Na kafi sa Nemim pesnikom

Nemi pesnik je bend koji je brzo osvojio Novi Sad, našao svoju publiku i svoje mesto. Oni pevaju o ljubavi, o životu sa minimalnim finansijskim sredstvima i ostalim fenomenima koje teško izbegneš kada se rodiš na ovoj planeti. Nedavno su promovisali singl „Samo prijatelji“, a njihova pesma „Radna subota“ bila je i u top 10 noviteta na Radio Beograd 202.

Dok se spremamo za svirku u Vrbasu, 1. februara u Mansardi, i iznova preslušavamo pesme Nemog pesnika, razgovarali smo sa Markom Aleksićem, Milanom Markovićem, Nikolom Borčićem i Sašom Ignjatovićem. Ko je Nemi pesnik, ko su ti „obični ljudi“ o kojima pevaju, zašto je radna subota dobra stvar, kako se stiže na Vudstok na nebu, kako se snaći u karnevalskom svetu i na kojem nastupu će imati veliku tremu – o svemu tome momci iz Nemog pesnika govore za časopis KULT.

U petak, 27. decembra, uz alt-rok i kraft pivo premijerno je izveden singl „Samo prijatelji“ i spot u Škripi, u kojoj, verujući ovoj pesmi, možemo da vas gledamo često i gde poezija nastaje. Šta je prolazilo Pesniku kroz glavu u petak? Je l’ došao kući snužden kao pokisli pas?

Marko: Bio je to jedan vrlo prijatan događaj, tačno onakav kako biste i zamislili da se odigra u Škripi. Mi nikada ranije nismo imali prilike da pravimo premijeru bilo čega, pa smo za ovu premijernu premijeru odlučili da igramo na sigurno i da se okružimo poznatim ljudima na poznatom mestu. I tako, gle čuda, naišli smo na vrlo topao prijem, svi smo bili oduševljeni, a reakcije su bile isključivo pozitivno. Objektivna kritika je sjajna, ali ponekad je potrebno i da te neko samo bezuslovno potapše po ramenu.

Milan: Premijera je prošla u lepoj atmosferi i prijatnom okruženju. Ljudi su pozitivno reagovali na spot i svi smo se zabavili uz zanatsko pivo i muziku koju smo posle puštali. Rekao bih da se niko nije vratio kao pokisli pas, osim zaista po koji pas jer je strcala kiša, a Škripa je pet frendli mesto.

Sale: Ja nažalost nisam bio prisutan.

Džoni: Daleko bilo. Premijera je prošla u intimnoj atmosferi, okružena prijateljima koji svakodnevno prate naš rad i dele naš entuzijazam. U takvom društvu, uz dobro pivo i ovako lep provod, niko ne ostane snužden.

Po čemu se prepoznaju ljudi koji vas prate i koji dolaze na vaše svirke? Jesu li to oni obični ljudi koje pronalazimo u stihovima Nemog pesnika?

Marko: Kako se priča o nama polako širi po gradu i okolini, tako sve više i imamo prilike da vidimo da su naši slušaoci upravo oni ljudi o kojima pišemo i pevamo. Složio bih se da su to „obični“ ljudi, ali napomenuo bih da taj epitet nikako ne smatram za pogrdan. Običnost je potcenjena i izložena ruglu od strane onih koji teže nekakvom besmislenom i često neopravdanom umetničkom elitizmu. Običan čovek je često mudriji od prosečnog nabeđenog umetnika. Mi se nikada nismo smatrali za elitistički bend, niti smo svoju muziku zamislili kao teško razumljivu. Takvih projekata ima na našoj sceni već sasvim dovoljno. Ako želite da doprete do ljudi, nemojte im reklamirati svoju pamet – pokažite im da ste u kreativnom procesu zajedno sa njima.

Milan: Prepoznaju se po tome što su i oni deo naših tekstova i muzike. Svi su živeli svoju „Polovnu romansu“, imali „Radnu subotu“ ili sa nekim bili „Samo prijatelji“. Sve to nas čini običnim ljudima u nekom širem smislu. Ali svako od nas ima svoju, posebnu, neobičnu verziju jedne obične priče, i u tome je lepota.

Sale: Moglo bi se reći da su to ti obični ljudi o kojima Nemi pesnik peva.

Džoni: Da biste prepoznali te ljude, morate prvo da pričate sa njima i da ih malo bolje upoznate. Fizički se ni po čemu ne izdvajaju, ne uklapaju se ni u jedan muzički ili kulturološki arhetip. Ukoliko naiđete na ljude koji prate savremene moderne muzičke tokove, vedri su, najčešće mladi i imaju jasno definisan sistem vrednosti u muzici i umetnosti generalno, velika je verovatnoća da su bili na nekom našem koncertu.

FOTO: Nemi pesnik

Vaš prvi zvanični singl „Radna subota“ bila je i u top 10 noviteta na Beograd 202. Region je bio u šoku, a vi? Da li ste očekivali ovakve reakcije?

Marko: Bila bi lažna skromnost reći da smo mislili da je pesma glupa i da nema šanse da se bilo kome dopadne. Na kraju krajeva, objavili smo je kao svoj prvi singl, što znači da smo verovali u nju. Bilo je lepo dobijati poruke od ljudi koji su nas slučajno čuli na radiju, posebno uzevši u obzir da je taj radio legendarna Dvestadvojka.

Sale: Verujem da mnoge muči problem radne subote.

Džoni: Od samog početka bili smo ubeđeni da reakcija ne može da izostane. Naša muzika je širokog spektra, sa pitkim tekstovima na srpskom jeziku. Rok muzika, posebno u Srbiji, nekako i dalje odoleva modernizaciji kroz koje naše društvo prolazi, oslanjajući se na stare, oprobane rifove i liriku. Mi i još nekoliko bendova na sceni bežimo od te „rok dekadencije“ i za sada to poslovično biva prepoznato, posebno kod mlađe publike.

Kako se živi da bi se stiglo na Vudstok na nebu?

Marko: Radi se sve što treba da se uradi. Život na „vodi i hlebu“ mi se uvek činio kao uprošćavanje pojma žrtvovanja za više ciljeve. Postoje i teže odluke od odluke da se dobrovoljno odrekneš svega što ti pruža zadovoljstvo. Zvuči paradoksalno, ali za preciznije objašnjenje bi mi trebao jedan omanji traktat. Možda ga jednom i napišem, ko zna, mada je verovatnije da neću jer će me mrzeti. Pitajte sve moje započete romane kako kod Marka prolaze sve pisane forme duže od pesme.

Sale: Tako što radiš ono što voliš.

Džoni: Moraš biti mangup, u najpozitivnijem smislu te reči.

Svet je odavno postao nepregledna i gusta šuma, u kojoj se najslabije snalaze oni koji nabolje vide stvarnost, umetnici i pesnici, a svi mi smo poslali „blizanci u dugoj beloj košulji“. Nemi pesnik ima stih „Ja nisam normalan, jer sam normalan / opkoljen pacijentima“. Mislite da je svet uvek bio neprohodan za umetnike ili je danas ipak po nečem specifično? Je l’ oko nas zaista uvek karneval?

Milan: Upravo tako, što bolje poimamo stvarnost, to jasnije vidimo i poznajemo ljude na karnevalu. Pitanje je samo da li želimo da budemo oni koji će zauvek da posmatraju karneval ili ćemo da budemo deo njegovog trenutnog programa ili ćemo da ponudimo drugačiji program. Svet je uvek bio neprohodan za umetnike, oni prvi dobiju dugu belu košulju jer ostali, većina, ne vole da im se menja program na koji su navikli ili ga prosto ne razumeju. Uvek će biti nekog ko bi vam obukao košulju ili kome biste je vi obukli, pa je poenta da je se ne bojite. Sve je karneval, pa je pravi odgovor da smo mi u isto vreme i u njemu i on je oko nas.

Sale: Situacija se menja, ali ne brzo, evoluciji je potrebno vreme.

Džoni: Svet nikada nije bio okrenut konzumerizmu kao danas. Ljudi gutaju informacije bez udubljivanja, a samim tim i sadržaj koji se nudi postaje plići. Nije nikakvo čudo što ljudi i danas slušaju Queen, Pink Floyd i slične bendove, jer u poslednjih par dekada umetnici imaju u startu drugačiji pristup stvaranju. Niko danas ne piše boemske rapsodije, jer ih niko ne bi ni slušao.

FOTO: Nemi pesnik

Ko je Nemi pesnik? Šta radi od 8h do 16h?

Marko: Voleo bih da mogu da kažem da nešto radim od 8h do 14h. Kao i mnogi ljudi danas, moj posao nikada ne prestaje. Pored rada u Američkom kutku na keju, gde pomažem da se organizuju i sprovedu programi poput kurseva engleskog, promocija knjiga i izložbi, slobodno vreme neretko provodim baveći se prevodilaštvom i sličnim stvarima. Volim stvari koje radim, sumnjam da bih bilo šta drugo radio bolje, tako da se smatram srećnim čovekom.

Milan: Ovaj Nemi pesnik je i inženjer na RTV-u, amaterski glumac, i muzičar, i muzički urednik i još svašta nešto i to je od 0 do 24h, sa različitim rasporedom.

Sale: Razmišlja, jer ne može da priča.

Džoni: Kao u filmu „Fight club“, nemi pesnici su tu negde oko vas, neprimetno rade svoje „9 do 5“ poslove.

Kažete da je Nemi pesnik nastao 2018. godine iz niza slučajnosti, podsećajući nas da najbolje stvari često nastaju slučajno. Verujete da život zapravo i uređuju te slučajnosti i da zeleno na semaforu može zaista da pokaže put do najbliže plaže?

Marko: Naravno, slučajnosti su najveći deo života. Ipak, ne pokušavam da kažem da o njima treba mnogo razmišljati i orijentisati svoj život prema njima. To je, po definiciji, uzaludan posao. Umesto toga, treba biti svestan da su tu i da su dominantna sila, ali pritom voditi velikog računa o sopstvenim izborima, jer je to jedini način da se napravi razlika u životu. Zeleno na semaforu nije toliko simbol slučajnosti, koliko simbol korišćenja prilika koje ti se pružaju i pravilnog razumevanja sveta oko sebe.

Milan: Slučajnosti su divna stvar, ali ne treba sve prepustiti slučajnostima. Može zeleno, ali ima i ljudi koji do plaže dođu preko crvenog, i nekad dođe do sudara na prelazu, bitno je da svi znamo gde smo pošli i da sudari nisu fatalni.

Sale: Kako seješ, tako i žanješ.

Džoni: Kao što sam jednom rekao u naletu „bromantike“, zemlja se godinama okretala tako da bismo se Marko i ja upoznali i počeli da sviramo i stvaramo zajedno. Inače ne verujem puno u slučajnosti, vrlo jasno znam kako me je put naveo u ovu situaciju gde sam danas. Sve se svodi na to da na malim, svakodnevnim raskrsnicama ne skreneš tamo gde ne želiš da ideš.

Nemi pesnik je i nastao kao omaž najvećim svetskim bendovima dvadeset i prvog veka, poput Arctic Monkeya-a, Muse-a, The Killers-a i drugi. U kojoj meri su vam ovi bendovi bili inspiracija, a u kojoj meri je to običan život?

Milan: Mi mnogo volimo da slušamo muziku, posebno te bendove koje si nabrojala i sigurno je da to svesno ili nesvesno prenosimo na naš zvuk, a može se reći da je život koji nas udara sa svih strana tema našeg stvaralaštva.

Sale: Uvek treba učiti od „većih“, a životne situacije dovode do inspiracije.

Džoni: Mislim da ne postoji nijedan savremeni bend koji se makar malo nije ogrebao o stil i inovativne ideje Arctic Monkeys-a. Pojavi se tako jednom u svakoj deceniji jedan bend koji menja pravila igre.

FOTO: Nemi pesnik

Šta Nemi pesnik voli da čita?

Marko: S obzirom da sam završio englesku književnost, veći deo dosadašnjeg života sam proveo čitajući pisce koji su pisali na engleskom. Fokner i Džojs mi se tu ističu kao omiljeni. Naravno, nisam se ograničio na anglofonu književnost, pa bih na ovu dvojicu legendi dodao i Kafku, Dostojevskog i, možda najvećeg od svih, Bulgakova.

Sale: Ljude 😊

Džoni: Nažalost, čitanje knjiga je aktivnost koja najviše ispašta zbog tempa u kojem smo danas prinuđeni da živimo. U poslednjih nekoliko godina, započeo sam barem petnaest knjiga i nijednu nisam uspeo da završim. Ovo vreme pripada TV serijama, u njih se najviše ulaže i nude relativno kvalitetan sadržaj. Knjige ostadoše u davno prošlom vremenu.

Gde možemo da naletimo na Pesnika? Kada svirate i gde?

Marko: Plan za narednih nekoliko meseci je da izađemo malo iz Novog Sada. Očekujte nas svuda po okolini, a ko zna, možda u ovom prvom naletu dobacimo i do nekih udaljenijih krajeva! Prva stanica je svakako Vrbas – tu ćemo Milan i ja da imamo tremu, ipak je rodni grad posebna priča. Nadamo se jednoj masovnoj razmeni pozitivnih emocija u Mansardi, 1. februara.

Džoni: U jedno budite sigurni, pre ili kasnije ćete nas pronaći u klubu Brick, koji je naša druga kuća. Za sve ostalo, pratite nas na društvenim mrežama.

Razgovor vodila: Milena Kulić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *