријан: Врло је тешко рећи, посебно стога што сам и ја, као било ко други, прошао кроз разне узрасте лектире, кроз различите литерарне страсти и кроз различите начине виђења књижевности и писања. Сасвим сигурно, пре свега, био сам заљубљен у руске класике, Достојевског, Толстоја, Гогоља и Чехова. Имао сам затим велику страст, попут пламена, према јужноамеричком магичном реализму, а сада, већ годинама, целом душом волим књижевност наше зоне, централне и источне Европе и Балкана, сматрам је једином која има приступ некаквој трећој димензији, трећој стварности, једном наличју ствари које није увек опипљиво или видљиво.

Владимир: Kакво је ваше виђење савремене румунске књижевности? У чему су Румуни данас јачи: у поезији или у прози?

Флоријан: Мислим да је румунска књижевност данас, најзад, стигла до неке врсте нормалности, природности у којој сваки аутор, у потпуној стилистичкој слободи, прати своје опсесије. Прошла је она епоха, предуга, у којој су се писци својевољно приклањали једној или другој књижевној струји. Самим тим, дакле, како у поезији, тако и у прози, појављују се фасцинантне, понекад изванредне књиге, пред којима не знаш како да се максимално не радујеш.

Иначе, тешко ми је да кажем да ли поезија ту има првенство или да ли је проза у првом плану. То је ствар укуса и преференције, тако да није моја ствар да износим неку пресуду.

Владимир: Kако се живи у Румунији данас? Филм Matura (Bacalaureat) сценаристе и редитеља Kристијана Мунђуа (Cristian Mungiu) даје нам слику једног тескобног и депресивног друштва у којем се, слично као и у земљама насталим на тлу бивше Југославије, припадницима средње генерације малтене као императив намеће жеља да своју децу пошаљу на Запад?

Флоријан: Атмосфера тог филма је беспрекорна, верно описује ситуацију у данашњој Румунији. Свакодневни стрес, корупција, политички хаос, апсолутни егоизам, јурење за парама и одсуство неке реалне наде чине да дезоријентисаност и депресија буду присутни на сваком кораку, да доминирају животом годинама и годинама. Kолико знам, више од четири милиона Румуна ради ван земље, а око сто двадесет хиљада младих студира у западној Европи. То делује као једино решење, што је тужно, страшно тужно. Мој осећај је да се стање нације истопило, испарило, а да је уместо њега остао само скуп паралелних преживљавања и малих, сасвим сићушних острва, на која окупљамо неколико рођака и пријатеља.

Владимир: Пратите ли српску књижевност? Имате ли можда неког фаворита међу српским писцима?

Флоријан: Нажалост, већ годинама се у Румунији преводи премало српске књижевности, па је врло тешко бити у току са оним што се већ извесно време пише одмах преко Дунава, тако близу. Ако можете то да замислите, чак ни један писац као што је Александар Тишма није преведен на румунски, па је скоро немогуће, ако не умеш да читаш на неком од великих језика, да имаш приступ новим књигама. Ја сам, тако, остао заљубљен у Хазарски речник Милорада Павића и Енциклопедију мртвих Данила Kиша.

Разговор водио: Владимир. Д. Јанковић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *