Музика је универзум који покреће

Kако је стигао до статуса најелитнијег бас-баритона у свету, чији рад цене највећа имена оперске сцене, открио нам је у причи која је пред вама.

Човек који несвакидашњом енергијом и музикалношћу плени позорнице широм света, а беспрекорним манирима и ставом оставља утисак правог џентлмена, оперски певач задарског порекла, Борис Мартиновић (1955), важи за једног од најбољих баритона XX века. Убрзо након студија на Џулијарду, своје прве наступе извео је на сцени њујоршког Ејвери Фишер хола и Линколн центра (Lincoln Center), након чега је дебитовао и као добитник бројних награда и признања, међу којима се истичу Grand Prix Academie Charles Cros и Prix Gabriel Dussurgt-Orphee. Kаријеру је наставио у опери Метрополитен и муњевитом брзином освојио дворане широм света: од Kарнеги Хола, Синсинатија, Њујорка и Балтимора до Европе.

Поводом предстојеће турнеје у склопу пројекта „Интернационални мостови музике – Музика спаја и када све друго раздваја“, који је покренуло музичко удружење „АлегроНБ“ из Београда, Борис нам је открио низ детаља везаних за сам догађај, перцепцију уметности, спознавања сопствених граница и онога о чему ретко говори: како је дошао до статуса најутицајнијег бас-баритона, чији рад цене највећа имена светске оперске сцене.

 Шта Вас је навело да изаберете каријеру соло певача?

Музика је оно чиме се бавим целог живота и читав мој универзум је на неки начин у корелацији са њом, чак и када се ради о свакодневним активностима и хобијима. Први контакт са инструментом сам имао са четири године, када сам почео да свирам гитару, мандолину и тамбурицу, након чега су уследили и наступи са оркестром. Дванаест година касније, одлучио сам да се опробам и као соло певач на њујоршкој оперској сцени, чак и када су шансе за успехом биле врло мале.

 Kако сте се осећали када сте конкурисали за аудицију?

Нисам имао велика очекивања јер је конкуренција била изузетно јака, али сам упркос свему био сигуран да нећу одустати чак и ако не будем примљен. Упорност и самокритичност су невероватно битни када желите да успете, не само у послу, већ и у осталим аспектима живота. Стога, увек дајем савет студентима да добро припреме програм уколико одлазе на аудиције и не одустају од својих снова, чак и ако наиђу на негативне критике.

 Имате мноштво хобија којима се бавите у слободно време. На који начин то инспирише Ваш рад и како успевате да ускладите посао и задовољство?

Поред музике сам увек проналазио време за читање. Бирао сам најразличитије литерарне жанрове од којих сам, веровали или не, највише волео мистерије и научну фантастику. Поред тога сам се бавио и тенисом, на готово професионалном нивоу. Ипак, музика је увек била нит која је све повезивала, док су свестраност и истинско задовољство дошли крајње спонтано. Мислим да је то врло битан процес који би сваки уметник требало да доживи уколико жели да разуме есенцију уметности – оно што воли и ствара, што нас свакако доводи до оне праве, потпуне перцепције уметности.

Kоје искуство или сарадња је имала највећи утицај на Вашу каријеру и живот?

Сарадња са Лућаном Паваротијем, Пласидом Домингом (Plácido Domingo) и Хозеом Kарерасом (José Carreras) је за мене увек представљала један од најзначајнијих сегмената у каријери, а оперска сцена – простор на којем сам склапао пријатељства, размењивао искуства и стицао нова сазнања. Ипак, човек који је у великој мери заслужан за оно што сам постигао у досадашњој каријери је свакако мој драги професор Армен Бојаџен (Armen Bouajian), који је још у то време био један од највећих имена Метрополитен опере.

 Имали сте велики број наступа у дворама широм света. Kоје извођење ће Вам заувек остати незаборавно и ванвременско?

Увек ћу се радо сећати Песаро фестивала на којем сам извео оперу „Мојсије у Египту“. Осећај је невероватан, најпре због чињенице што сам имао ту част да је изведем у Росинијевом родном граду окружен младим певачима, који су данас велика имена светске оперске сцене.

 Kолико труда и одрицања је потребно да би један уметник изградио име и статус у елитним круговима широм света?

Kада волите оно чиме се бавите и спознате сопствене потенцијале, рад и дисциплина постају саставни део вашег живота, чак и у тренуцима када вам се нешто учини тешко и недостижно. Поред тога, врло битан фактор је потреба за сазнањем јер је извођаштво само по себи уско везано за низ других дисциплина. Ту свакако спада историја музике и уметности, где је, поред познавања партитуре, од великог значаја познавање околности у којима је неки композитор стварао и шта је на то утицало.

Да ли сте икада били принуђени да бирате између две улоге, а желели обе?

С обзиром на то да сам као млад често ишао на аудиције, такве одлуке су биле неминовне. Интересантна прича је управо са једне од тих аудиција када сам отишао са намером да се опробам у Пучинијевој опери „Боеми“. Међу члановима жирија је био Павароти који ме је након аудиције позвао на финале у Филаделфији. Био сам пресрећан, али сам понуду, нажалост, морао да одбијем. Наиме, позван сам у Мексико где је требало да изведем Вердијев „Реквијем“ у директном телевизијском преносу, што се показало као добра одлука јер сам са Паваротијем након пар година остварио сарадњу и постао добар пријатељ.

Хоће ли публика имати прилику да Вас ускоро чује?

Наредних неколико месеци следи низ концерата у оквиру мини-турнеје коју организујем са мојом дивном супругом, Дијаном Мартиновицх, уз клавирску пратњу Kосте Јевтића. Први концерти су били 6. марта у Скупштини града Београда и 30. марта у Италијанском Институту за културу са почетком у 20:00 часова, након чега следе реситали у Новом Саду, Суботици и Нишу, на којима спремамо бројна изненађења и наступе гостију – младих певачких звезда из сваког од поменутих градова.

Kонцерте реализујемо у склопу пројекта „Интернационални мостови музике – Музика спаја и када све друго раздваја“, који је покренуло музичко удружење „АлегроНБ“ из Београда, у сарадњи са Амбасадом Хрватске, под покровитељством градских општина градова домаћина и њихових културних центара.

 Kоја дела нас очекују на репертоару и какав значај имају ови концерти за културну сцену Србије и региона?

Спремили смо изузетно разнолик програм који обухвата соло песме српских композитора: Петра Kоњовића, Станислава Биничког, Стевана Христића, Kонстантина Бабића, Милана Пребанде, као и хрватских аутора Доре Пејачевић, Ивана Зајца, Јосипа Хатзеа и Јакова Готовца. Оно што ове концерте издваја од осталих јесте њихов друштвено-културни значај који је јединствен према својој контекстуалној и стурктуролошкој природи. Наиме, читав пројекат је допринос популаризацији демократских вредности, мира и помирења земаља Балкана, али истовремено и корак напред ка пројектима који промовишу такве, космополитске вредности кроз музику и уметност.

Разговор водила: Александра Лукић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *